Kome smeta Nole

novak djokovic

Novak Đoković je dokaz da dečak koji je izronio iz balkanske močvare može da sruši savršeni sklad epohe u kojima loptice imaju više šansi za uspeh od njihovih skupljača.

Dečak koji je pobegao iz nacionalne mitologije s reketom umesto buzdovanom, koji pijucka čaj od nane umesto da loče rujno vino, postao je daleko značajniji igrač nego što je to nosilac titule najboljeg sportiste sveta.

Kako je srpski kiborg koji gricka pahuljice umesto da mljacka prasetinu, koji živi u penthausu u Monte Karlu, umesto u čardaku ni na nebu, ni na zemlji, postao el komandante globalne ideološke revolucije, značajnije od uspostavljanja novog teniskog poretka?

Zato što je Nole stigao iz ukletog zapećka sveta, zadnja pošta Srbija i pruža loš primer.

Nole je živi dokaz da dečak koji je izronio iz balkanske močvare može da sruši davno uspostavljeni poredak megakorporacija u kojima nema mesta za uljeze iz malih naroda kojima u takvom kastinskom svetu nije dozvoljeno ni da skupljaju loptice.

Eventualno bi mogao da poliva teren crevom.

Zato svet neće zavoleti Novaka. I ne samo da će ga sve otvorenije prezirati, već će činiti dodatne napore da ga ukloni!

S obzirom na to da ga s terena ne mogu počistiti ostareli Federer, premoreni Nadal ili anksiozni Marej, stvar je prepuštena medijskim smečerima, kao što je čuveni dnevnik „Vašington post” koji ga je neumesno uporedio s ozloglašenim američkim biciklistom Lensom Armstrongom, čija je neverovatna sportska karijera uništena doping skandalom.

Napadi na Noleta započeli su kritikama za seksizam, a nastavljeni konstantnim aluzijama na Noletovu neverovatnu izdržljivost koja, eto, nije rezultat klopanja neprskanog povrća, već ubrizgavanja hemije.

Ili je sve to samo još jedna antisrpska zavera? A svaka je zavera, kao rakija. Što jača – to bolja. Naime, udara pravo u mozak!

Hoće li, ipak, taj najznačajniji Noletov organ posrnuti pred medijskom destabilizacijom ili će Noletov unutrašnji računarski centar iskoristiti animozitet publike kao pogonsko raketno gorivo za uništavanje protivnika?

Novak Djokovic

Pobeđujući ubedljivo na terenu, Nole zapravo nije shvatio da svojim, naizgled besmislenim prebacivanjem lopte preko mreže, obavlja revolucionarne radove jednake Kastrovom osvajanju Kube, Če Gevarinim ustancima po šumama i gorama Latinske Amerike ili, zašto ne, Titovom suprotstavljanju blokovskoj podeli sveta.

Nole se, jednostavno, tako divno nije uklapao u idealni model suparništva Federera i Nadala, iza kojih su stajale moćne korporacije, marketinški ugovori i basnoslovno vredna televizijska prava.

Ti mečevi, opisivani bajkovito kao epski sukob divova, donosili su ogromne zarade. Ili, što bi se reklo, sve je u lovi!

Ideološki, sukob Federera i Nadala simbolizovao je predstavnike globalne finansijske elite, oličene u tehnički savršenom mehanizmu zvanom Federer, dok je na drugoj strani mreže stajao Rafa, kao predstavnik lakonske mediteranske Evrope optužene za posrtanje tog savršenog mehanizma, ali savršeno marketinški prihvatljiv da unese dovoljnu količinu egzotike svojim prisilno-kompulzivnim radnjama prilikom servisa.

Bezgrešni Federer, protiv španskog snagatora koji tek naslućuje tračak nezadovoljstva, ali ne dovoljno da sruši savršeni stereotip epohe u kojima loptice imaju više šansi za uspeh od njihovih skupljača.

Onda je na teren ušao Nole, poremetivši taj savršeni sklad.

Noletov bunt i odsustvo globalne političke korektnosti pokazao je u Njujorku, u središtu Amerike, u samom srcu Moći, kada se založio protiv vojne intervencije u Siriji.

Kada teniseri daju izjave, one mahom podsećaju na intervjue lepotica na izboru za mis univerzum.

Ali, to što se Nole založio za mir u svetu, tog dana je osvanulo na Si-En-Enu, kao prvorazredna vest, gde je srpski teniser stavljen u rang s papom Franjom, koji se pomolio za pacifizam na eksplozivnom Bliskom istoku.

Suprotstavljanje mladog Srbina zvaničnoj politici američke administracije, usred Ju-Es opena, potez je koji mogu da učine samo osobe s moralnim kredibilitetom i autoritetom svetskih razmera, onim osobinama o kojima pripadnici srpske političke elite tek mogu da sanjaju.

Nekada davno, veliki ustanak protiv establišmenta poveo je Mohamed Ali, suprotstavljajući se ratu u Vijetnamu, posle čega su mu vašingtonski političari oduzeli titulu apsolutnog šampiona sveta u teškoj kategoriji, a potom ga poslali na robiju.

Ali bilo je uzalud. Najveći sportista 20. veka i najveći sportista od kada je sveta i veka, nije bio slomljen. Nokautirao je vladajuću elitu i postao ikona one Amerike, koju je oličavao njegov crni brat Martin Luter King. Bila je to Amerika koju smo voleli.

Noletov retorički smeč Obaminoj bliskoistočnoj intervenciji neće, naravno, biti sankcionisan na sličan način. Naime, nisu ga još poslali u Avganistan.

Kada je odlučio da pokori svet, Nole verovatno nije očekivao da će istinske taj-brekove igrati kada se svetla reflektora ugase.

Ilustracija

foto: Tanjug

Pučistički plan iz 2011. godine, čije detalje njegov tim krije kao lek protiv side, podrazumevao je da slomi Rafaela Nadala forhendima s osnovne linije, a Rodžera neumornim napadima na njegov bekhend, ali pre svega udarcima na sujetu.

Do tada se nije moglo naslutiti da će Srbin na zrnevlju iscrpeti toliko Španca da ovaj iznureno diše, jedva stojeći na nogama i halapljivo hvatajući kiseonik, kao šaran koji igra flamenko.

Fama ne prestaje da prati Noletov ekspanzionizam, te štabovi protivnika raspravljaju o njegovim mentalnim treninzima, traženju puta ka prosvetljenju, uticaju pravoslavlja, meditaciji, Jogi… Čak i kučencetu.

Unutrašnja reorganizacija broja jedan podrazumevala je da prođe i golgotu patrijarhalnosti, sve dok oca Srđana, najzaslužnijeg za njegovu karijeru, ali violentnog i strogog, konačno nije lepo zamolio da izađe iz lože, raskidajući tako s još jednim nacionalnim okovom.

Da se deca ne odvajaju od mame i tate dok ne napune 56 ili 57 godina. I, tek tada, kada uđu u pubertet, mogu da se puste da sama pređu ulicu.

S tim ožiljkom, napušta nas onaj dečak koji sa sluhom Pavarotija kako hrče, bez blama peva ili izlazi na teren maskiran kao Gručo Marks. Iz dana u dan, on postaje neprikosnoveni, ozbiljni kralj svetskog sporta.

Ali, ako na tron igre koja oličava elitizam, može da se popne dugotrajni Srbin, sutra može da se popne bilo ko. Ako to može da učini u tenisu, onda može i u nauci, umetnosti ili u politici, konačno.

Mogu li neokolonijalni stratezi istrpeti Noleta i dozvoliti da se zaraza pobune proširi dalje, na neke druge dečake koji treniraju dok oko njih padaju bombe?

Zbog toga napadaju Noleta. Ranije savete da nešto slabije udara po loptici nije poslušao. Sada ga opominje „Vašington post” koji je s vlasti srušio američkog predsednika Ričarda Niksona.

Slutim da je sa one strane mreže, daleko jači igrač od Federera, Mareja ili Nadala.

(Aleksandar Apostolovski/Politika)

Share this post: