KRAJ AMERIČKE DOMINACIJE I IZRADA NOVE STRATEGIJE

Iako kamufliran umirujućim klišeima o američkoj vojnoj nadmoći i globalnom liderstvu, novi Strateški vodič za odbranu (Defense Strategic Guidance, DSG) Obamine administracije u stvarnosti predstavlja prvi korak u prilagođavanju Sjedinjenih Država kraju Pax Americana – šezdesetodišnjem periodu dominacije koja je počela 1945. godine. Kako Pentagonov dokument kaže – ne navodeći konkretne dugoročne velikostrateške implikacije – SAD se suočavaju sa „prelomnom tačkom“. Ili, na običnom engleskom jeziku, u toku su duboka izmeštanja moći u međunarodnoj politici i to primorava Sjedinjene Države da preispitaju svoju ulogu u svetu.

Novi strateški vodič su pokrenula dva okidača. Prvi je činjenica da su Sjedinjene Države u ekonomskom padu i da će se do kraja ove decenije suočiti sa ozbiljnom fiskalnom krizom. Kako reče predsednik Obama, ovaj dokument odražava potrebu da „našu fiskalnu kuću dovedemo u red ovde na domaćem terenu i da obnovimo svoju dugoročnu ekonomsku moć“.

Najbolji pokazatelj opadanja su veličina američkog bruto društvenog proizvoda (BDP) u odnosu na potencijalnu konkurenciju i udeo SAD u svetskoj proizvodnji. Industrijska proizvodnja Kine nadmašila je Sjedinjene Države i sada iznosi nešto malo iznad 18 ili 19 odsto svetske proizvodnje. Posmatrano kroz BDP, praktično svi vodeći ekonomski prognozeri se slažu da će do kraja tekuće decenije ukupni BDP Kine, mereno tržišnim deviznim kursom, nadmašiti američki BDP.

Neki vodeći ekonomisti veruju da je Kina već sada lider svetske ekonomije, mereno paritetom kupovne moći. Nema sumnje, Kina samo što nije ekonomski prestigla SAD. Krajem ove decenije će odnos američkog državnog duga prema BDP-u verovatno preći kritičnih 100 odsto, i Sjedinjene Države će se suočiti sa teškom fiskalnom krizom. Izveštaj Kongresne budžetske kancelarije je u junu 2011. godine upozorio da ukoliko Vašington drastično ne skreše rashode – uključujući i vlastite privilegije i sredstva za odbranu – i ne poveća poreze, ne gine mu fiskalni kolaps.

Štaviše, strahovanja u vezi sa inflacijom i sa sposobnošću Amerike da otplati dugove mogu ugroziti status američkog dolara kao rezervne valute. Upravo taj status omogućava Sjedinjenim Državama da izbegnu teške kompromise tipa „topovi-ili-maslac“ (“guns-or-butter[1]”) i da žive daleko iznad svojih mogućnosti, uživajući i privilegije u zemlji i geopolitičku nadmoć u inostranstvu. Ali to funkcioniše samo dok traje spremnost stranaca da pozajme novac Sjedinjenim Državama. Spekulacije o dugoročnoj neodrživosti statusa dolara kao rezervne valute postale su opšte mesto. Nešto nezamislivo do pre samo par godina.

Drugi okidač iza pomenute nove strategije Pentagona je izmeštanje globalnog bogatstva i moći iz evro-atlantskog sveta u Aziju. Dok u prvi plan izbijaju nove velike sile poput Kine i, u nekom trenutku, Indije, važne regionalne sile kao što su Rusija, Japan, Turska, Koreja, Južna Afrika i Brazil će preuzeti izrazitiju ulogu u međunarodnoj politici. Dakle, post-hladnoratovski „unipolarni momenat“ komandovanja Sjedinjenih Država globalnom scenom u svojstvu „jedine preostale supersile“, zameniće multipolarni međunarodni sistem.

Ekonomist je nedavno izneo projekciju da će do 2025. godine kineski izdaci za odbranu biti jednaki američkim. Već sredinom ili krajem naredne decenije Kina će biti u poziciji da oblikuje novi međunarodni poredak prema svojim preferiranim pravilima i normama – i da, možda, podari međunarodnoj ekonomiji novu rezervnu valutu.

Dva pojma koja se ne mogu naći u novom Strateškom vodiču su „opadanje moći“ i „imperijalno prenaprezanje“. Pojam imperijalnog prenaprezanja skovao je istoričar Pol Kenedi da bi opisao šta se dešava kada ekonomski resursi jedne velike sile ne mogu da podrže njene spoljne ambicije. Ali, iako predsednik Obama i sekretar za odbranu Leon Paneta ne bi to priznali, DSG je prvi korak ka drastičnoj strateškoj racionalizaciji Sjedinjenih Država u naredne dve decenije.

Ova racionalizacija će u prvi plan gurnuti novu glavnu strategiju SAD – ofšor balansiranje[2]. U članku objavljenom 1997. godine u časopisu International Security(Međunarodna bezbednost), tvrdio sam da će strategija balansiranja zameniti strategiju primata Amerike jer će održavanje primata postati teško u kontekstu uspona novih sila i erozije američke ekonomske dominacije. Već tada se moglo predvideti da su prednosti Sjedinjenih Država nagrižene i da će biti velikih pritisaka na SAD da svoje obaveze usklade sa svojom smanjenom ekonomskom osnovom.

To bi značilo smanjenje američkog vojnog prisustva u inostranstvu; postavljanje jasnih strateških prioriteta; prenošenje primarne odgovornosti za održavanje bezbednosti u Evropi i istočnoj Aziji regionalnim akterima; i značajno smanjenje veličine američke vojske. Nakon tog članka, strategija balansiranja prihvaćena je od strane drugih vodećih američkih mislilaca, uključujući Džona Meršhajmera, Stivena Volta, Berija Pozena, Kristofera Prebla i Roberta Pejpa.

Naravno, zagovornici strategije balansiranja imaju različite ideje o njenim pojedinostima. Ali svi se slažu da se ona zasniva na nekoliko osnovnih strateških principa:

1. Zbog fiskalnih i ekonomskih ograničenja SAD moraju utvrditi strateške prioritete. Shodno tome, treba povući ili smanjiti snage u Evropi i na Bliskom istoku, i skoncentrisati vojnu silu u istočnoj Aziji.

2. Komparativne strateške prednosti SAD počivaju na pomorskim i vazdušnim snagama, a ne na slanju kopnene vojske u ratove na prostoru Evroazije. SAD zato treba da se opredele za strateški koncept Alfreda Tajera Mejhana[3] (primat vazduhoplovne i pomorske sile) u odnosu na koncept ser Halforda Mekindera[4]   (primat kopnene sile).

3. Ofšor balansiranje je strategija prebacivanja, a ne deljenja tereta. Ona se zasniva na većem angažmanu drugih država na sopstvenoj bezbednosti, čime je angažman SAD manji.

4. Smanjenjem svog geopolitičkog i vojnog prisustva na Bliskom istoku, Sjedinjene Države mogu smanjiti učestalost akata islamskog fundamentalističkog terorizma uperenog protiv SAD. Islamski terorizam je protest protiv dominacije SAD i njene politike u regionu, protiv američkih kopnenih snaga u regionu. Jedini tamošnji vitalni interes SAD je očuvanje slobodnog protoka nafte kroz Persijski zaliv, a on se u najvećoj meri može obezbediti mornaričkim i vazduhoplovnim snagama.

5. Ubuduće Sjedinjene Države moraju izbegavati velike eksperimente izgradnje nacije poput onih u Iraku i Avganistanu, i uzdržati se od vođenja ratova radi menjanja režima.

Neke od ovih tačaka su uključene u novu strategiju Pentagona. Na primer, u novom strateškom dokumentu navodi se da će Sjedinjene Države „izvršiti nužni rebalans prema azijsko-pacifičkom regionu“. Dokument takođe potvrđuje da će SAD izvršiti „rebalans [svojih] vojnih investicija u Evropu“ i da američka vojna postavka na kontinentu mora „evoluirati“. (Nedavna odluka Pentagona da američke kopnene snage u Evropi smanji sa četiri brigade na dve je primer te „evolucije“). Konačno, strateški dokument implicitno odbija da se fokusira na „post-9/11 borbu protiv pobunjenika“[5] i navodi da, sa okončanjem rata u Iraku i smirivanjem sukoba u Avganistanu, „američke snage više neće biti dimenzionirane u svrhu sprovođenja velikih, dugotrajnih operacija stabilnosti“.

Novi strateški dokument odražava realnost da je strategija balansiranja izašla van univerzitetskih zidina i zakoračila u realni svet kreiranja politike u Vašingtonu. U poslednjih par godina su i američka mornarica i Združeni generalštab i Nacionalni obaveštajni savet pokazali zainteresovanost za strategiju balansiranja kao alternativu strategiji primata SAD. Štaviše, dve ključne poente u govoru tadašnjeg sekretara za odbranu Roberta Gejtsa na Vest Pointu februara 2011. godine, ukazale su na jasnu stratešku prednost koja se Mejhanu daje nad Mekinderom.

Prvo, rekao je da su „najverovatniji, najprimereniji scenariji za američku vojsku prvenstveno angažovanja pomorskih i vazdušnih snaga – bilo da su u Aziji, Persijskom zalivu, ili negde drugde“. Drugo – imajući sluha za tada tekuću i uzavrelu debatu o intervenciji u Libiji – Gejts je izjavio da bi „svakog budućeg sekretara za odbranu koji bi predsednika savetovao da ponovo pošalje veliku američku kopnenu vojsku u Aziju, na Bliski istok ili u Afriku trebalo ’poslati psihijatru’, da upotrebim suptilni stil generala Makartura“. Prosto rečeno, sa kopnenim ratovima u Evroaziji smo završili. Potonja intervencija u Libiji ima sva obeležja strategije balansiranja: SAD nisu upotrebile svoje kopnene trupe, a teret vojnog angažmana prebacile su na Evropljane.

Ipak, u okviru novog strateškog dokumenta postoji nesklad između priznanja da ekonomska ograničenja sve više utiču na američku stratešku poziciju s jedne strane, i tvrdnje da globalni interesi i vojna uloga SAD moraju ostati nesmanjeni, sa druge.

Ovo odražava dublje intelektualno neslaganje u okviru spoljnopolitičkog establišmenta, koji nevoljno prihvata realnost opadanja moći SAD. Državni sekretar Hilari Klinton je u avgustu 2010. godine proglasila „Novi američki trenutak“, ponovo potvrdila da SAD ima odgovornost da predvodi svet i izložila ambicioznu američku globalnu agendu. U skorije vreme, Mit Romni, jedan od vodećih kandidata za republikansku predsedničku nominaciju, izjavio je da dvadeset prvi vek „mora biti američki vek“ i da „Americi nije suđeno da bude jedna od nekoliko jednako izbalansiranih globalnih sila“.

Ovakve stavove ponavljaju i neki spoljnopolitički naučnici koji odbijaju da priznaju realnost opadanja moći SAD ili koji su pristalice teorije „bezbolnog pada“ prema kojoj će norme i institucije Pax Americana nadživeti svako redukovanje američke moći.

Ali, uprkos američkoj „izuzetnosti“, Sjedinjene Države nisu izuzete iz istorijskog obrasca pada velikih sila. Zemlja treba da se prilagodi svetu 2025. godine kada će Kina biti vodeća privreda i na odbranu trošiti više od bilo koje druge nacije. Efikasna strateška racionalizacija nije samo prosto rezanje budžeta za odbranu; ona znači i redefinisanje američkih interesa i spoljnih ambicija. Opadanje moći hegemona nikada nije bezbolno. Sa početkom druge decenije dvadeset prvog veka, ponovo će nastupiti istorija i multipolarnost. Centralna strateška preokupacija SAD tokom naredne dve decenije će biti njeno vlastito opadanje i uspon Kine.

Kristofer Lejn (Christopher Layne) je profesor i šef katedre za nacionalnu bezbednost na univerzitetu A&M Texas. Njegova sledeća knjiga je: „Posle pada: Međunarodna politika, velika strategija SAD i kraj Pax Americana“ (Yale University Press)

 


[1] Analogija za izbor između troškova za vojsku i civilne potrošnje. U makroekonomiji je model “puške ili maslac“ uprošćen primer za granicu proizvodnih mogućnosti. Naime, po ovom modelu, nacija mora da bira između dve opcije kada troši svoje ograničene resurse: može kupiti oružje (ulagati u odbranu) ili maslac (investirati u proizvodnju robe), ili kombinovati oba. (Prim. prev.)

[2] Strategija balansiranja moći u inostranstvu (offshorebalancing), vodeći strateški koncept realističke škole međunarodnih odnosa. Označava strategiju kojom velika sila koristi pogodne regionalne sile kako bi obuzdavala i kontrolisala uspon potencijalnih neprijateljskih sila bez neposrednog vojnog uplitanja, što omogućava očuvanje sopstvene moći bez troškova vođenja velikih vojnih operacija širom sveta. Obično se navodi da je bila vodeća doktrina u SAD tridesetih godina XX veka, posebno u odnosu na Veliku Britaniju, tokom iračko-iranskog rata 1980-1988. kao i inače tokom Hladnog rata, vidi: John Mearsheimer: Pull Those Boots of the Ground; za primer upotrebe strategije balansiranja u odnosu na Kinu, vidi: Robert S. Ross: Balanceof PowerPoliticsand the RiseofChina. (Prim. prev.)

[3] Alfred Thayer Mahan (1840–1914.), Alfred Tajer Mejhan, američki mornarički oficir, geostrateg i istoričar, čuven po svom konceptu ”pomorske moći”, zasnovanom na ideji da zemlje sa većom pomorskom silom imaju veći uticaj u svetu, koji je imao ogroman uticaj u oblikovanju strateškog koncepta mornarica širom sveta, posebno u SAD, Britaniji, Japanu i Nemačkoj. (Prim. prev.)

[4] Halford Mackinder (1861–1947), Halford Mekinder, britanski geograf i geostrateg, poznat po tezi koju je prvi put izneo 1904. godine u radu „Geografski stožer istorije” o postojanju „osovine istorije”, odnosno „srca zemlje” (središnje zemlje), pod kojima je podrazumevao unutrašnju Aziju (Sibir i Centralna Azija) i istočnu Evropu. Tvrdio je da je „srce zemlje” postao strateški centar „svetskog ostrva” (Evroazija sa Afrikom), kao rezultat relativnog opadanja pomorske moći u odnosu na kopnenu moć i ekonomskog i industrijskog razvoja južnog Sibira. Smatrao je da je uloga Britanije i SAD da očuvaju balans snaga u Evropi. Svoju geopolitičku teoriju, odnosno geopolitičku formulu za dominaciju u globalnoj politici, ukratko sažima u stav:

“Who rules East Europe commands the Heartland; who rules the Heartland commands the World-Island;

who rules the World-Island controls the world.”

“Ko vlada istočnom Evropom vlada Središnjom zemljom; ko vlada Središnjom zemljom vlada Svetskim ostrvom; ko vlada Svetskim ostrvom vlada svetom”. (Prim. prev.)

[5] Autor misli na usredsređivanje američke vlade na tzv. “borbu protiv terora” kroz “rat koji nema kraja”, kao reakciju administracije Džordža Buša na teroristički akt izvršen 11. septembra 2001. na zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. (Prim. prev.)

 

Kristofer Lejn

(The National Interest, 27.01.2012.)

(Prevod: NSPM)

 

 

Share this post: