KUBANSKI PROGRAM BESPLATNOG „OBRAZOVANJA ZA SVE“ KAO PRIMER ODGOVORNE SOCIJALNE DRŽAVE

 

Kubansko školstvo je još jedan dokaz, da u liberalnom kapitalizmu, koji je inače u 99% država sveta, ne funkcioniše ništa tako dobro kao pljačka siromašnih i sopstvenih građana. Kako objasniti da u navodno bogatim zemljama kapitalizma, zbog visokih školarina studiraju samo imućni.

Kvalitet života ne zavisi samo od visine bruto društvenog proizvoda – dobrim delom zavisi i od usluga, koje može pružiti odgovorna socijalna država.

Dobar primer predstavlja Kuba, koja je po navodima kubanskog Ministarstva za obrazovanje (MINED) u samom vrhu država na području obrazovanja, što potvrđuju i podaci najrelevantnijih međunarodnih institucija za obrazovanje u svetu, kako javlja Prensa Latina.
Tako je, na primer, na Svetskom obrazovnom forumu, održanom u senegalskom Dakaru od 26. do 28. aprila 2000. godine, međunarodna zajednica pod pokroviteljstvom UNESCO-a postavila šest glavnih ciljeva, koje bi sve zemlje sveta trebale dostići do 2015. godine.

Ali po rečima Miriam Egee iz kubanskog Ministarstva obrazovanja, Kuba je već danas prestigla ciljeve u programu „obrazovanje za sve“.
Sve to je dobro vidljivo i u izveštaju o monitoringu programa „Obrazovanje za sve“, u kojem je Kuba, u skladu s indeksom obrazovnog razvoja, postigla najbolje rezultate u Latinskoj Americi.

U proseku školovanje stanovništva na Kubi traje devet godina, dok je nepismenost skoro u potpunosti nestala.

Još 1953. godine je nepismenost na Kubi obuhvatala 22,6 posto polulacije, ali je već 2002. godine nepismenost smanjena na samo 0,2 posto.

U poređenju: po podacima UNESCO-a, oko 26 posto ljudi na svetu (milijarda ljudi) danas još uvek ne zna čitati ni pisati. Više od 113 miliona dece nema mogućnosti za osnovno školovanje, a nepismenih je i preko 880 miliona odraslih.

Kako je Kuba uspela iskoreniti nepismenost, može se videti i u zanimljivom video prilogu:

U procesu obrazovanja je najvažniju ulogu imala upravo država, jer obezbeđuje besplatno obrazovanje na svim nivoima i područjima.

Zakon propisuje obavezu školovanja dece do devetog razreda osnovne škole, a posle toga država im nudi i besplatno studiranje.

U razredima se očekuje da deca pomažu jedno drugome, kako niko od njih ne bi zaostao u savlađivanju gradiva, a od roditelja se očekuje da blisko sarađuju s učiteljima u društvenom odgoju i obrazovanju dece.

Učenici mogu nastaviti školovanje na srednjim školama i posle toga na fakultetima, a mogu se odlučiti i za školovanje na strukovnim školama, koje omogućavaju povezivanje rada i studija.

I ne samo to, radnici mogu nastaviti sa svojim obrazovanjem na fakultetu – i tokom rada.

Država posebno podupire i sve one, koji pokažu da su posebno talentovani na području muzike i crtanja, odnosno umetnosti, na području plesa, baleta, pozorišta i tako dalje. Na taj način niko s posebnim sklonostima i talentima nije prepušten sam sebi.

Država u obrazovanje ulaže velika sredstva, a sve to usprkos globalnoj ekonomskoj krizi i nerazumnoj američkoj blokadi države, koja bez uspeha traje već više od pola veka.

Uprkos američkoj blokadi, kubanske škole su opremljene najsavremenijim elektronskim pomagalima i računarima, a u udaljenim školama koje nemaju struje – instalirani su solarni paneli, koji omogućuju rad opreme.

Studentima koji potiču iz udaljenih regija, država pokriva troškove prevoza i prehrane.

Posebna briga je namenjena deci s mentalnim i drugim problemima, poteškoćama i ograničenjima u govoru ili sluhu.

Kuba ima i jedan od najviših razmera broja učitelja na broj stanovnika, a to znači da ima jednog učitelja na 42 stanovnika.

Više od 400. 000 ljudi zaposleno je u sektoru obrazovanja.

Kvalitet kubanskog obrazovnog sistema, koji je istovremeno i potpuno besplatan, predstavlja i primer, koji mnoge druge, bogatije države još uvek nisu dostigle.

Ne samo to, u protestima na ulicama mnogih metropola u svetu, mladi ljudi su čak i žrtve represije, policijskih vodenih topova, gumenih palica, suzavca, a neki su čak i život izgubili zbog svojih protesta i traženja besplatnog školovanja – svega onog što već više decenija uspešno funkcioniše na Kubi.

Sve to primetio je i izvestilac Independenta, koji je opisao kako uprkos nestašici papira i knjiga kao i starim školskim zdanjima, zbog kojih moraju učitelji decu često podučavati čak i u gradskim parkovima, „obrazovanje u Havani – i u celoj Kubi – ostaje jedno od čuda ove socijalističke zemlje u razvoju“.
Kako navodi Independent, „statistike su same po sebi dovoljne da bi roditelji prosečnog učenika u Velikoj Britaniji pozeleneli od zavisti.

U osnovnoj školi važi striktno pravilo o najviše 25 učenika u razredu, a u mnogima je ta brojka ispod 20.

U srednjim školama se broj učenika kreće oko 15 učenika u razredu – upola manje od norme, koja važi u Velikoj Britaniji“.

Za bolesne ili hendikepirane brinu se „mobilni učitelji“, a uniforme i obroci u školama su besplatni.

Škole su često otvorene više od 12 sati dnevno, od pola sedam ujutro, kako bi roditelji koji rade imali gde zbrinuti decu.

Velika većina od 150.000 kubanskih učitelja završila je fakultet u trajanju od pet godina, a polovina njih ima i magistarsku diplomu.

Država svake godine za obrazovanje odvoji od sedam do deset posto bruto društvenog proizvoda, u poređenju sa samo 4 posto u Velikoj Britaniji i svega 2 posto u SAD.
Upravo zato dve trećine Kubanaca starih 16 godina ili više ima neku vrstu višeg obrazovanja.

Kuba je tako razvila jedan od najboljih besplatnih sistema obrazovanja i beleži bolje rezultate u poređenju s državama kao što su Velika Britanija, Kanada ili Novi Zeland, u kojima se daje prednost privatnom školstvu.

Sve to su činjenice koje bi trebalo uzeti u obzir i prilikom pokušaja privatizacije školstva u mnogim zemljama, u kojima se plaćanje znanja nudi javnosti kao čarobni štapić za rešavanje problema finansiranja školstva, a da se pri tome zaboravlja na sve loše posledice takve politike.

 

 Independent,Havana Times,Prensa Latina,directaction.org.auAdvance

Share this post: