KULE BLIZNAKINJE SRUŠENE PODZEMNIM ATOMSKIM BOMBAMA

Teroristički akt rušenja “Kula bliznakinja” je do sada najubedljiviji pokazatelj da su SAD danas fašistička država, da se nad građanima vrši sistematski fizički i psihološki teror i da su sve federalne  institucije apsolutno pod kontrolom privatniog koporativnog biznisa i rade u skladu sa njegovim interesom.

Jedanaestog septembra ove godine  navršilo se 10 godina o famoznog terorističkog  napada na Kule bliznakinje u Nujuorku, poznate i kao sedište Svetskog trgovinskog centra. Oko tri hiljade gradjana je poginulo. Ni do danas američka vlada nije priznala da je ovo nedelo bio čist državni teror nad sopstvenim narodom urađen iz koristoljublja privatnog korporativnog biznisa. Iako su u javnosti o svemu izneti brojni dokazi. Sve ono što je objavila takozvana “mejnstrim” globalistička medijska mreža o napadu nekakve“Al kaide” predstavlja puku izmišljotinu. “Al kaida” i njeni profesionalni ratnici su u službi medjunarodnog imperijalističkog inetersa i danas su otvoreni saveznik NATO-a u operacijama i Libiji.

Šta znamo o ovom napadu nakon deset godina? Znamo da rušenje kula nije posledica udara putničkih aviona, da niti jedan putnički niti bilo koji drugi avion nije udario u njih, već je sve bila vešto isfabrikovana tipična holoivudska iluzija snimljena video trikom, pri čemu su ovi kadrovi pomešani sa autentičnim dokumentarnim snimcima i sve to je pušteno informativnim medijima na besomučno ponavljanje. Samo plaćeni svedoci su “videli” avione i novinari su to prenosili.

Poznato je i to da je američka državna komisija zadužena da istraži čitav slučaj prezentovala gomilu laži, te da je je ogroman broj kontrargumenata sistemastki i perfidno zataškavan.  Nikada nisu objavljeni snimci razgovora pilota putničkih aviona sa kontrolnim tornjem, i nikad nisu objavljeni snimci razgovora vatrogasaca i policajaca (od kojih su mnogi danas mrtvi ) o tome kako su čuli eksploziju koja je došla iz podruma kule u kojoj su se nalazili samo nekoliko trenutaka pre njenog rušenja.

Podsetimo da zapaljeno avionsko gorivo nije moglo da istopi čelik, jer ono brzo sagoreva i ne razvija dovoljno visoku temperaturu za ovakvo topljenje. U protivnom svi bi aluminijumski avioni odmah izgoreli.

I svaki stručnjak za rad sa eksplozivom odmah je video da je rušenje ovih kule stručno odrađen posao pri čemu je za ovo kontrolisno rušenje kula primenjena neka nova tehnologija. Običan dinamit to nije mogao srušiti. Još manje avionsko gorivo.

Najbolje objašnjenje do sada o tome kako funkcioniše ta “nova” tehnologija za kontrolisano rušenje dao je bivši sovjetski nuklearni obeveštajac, Dimitri Kalezov, koji je kako sam kaže radio u u Specijalnoj nadzornoj službi 12-te Glavne uprave pri Ministartsvu odbrane SSSR. Ta “nova” tehnologija je u stvari mini nuklearna bomba.

Svoje veoma slikovito i stručno objašnjenje Kalezov je prezentovao brojnim veoma uprošćenim skicama koje svakom laiku mogu predstavaiti princip rada ove rušilačke sile. Prenećemo vam ovde uz mala skraćenja njegove tvrdnje i videćete kako se sve savršeno uklapa sa postojećim efektima razaranja od 11.septembra 2001. u Njujorku. Video intervju možete pogledati dole.

 

NUKLEARNA DEMOLICIJA ZGRADA JE NEISPLATIVA

Dimitri Kalezov tvrdi da je ideja da se atomska energija koristi za kontrolisano rušenje zgrada ozbiljno  razmatrana sa samom pojavom atomske municije, nakon Drugog svetskog rata, pa se i u literaturi o kontrolisanoj demoliciji (razaranju) koristio termin “atomska demolicija”. Tako su i u inženjerskim krugovima razvijani tehnološki procesi primene atomske municije, kasnije nazvane nuklearna.

Ti tehnološki procesi su u početku, u zavisnosti od količine potrebnog eksplozivnog punjenja, nazivani SADM (specijalna atomska municija za demoliciju) i MADM (medijumska atomska municija za demoliciju). SADM tehnika je koršćenja za razaranje objekata za čije rušenje nije bilo potrebno oslobađanje energije veće  od 1 kilotona (razorne snage indentične onoj koju oslobađa trinitrotoluol – TNT).

Razvijena je i municija sa čitavim spektrom nižih vrednosti oslobođene energije i to u rasponu od 0,1 pa do 0,01 (analogno eksploziji TNT-a). Municija sa ovako malim energetskim delovanjem nazvana je mini atomska bomba ili mini-nuk. Popularno se još naziva nuklerana bomba iz kofera.

Istina je da većina ovih “bombi iz kofera” liči na veliki lonac koji teži 50 do 70 kilograma i koji se ne može baš smestiti u običan kofer. Ali postoje i veoma male mini nuklerne bombe punjene plutonijumom 239, pa takve mogu zaista stati u „koferče“.

 

MADM nuklearna naprava  služi za veća razaranja i može osloboditi snagu od 15 kilotona TNT. Ovo punjenje teži  oko 200 kg i izgleda kao veliki gasni cilinder za domaću upotrebu.

Oba ove naprave mogu se koristiti u razaranju velikih objekata sa određenom količinom eksploziva posebno ako je potrebno nešto hitno razoriti i nema se vremena za klasično miniranje konvencionalnim sredstvima.
Tako se brzo mogu razoriti mostovi, tuneli,  podzemni bunkeri, brane ili velike posebno ojačane zgrade.

Ipak, efikasnost korišćenja SADM i MADM nuklearnoog demolicionog procesa  nije tako velika. Poznato je,  naime, da kod kontrolisnaog razaranja čitavu operaciju treba izvesti metodom implozivnog urušavanja građevine kako ne bio došlo do nepotrebnog oštećenja ostalih objekata u okolini. To je i glavni razlog zašto se prilikom kontrolisanog rušenja zgrada inženjeri prvo fokusiraju na određivanje glavnih nosećih tačaka u konstrukciji građevine pa tako eksploziv i stavljaju u noseće stubove. Kada se noseća kontrukcija sruši, uruši se i sve ostalo. U svakom slučaju eksploziv se uvek kači na više tačaka.
Ali, kada je u pitanju rušenje nuklearnim eksplozivom, radi se sasvim drugačije. U stvari, atomska eksplozija ne može da se izvede tako precizno , pa se takvoj vrsti razaranja pristupa samo u izuzetnim slučajevima, kada se nešto hitno mora razoriti. Tom prilikom veći deo energije koji se oslobodi ode u okolinu i tu može izazvati jako razaranje.

Poznato je da nuklearna eksplozija ima za posledicu stvaranje jakog termalnog udara, pri čemu se oslobodi ogromna toplota i stvori se zagrejan vazdušni talas koji se širi u okolinu, a nastaje i opasno jonizujuće zračenja koje takođe zahvata određeni prostor (u zavisnosti od snage punjenja bombe). Stvara se i elektromagnetni puls koji može teško oštetiti sve električne uređaje u okolini. Zato se mirnodopsko rušenje građevinskih objekata nuklearnom energijom ne isplati.

Uranijumsko punjenje je takođe, veoma skupo. Jedna mini-nuk sa uranijom košta nekoliko milona dolara, a sa plutonijumskim punjenjem daleko više.

Tako su ovi već razvijeni tehnološki procesi SADM i MADM napušteni i nastavlejno je sa korišćenjem klasičnog dinamita.

 

KAKO SRUŠITI ČELIČNI OBLAKODER

Problem je nastao kada je nakon šezdeseih godina prošlog veka počela izgradnja oblakodera teške čelične okvirne konstrukcije. A da bi neko uopšte dobio dozvolu za izgradnju ovakvog oblakodera, on u SAD mora sa propratnom dokumentacijom dostaviti i tehnološko rešenje za njegovo rušenje. A to tehnološko rešenje sa klasičnim eksplozivom nije bilo moguće primeniti kod ovih novih oblakodera. Jer princip njihove gradnje je bio popuno drugačiji od onoga što se ranije gradilo sa poznatim nosećim stubovima.

 

Naime u ovom novom konceptu gradjnje ne postoji takva klasična noseća struktura već je čitava zgrada napravljena kao noseća struktura. I njeni stubovi u jezgu i njeni periferni zidovi, sve je napravljeno od debelog čelika. I ta nova tehnika gradnje primenjena je i u izgradnju Rokfelerovih Kula bliznakinja u Njujorku. Nekada su ih i nazivali Dejvid i Nelson. Guverner Njujorka je tada bio Nelson Rokfeler sa neskrivenim ambicijama da se kandiuje za predsedniak SAD, a što ostali deo porodice, navodno, nije odobravao. Dejvid je bio na čelu Čejs banke koja je bila investitor gradnje.

Kalezov podseća da uprkos pogrešom shvatanju, nigde u svetu niti jedan oblakorder čeličnog sklopa (do 11 septembra  2001.)nikada nije bio razoren kontrolisanom demolicijom. Sve su to nove zgrade i vreme za njihovo razaranje još nije došlo. Najviša zgrada ikada razorena kontrolisanom demolicijom je imala samo 47 spratova i to je bila Singer zgrada u Njujoku koja je sagradjena 1908. a srušena 1968. Ali, ona je bila daleko slabije strukture nego što su to sadašnji čelični oblakoderi. Dakle, razoriti ovakvu čeličnu grdosiju je nemoguće klasičnom metodom razaranja pomoću dinamita.

„Bliznakinje su konstrukciono napravljene takozvanim “cevnim sklopom” , koji je bio sačinjen od čeličnog jezgra u centralnom delu i čeličnih perifernih cevi. Ove cevi su bile u poprečnom preseku pravougaone i kvadratne.

I to je bio potpuno novi pristup u konstrukciji zgrade. Periferna čelična cevna struktrura sastojala se od 59 kvadratnih stubova na svakoj strani. Struktura jezgra se sastojala od 47 pravougaonih čeličnih stubova koji su išli od temelja do vrha kule. Kako je to izgledalo u vreme izgradnje vidi se na slikama.

Ovo čelično jezgro stubova, koje je u preseku bilo pravougaono, i periferni stubovi kvadratnog oblika bili su izuzetne debljine svaki je bio debljine 2.5 inča (6.35 cm) tako da je čitava debljina stubova bila 5 inča (12.7 cm).

Tako jaka čelična struktura je bila veoma otporna na sve spoljne udare, posebno na jak vetar, a po rečima samog arhitekte, zgrada je bila otporna i na eventualne udare velikih aviona. O tome je i vodjeno računa prilikom njihove konstrukcije.

Dakle, pošto američki zakon o izgradnji nebodera ne dozvoljava da se počne gradnja nečega što se ne može srušiti (prodaja građevinskog zemljišta na Menhetnu je voma profitabilan biznis), od izvođača radova je traženo da podnesu projekat o mogućem načinu rušenja ovakve čelične grdosije.

I to je glavani razlog zbog čega je ponovo počelo da se razmišlja o primeni  nuklearne energije u procesu kontrolisane demolicije.

Tako je angažovana privatna kompanija “Controlled Demolition Inc.“ koja je izradila studiju o mogućnostima da se čelični neboderi „Bliznakinje“ nuklearnom eksplozijom mogu srušiti i njihov tehnolški proces je tada  patentiran.

Ovaj proces rušenja je bio potpuno nov i on nema nikakve veze sa starim SADM i MADM tehnologijama, naglašava Kalezov. Ova nova tehnologija ne proizvodi nikakvu atmosfersku nuklearnu eksploziju – sa vidljivom pečurkom, termalnom radijacijom i udarnimm vazdušnim talasom. Kod nje se nuklearna eksplozija događa veoma duboko pod zemljom . Tu nema ni magnetnog pulsa, ni jonizujućeg zračenja u obimu koji bi mogao da škodi ljudima.

Dakle, da bi smo shvatili kako su kule STC-a efektno razorene, pogledajmo razliku između atmosferske i podezmne nuklearne eksplozije.

U početnoj fazi svake nuklearne eksplozije oslobađa se ogromna energija u vidu takozvane “primarne radijacije” i to je njen glavni energetski deo (oko 99 posto energje) koji  se oslobađa u vidu X -zračenja koje se u slučaju atmosferske eksplozije vidi kao jak bljesak. Pošto se skoro 99 posto eksplozivne energije  potroši na zagrevanje okolnog vazduha desetine metara unaokolo od centra eksplozije (takozvane nulte tačke) ona se još naziva i termonuklearnom eksplozijom. To zagrevanje se događa jer X-zraci ne mogu da putuju previše daleko, pošto ih konzumira okolni vazduh.

Zagrevanje ovog malog vazdušnog prostora rezultira pojavom takozvane nuklearne lopte (na vrhu pečurke) što nije ništa drugo do ekstermno zagrejan vazduh. Ove nuklearne vatrene lopte su odgovorne za dva glavna destruktivna faktora u atmosferskoj nuklearnoj eksploziji – njenoj termalnoj radijaciji i njenom udarnom vazdušnom talasu. Oba nastaju isključivo usled visoke temperature vazduha.

NADZEMNA I PODZEMNA NUKLEARNA EKSPLOZIJA SE VEOMA RAZLIKUJU

Međutim, kada se odigrava podzemna nukleana eksplozija sve je  drugačije. Ne postoji vazduh oko malog podzemnog prostora duboko pod zemljom u koje je stavljeno nuklearno punjenje, tako da se čitava energija koja se odmah oslobađa u formi X zraka utroši na zagrevanje okolnog kamena. Rezultat ovog termalnog efekta je topljenje kamena (slično kao kod vulkana) i isparavanje nastalih gasova. S obzirom se se sve događa duboko pod zemljom istopljeni kamen će pod pritiskom gasa stvoriti podzemnu šupljinu. Njena veličina zavisi od snage nuklearnog punjenja.

Dakle, koliko će se kamena istopiti i kolika će se šupljian stvoriti, zavisi od jačine nuklearnog punjenja i postoje veoma precizno uradjene tablice koje to pokazuju. Naravno, zavisi i od vrste kamena.

Na primer: detonacija 150 kilotona termonukleranog punjenja sagorelog dovoljno duboko u granitnoj steni stvoriće kružnu šupljinu od oko 100 metara u prečniku.

 

ZONA MRVLJENJA I ZONA OŠTEĆENJA

Ekstremni pritisak kamena koji isparava duboko pod zemljom
proizvodi dva efekta:
1. Širi se postojeća šupljina od “primarne veličine” (rupe u kojoj je smešten eksploziv) do „sekundarne veličine“ (velike šupljine koja se stvori nakon procesa).
2. Pošto se to širenje događa na račun okolnog kamenja razlikuju se još dve zone deformacije, s tim da svaka zona trpi različito oštećenje.
Zona koja je bliža šupljini (sekundarne veličine” u nuklearnom žargonu se naziva „zona mrvljenja“. Ona može biti debela kao prečnik čitave formirane šupljine i ona se nakon nuklearnog procesa napuni veoma neobičnim materijalom – smrvljenim stenjem u obliku mikroskopske prašine. Prosečna veličina čestica ove prašine je oko 100 mikrona. Ovakvo stanje materije koja s e stvori u “zoni mrvljenja” ne nastaje nigde u prirodi osim nakon podzemnih nuklearnih eksplozija.

Kalezov kaže: “Ako u toj zoni vidite kamen i podognete ga pažljivo, on će biti u tom obliku samo zato što se zrnca prašine još drže zajedno. Ali, ako ga malo pritisnete on će se odmah smrviti u prah”.

Sledeća zona do “zone mrvljenja” je “zona oštećenja”. Ona će biti napunjena kamenjem koje je takođe zdrobljeno , ali je različitih veličina. Bliže “zoni mrvljnja” biće sitnije, a što je dalje biće krupniji parčići. Konačno, izvan “zone oštećenja” neće biti oštećenja na okolnom kamenju. Šupljina je beli krug u sredini, “zona mrvljanja”  je plavi krug, a “zona oštećenja “ zeleni krug.

Sve opisano događa se na idealnoj dubini.

Kako bi izgledalo ako bi se ovakva detonacija izvela ispod jedne od kula „Bliznakinja“?

Poznato je da je podzemni temelj ovih kula na dubini od 27 metara. Ako bi se izvršila nuklearna podzemna detonacija na dubini od 50 metara ispod temelja sa energijom od 150 kilotona nuklearnog punjenja , stvorila bi se pod zemljom ovakva okruglasta šupljina čija bi gornja ivica dostigla sam temelj.

I osim blagog potresa od detonacije, ništa se na površini ne bi dogodilo, jer je ovih 77 metara suviše kratko (27 matara nedostaje) da bi se se dostigla “zona mrvljenja”.

Na dubini od 77 metara od površine nuklearna podzemna eksplozija ispod kule neće načiniti nikakvu štetu i samo će se stvoriti podzemna šupljina.

Da bi čitav čelični toranj bio smrvljen u prah  i da bi prah završio u podzemnoj šupljini, eksplozija se mora dogoditi pod zemljom, ali nuklearni eksploziv mora biti postavljen mnogo bliže površini. U tom slučaju i “zona mrvljenja “ i “zona oštećenja “ neće biti  potpuno izolovane pod zemljom i neće biti u idealnom kružnom obliku.
One će tada formirati eliptičan oblik tako što će se elipsa istezati prema površini, jer pod pritiskom  gasova koji isparavaju neće biti isti otpor na dole u granitnim stenama i na gore gde je toranj u kome je puno praznog prostora. I elipsa “zone mrvljanja” i “zone oštećenja” će se sve više izduživati na gore.

U slučaju Kula bliznakinja u Njujorku “zona oštećenja” bi mogla dostići 350 do 370 metara, dok bi “zona mrvljanja” bila 290 do 310 metara.

U slučaju mnogo kraće Kule 7 (koja je naknadno srušena) čitava visina će bitu u okviru “zone mrvljenja”. Ta sposobnost nuklearne demolicije da smrvi u prah čelik i beton i sve druge materijale je jedna od jedinstvenih karakteristika ovog procesa.

Trenutak rušenja treće kule, kule br 7 u koju nisu „udarili avioni“. Kula 7 pošto je manja , nije imala “zonu oštećenja” i veoma se lepo smrvila u šupljinu, dok su se sa “Kula bliznakinja”  u “zoni oštećenja” parčići razleteli na širem području. Sve je pretvoreno u prah.

Na snimcima nakon rušenja se vidi kako je ta mikroskopska prašina prekrila skoro čitav Menhetn. Mnogi su verovali da je to prašina od betona. Ali nije. To je prašina od svega što je bilo u trenutku demolicije u zgradama. Najviše od čelika, jer je zgrada uglavnom bila sazidana od čelika, dok je betona bilo  veoma malo. Tu je i prah od nameštaja, tepiha , kancelarisjkog matarijala, ali i ljudskih ostataka.

Ovakva demolicija je mogla nastati korišćenjem 150 kilotona nuklearnog eksploziva koji je postavljen nešto manje od 50 metara ispod temelja svake zgrade. Tri su srušene. Ukupno je oslobođeno 450 kilotona energje. Bomba u Hirošimi je oslobodila 20 kilotona TNT ekvivalenta. Nikakvih aviona nije bilo.

Snimci koji su načinjeni nakon rušenja kula u zoni nazvanoj “nulta tačka”, a što predstavlja mesto na kome je aktivirana nuklerna eksplozija, jasno pokazuju veliku šupljinu u granitu ispunjenu prahom od stopljenog kamenja i samih kula.

Takođe je iz snimaka i iz izjava svedoka evdientno da se deset sekundi pre polčetka rušenja čitava zgrada blago zatresela, i to je bio trenutak detonacije nuklearne podzemne bombe u srcu Menhetna.

Sve ostalo je bilo surovi režirani rijaliti šou sa stvarnim ljudskim žrtvama plasiran preko informativnih medija.

Podmetnuti požari su veoma brzo bili pod kontrolom vatrogasaca koji nisu znali šta im se tek sprema.

Jedanaesti septembar 2001. je bio demonstracija zla, tehnologije, moći i medijske iluzije koja je imala i za cilj da pokaže da na državnim funkcijama u SAD mogu sedeti samo slepi poslušnici – ljudi-mašine koji će bezpogovorno raditi i razmišljati u skladu sa zvaničnim informacijama koje im se iz takozvanih bezbednosnih službi serviraju. Svojom glavom niko ne sme razmišljati. To je ideja Novog svetskog poretka: većina ljudi kao korisni šrafovi velike globalne humane mašinerije.

 

Ivona Živković

Share this post: