LIBERALNI KAPITALIZAM ĆE UNIŠTITI SVE SOCIJALNE DRŽAVE

asbjorn val

Ono čemu danas prisustvujemo jeste period žetve koju sprovode kapitalisti i desno orijentisane političke snage.

Iako se Norveška često navodi kao primer zemlje u kojoj se sa uspehom sprovodi model socijalne države, istoričar i sociolog Asbjorn Val smatra da je Norveška trenutno u boljoj poziciji u odnosu na druge zemlje sveta. Prema rečima Vala, savetnika pri Norveškom sindikatu javnih i komunalnih radnika, za to postoje dva glavna razloga: bogatstvo naftom, ribom i hidroelektričnom energijom i činjenica da je Norveška u trenutku kada je nafta pronađena šezdesetih godina prošlog veka već imala vrlo razvijen socijalni sistem tako da je ravnoteža snaga u društvu bila takva da je bila moguća socijalizacija većeg dela zarade od nafte.

„Ovo nije bila situacija u većini drugih zemalja bogatih naftom, u kojima su velike kompanije ili lokalne elite bile u situaciji da prigrabe najveći deo enormno velike zarade. Upravo zbog toga u Norveškoj nije bilo potrebno, ali i politički moguće, uvesti okrutne mere štednje koje vidimo da se sprovode širom Evrope”, kaže autor knjige „Uspon i pad države blagostanja” u razgovoru sa aktivistima beogradskog Centra za političke emancipacije, koji prenosi „Politika”.

„Sa druge strane, u Norveškoj je vlast tokom poslednjih trideset godina (bilo da su je činile desničarske bilo takozvane levičarske partije), u manjoj ili većoj meri, vodila jednu vrstu blage neoliberalne politike. Sprovođene su liberalizacija, deregulacija i privatizacija. Penzioni sistem je reformisan i tako oslabljen (smanjene su penzije većem delu stanovništva, preraspodela novca od bogatijih ka siromašnima je takođe redukovana, povećan je individualni rizik itd). Sprovedena je reforma javnog sektora, pa je tako, primera radi, zdravstveni sektor sada više tržišno orijentisan. Povećana je nejednakost i siromaštvo kod dece. Međutim, sve ovo se dešavalo u dosta blažem obliku nego u ostatku Evrope iako je tendencija u principu bila ista.”

Da li je Norveška samo izuzetak u vreme neoliberalnog kapitalizma i ekonomske krize?

Iz moje perspektive, ova trenutno povoljna situacija u Norveškoj je poprilično krhka. Naime, Norveška je duboko integrisana u evropsku i svetsku ekonomiju i samim tim je pod velikim pritiskom neoliberalne ofanzive. Novi zastoj u svetskoj ekonomiji snažno bi pogodio norveški izvoz, što bi dalje dovelo do naglog porasta nezaposlenosti, čime bi i sindikalni pokret bio znatno oslabljen. Sindikalni pokret je ionako u velikoj meri zaglavljen u ideologiji socijalnog dijaloga, pa je samim tim i njegov mobilizacijski potencijal, u slučaju da dođe do zaoštrenijeg sukoba, dosta ograničen. Ukratko: da, tačno je da norveški model socijalne države trenutno predstavlja gornju palubu globalnog broda, ali ta gornja paluba može biti paluba „Titanika”.

U trenutnim okolnostima mera štednje i dominacije neoliberalne logike, da li je realno očekivati skori povratak socijalnog sistema kakav smo nekada poznavali?

Rekao bih da je era socijalne države gotova ili barem da joj je kraj jako blizu. Ono čemu trenutno svedočimo u krizom pogođenoj Evropi jeste sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Uspon države blagostanja jeste rezultat vrlo specifičnih istorijskih okolnosti koje se teško mogu kopirati u bilo kom obliku. Ovaj uspon je bio omogućen zahvaljujući sveobuhvatnoj regulaciji i ograničenjima nametnutim kapitalu, poput regulacije banaka i finansijskih tržišta, širenja javnog vlasništva, a ne smemo smetnuti sa uma i demokratizaciju, čime je običnim ljudima omogućen veći uticaj na politiku. Promene odnosa moći u društvu koje smo iskusili u periodu neoliberalne ofanzive započete osamdesetih poništile su većinu ovih regulacija pa je i struktura na kojoj se socijalna država zasnivala tako nestala.

Ono čemu danas prisustvujemo jeste period žetve koju sprovode kapitalisti i desno orijentisane političke snage, period tokom kojeg oni, eksploatišući nove odnose moći, uklanjaju najbolje elemente socijalnog sistema. Boriti se za ponovno uspostavljanje države blagostanja u trenutnoj situaciji je tako dosta besmisleno. Naravno, moraju se braniti ostvarena dostignuća, ali je na duži rok ipak neophodno uspostaviti viziju i strategiju dolaska do jednog drugačijeg društva, društva koje je usmereno ka zadovoljavanju potreba ljudi.

Izgleda da je sistem od početka krize ubrzano krenuo da se udaljava od modela socijalne države. Koristi li se kriza kao izgovor da se moć koncentriše u rukama dominantne klase?

Da, to je svakako istina. Često možemo čuti levo orijentisane političare i sindikalne aktiviste kako insistiraju na tome da su mere štednje koje nameće „trojka” (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), kao i većina lokalnih vlada širom Evrope, greška zato što štednja neće podstaći ekonomski rast i otvaranje radnih mesta. Oni na taj način pokušavaju da ubede „trojku” i evropske političare da promene politiku. Meni se, ipak, čini da je u pitanju potpuno pogrešna interpretacija situacije. Kratkoročni cilj „trojke” nije ekonomski rast i otvaranje radnih mesta, već poništavanje socijalne države i poraz sindikalnog pokreta. To je barem ono što se trenutno dešava.

Jedna od interpretacija postsocijalističke realnosti u Srbiji, koju često možemo čuti, jeste da se naše društvo još uvek nalazi na putu ka „pravom kapitalizmu”, kao i ona po kojoj će integracija u Evropsku uniju omogućiti rešavanje velikog broja ekonomskih i socijalnih problema. Iz vašeg ugla, šta danas predstavlja EU?

To više zvuči kao neka bajka. Šta je uopšte „pravi kapitalizam”? Da li je to posleratni socijalni kapitalizam (koji je sada već deo istorije) ili je to mnogo oštriji, brutalni kapitalizam čijem razvoju svedočimo danas? Verovanje da će EU integracije omogućiti prosperitetnu budućnost Srbiji, a pre svega ako uzmemo u obzir šta se trenutno dešava u Grčkoj, Irskoj, Portugaliji, Španiji, baltičkim zemljama, Mađarskoj, Bugarskoj itd., zaista iziskuje veliku dozu ničim neopravdanog optimizma.

EU je u najvećoj meri formirana tokom neoliberalne ere, što se umnogome odrazilo na njenu strukturu, politiku i zakone. U tom smislu ona agresivno zastupa interes kapitala. Neoliberalizam i mere štednje su ugrađeni u današnju EU, dok je kejnsijanska, tradicionalna socijaldemokratska politika zakonom zabranjena, i to, zanimljivo, uz punu podršku svih evropskih socijaldemokratskih partija. Činjenica da je EU od samog početka oskudevala u demokratskom potencijalu dodatno je to omogućila. Štaviše, tokom poslednjih nekoliko godina EU se još više pomerila u pravcu autoritarnog supranacionalnog tela okrenutog pre svega interesu finansijskog kapitala. Ovakav razvoj događaja izuzetno je opasan ako na umu imamo skorašnju istoriju Evrope.

 

Politika

Share this post: