MASAKR NEMAČKIH VOJNIKA U KRALJEVU: O njemu NIKO NE GOVORI, a strašan je najmanje kao i onaj u Kragujevcu!

Masovna streljanja srpskih civila u Kraljevu krvavog oktobra 1941. godine odigrala su se praktično istovremeno sa onim u Kragujevcu, a broj žrtava je skoro identičan.

Nakon Aprilskog rata koji se završio porazom i razbijanjem Kraljevine Jugoslavije, pukovnik Dragoljub Mihailović je počeo da na Ravnoj gori okuplja oficire i četnike koji nisu priznali kapitulaciju.

Istovremeno, komunisti su počeli da se spremaju za sopstveni ustanak, premda skriveno, budući da su SSSR i Treći rajh još uvek bili saveznici; dok su se slikali sa Nemcima i sa njima igrali fudbal, skupljali su oružje i tajno se obučavali.

Ko je prvi pripucao na mrskog okupatora, nije tema ovog teksta. Bitno je da su u prvim mesecima ustanka četnici i partizanidelovali zajedno, premda s odvojenim komandama.

Srbija je bila, rečju, u plamenu. Nemci su želeli mir. Adolf Hitler16. septembra izdaje naređenje vojnom zapovedniku Jugoistoka Vilhelmu Listu „da se najoštrijim merama za duže vreme uspostavi poredak“.

Načelnik Vrhovne komande Nemačkih oružanih snaga Vilhelm Kajtel istog dana prosleđuje naređenje da se „kao odmazda za život jednog nemačkog vojnika mora u tim slučajevima uzeti kao opšte pravilo da odgovara smrtna kazna 50-100 komunista“.

Četiri dana kasnije, opunomoćeni vojnoupravni komandant Srbije, general Franc Fridrih Beme piše svojim trupama:

– Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo.

Kao odmazda zbog sabotaža i oružanih borbi kreće ubijanje civila po celoj Srbiji, onome što je ostalo od nje nakon što su je svi u okolini, osim Rumuna, raščerupali.

Da će i u Kraljevu biti neko zlo postalo je jasno kada su četničko-partizanske snage 4. oktobra zauzele vojne položaje na prilazima gradu, što je bilo koordinisano iz združenog štaba u Drakčićima.

717. posadna divizija Vermahta (koja će prvog dana maja 1943. godine biti preimenovana u 117. lovačku diviziju) istog dana, kao protivmeru, zatvara radnike Fabrike aviona (zvanični njen naziv je glasio: Aeroplanska radionica Vazduhoplovnog tehničkog zavoda) i železničare, kao i radnike drugih fabrika, u tzv. Lokomotivsku halu Železničke radionice.

Uskoro će na to mesto skupiti i druge građane.

Čitav taj kompleks od koga je nastao sabirni centar onovremenici su nazivali „lagerom“ jer se na tom mestu nalazilo i skladište materijala Vojske Kraljevine Jugoslavije.

Budući da je u četničko-partizanskim napadima poginulo 14 a ranjeno 10 pripadnika 717. posadne divizije Vermahta, počinju pripreme za doslednu primenu naređenja po prethodno iznetom ključu: 50 za ranjenog nemačkog vojnika, 100 za ubijenog. Zbog novih nemačkih gubitaka, u međuvremenu se gađana cifra za streljanje podiže.

15. oktobra se uvodi vanredno stanje sa prekim sudom i odmah počinje streljanje u režiji 749. pešadijskog puka (kojim je komandovao major Oto Deš) pri 717. posadnoj diviziji. Streljanja su okončana 20. oktobra, a vršena su iz mitraljeskih gnezda.

Pomenuti 749. pešadijski puk, s dve trećine popunjen Austrijancima, istovremeno sa ovim u Kraljevu izvršio je i pokolj u Kragujevcu (u ovom potonjem je bio III bataljon ovog puka), koji je daleko čuveniji iako je odnos žrtava i u jednom i drugom gradu bio približno isti.

Naime, uprkos tome što je do početka ovog veka vladalo uverenje da je u Kragujevcu streljano 7.000 ljudi, ta brojka je preterana i prava cifra je manja od 3.000. Staniša Brkić, kustos muzeja u tom gradu, objavio je imena 2.796 žrtava; pošto je po ključu zbog odmazde trebalo da bude streljano 2.300 ljudi od strane pedantnih Nemaca, pet stotina više ubijenih je verovatno posledica pokušaja bekstva i meteža u kome je stradalo još nemačkih vojnika (to se pominje u vojnom izveštaju, doduše ne eksplicitno kao uzrok većeg broja streljanih, ali je pretpostavka logična).

Broj streljanih u Kraljevu nije manji od 2.190, ali nije ni dramatično veći. Prema tome, kraljevački pokolj je nepravedno u senci kragujevačkog.

Radnici Fabrike aviona i železničari čine više od polovine ukupnog broja kraljevačkih žrtava, ali se na žalobnom spisku nalaze i učitelji, profesori, sveštenici, sudije, berberi, seljaci, zidari, domaćice, nadzornici, poštanski službenici, žandarmi, barem 102 osobe mlađe od 18 godina, čak i bolesnici iz kraljevačke bolnice.

Žrtve u Kraljevu su uglavnom bile pravoslavne veroispovesti, ali je bilo i 73 katolika, od kojih su većinu činili Slovenci.

(Mediji)

Share this post: