MI SVOJU ŽIVOTINJSKU PRIRODU SKRIVAMO ISPOD STOTINU VELOVA

Da bismo realizovali izvorno zdravlje, i time povratak Bogu, neophodno je kod sebe ostvariti istinsko poštovanje prirode i života uopšte. To podrazumeva i shvatanje da je i naše sopstveno materijalno telo ništa drugo do u-obličena i o-življena „ilovača“ („Prah majke Zemlje“), odnosno nerazdvojni deo celovitog jedinstva materijalne prirode. Pa, pošto u prirodi, kao takvoj, ne postoji nikakva hijerarhija po „važnosti“, to znači da ni jedan njen deo nije ništa više – ali i ništa manje – važan od bilo kog drugog njenog dela. Svaka „razdvojenost“ je veštačka, i zato svako njeno podržavanje predstavlja robovanje iluziji i zlu.

     Ljudi, robujući EGU, sebično smatraju da su po „važnosti“ iznad svih ostalih formi ispoljenog života, i zato sebe, bezumno i zastrašujuće, stavljaju u poziciju „Boga“ i u svoje ruke uzimaju sudbinu prirode, nesvesni šta time čine. Shodno tome, oni i svoje sopstveno telo stavljaju pod diktaturu EGA, ugnjetavajući sopstveni organizam. Celokupnim tim nepoštovanjem prirode mi sebi uslovljavamo negativnu karmu, zlu sudbinu, kao i razne poremećaje zdravog, prirodnog i harmoničnog funkcionisanja organizma. Zbog toga je jedan od prvih koraka na putu ka istinskom zdravlju i, ekvivalentno, višim nivoima svesti (svesnosti): prevladavanje sopstvene neprirodne ishrane, i uspostavljanje one ishrane koja je čoveku „Bogom-data“ – koja je prirodjena zdravom funkcionisanju organizma i ukupnom duševnom zdravlju. – Prvenstveno je reč o prevazilaženju navike(!) hranjenja mesom i mesnim preradjevinama.

 

Ako upitate nekoga zbog čega, u okviru svoje ishrane, konzumira meso – njegov odgovor će najverovatnije biti u stilu: „Zato što je to normalno“; a ako ga potom upitate zašto misli da je to normalno – gotovo je sigurno da će uzvratiti u stilu: „Zato što je to opšte-raširena i opšte-prihvaćena pojava“. – To je upravo tipičan način razmišljanja i rezonovanja čoveka čija svesnost egzistira u tami neznanja i robovanja EGU. Pošto ne poznaje istinu, i bez sposobnosti jasnog razlučivanja, on se priklanja duhu zajednice („većine“) i civilizacije u kojoj živi, smatrajući da je „jedina“ i „prava“ istina ona koju kreira, i kojoj se priklanja, velika većina.

Koliko su relativne sve takve „istine“ možemo shvatiti, recimo, na primeru civilizacije kanibala: Za čoveka koji se rodi, i živi, u zajednici kanibala, jedenje ljudskog mesa (samo ne svog ličnog) je najnormalnija stvar na svetu. U njihovoj društvenoj zajednici ishrana ljudskim mesom je opšte-prihvaćena pojava i, stoga, po njima, u tome nema nikakve neprirodnosti…

I, zaista – ljudsko meso, kao „hrana“, nije ništa više „neprirodno“ nego što je to životinjsko meso, kao što ni životinjsko nije ništa više „prirodno“ za ishranu od ljudskog. Uostalom čovek jeste životinja, i zato je upravo sama, ta nepostojeća, „razlika“ – ta koja je veštačka, a um koji je postavlja: neprirodan. – Sva razlika postoji samo u našem sopstvenom zabludelom Umu, koji sebe smatra „čovekom“, svoje telo „ljudskim“ a životinje nižim bićima od sebe!

Pošto je samo svest, odnosno stepen intelektualne svesnosti, to što čoveka čini razumnim („višim“) a životinju nerazumnim („nižim“) bićem, to znači da u samom materijalnom telu („mesu“!) nema nikakve istinske razlike, i da je „ljudsko“ telo oduvek „životinjsko“. …Telo, u sebi i sobom, samo odražava prisustvo svesti koja ga oživljava i koja se kroz njega manifestuje. Prema tome, kad svest (život) napusti telo, ono ostaje to što je oduvek i bilo: beživotna „hrpa kostiju i mesa“. Ta „hrpa“ je, uistinu, sama po sebi jednako „životinjska“ koliko i „ljudska“ – razlike apsolutno nema; …samo što smo mi vrlo skloni da leš mrtve i pečene životinje nazivamo „hranom“, a leš umrlog čoveka – „sirotim pokojnikom“. To je jedina razlika.

Mi smo ti koji smo skloni tome da kanibale nazivamo divljacima, za razliku od nas samih koji smo, nasuprot njih, „civilizovani“. …Kanibali možda i jesu „divljaci“, ali su bar iskreni prema sebi i okolini – robuju svojoj životinjskoj prirodi i to ne kriju: isti su i „iznutra“ i „spolja“. Medjutim, za razliku od njih mi svoju životinjsku prirodu, manje ili više (ne)vešto, skrivamo ispod stotinu velova, šlagova, šminki, maski i racionalnih (samo-opravdavajućih) definicija, uobražavajući nekakvu svoju civilizacijsku superiornost… – A JOŠ SMO ONI ISTI KANIBALI, S POČETKA (NAŠE ŽIVOTNE) PRIČE!

 

Taj „kanibalizam“ se ne ogleda samo u ishrani beživotnim lešinama (što je samo jedan od mnogih njegovih vidova), već prvenstveno u stalnoj želji, i nastojanjima, da „proždiremo“ sve i svakog – samo ako je to u interesu našeg sopstvenog „želudca“: EGA! U svrhu tog interesa funkcionišu i svi „organi“ našeg globalnog (društveno-političkog, privredno-ekonomskog, kulturno-obrazovnog, umetničko-zabavnog…) bića, tako da je naša civilizacija, ovakva kakva je, dakle robujuća EGU: „Civilizacija savremenih kanibala“.

Hraneći se mesom, mi se hranimo „mesom“ a ne „ljudskim“ mesom ili „životinjskim“ mesom – LEŠ je LEŠ, i tu nikakve suštinske razlike nema. Prema tome, u pitanju je samo „ishrana mesom“: da li je prirodna ili ne?! – Ako „životinjsko“ telo odgovara za našu prirodnu ishranu, onda to isto mora važiti i za „ljudsko“. Ali …koliko nas ima dovoljno dobar „želudac“ da, bez ikakvog organskog gadjenja, makar samo i zamisli, a kamoli gleda ili čak obeduje, komad „ljudskog“ mesa u svom tanjiru (znajući da je ljudsko!)?…

Krajnje je licemerno (prvenstveno prema sebi samom) praviti razliku tamo gde je istinski nema, jer time samo, raznim nazovi-racionalnim definicijama, nastojimo prikriti i opravdati sopstveno imanentno divljaštvo dajući mu progresivno-civilizacijski karakter. Nezrelo je, i krajnje cinično, smatrati da su životinje „Bogom-date“ za našu, ljudsku ishranu, jer je njima njihov nasušni život jednako mio kao što je i nama naš. Zato, da bismo poštovali Život neophodno je jednako poštovati i naš i njihov, jer – Život je jedan (Jedan) ali je beskonačan broj oblika i formi kroz koje se on (On) ispoljava! …Uostalom, ako i mislimo da je Bog stvorio životinje da bi ih mi jeli,  ne možemo se zadržati samo na svom uverenju da je to tako, već se moramo bliže obavestiti o istini – o tome šta je On zaista odredio za nas, a On jasno kaže:

–   „Evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu.“   (Moj. I / 1;29)

Nigde se ne kaže: „Evo, dao sam vam životinje pa ubijajte, koljite i jedite; to će vam biti za hranu.“…  – Takav Bog zasigurno ne bi bio Bog Ljubavi, brižni Otac koji Ljubi celokupno Svoje Stvaranje, i ne bi zavredjivao ni trunku bilo čijeg poštovanja; na stranu to što takav „Bog“ ne bi mogao biti Istina, pa ne bi uopšte bilo ni bilo čega, niti bilo koga – pa ni nas samih – koji smo u stanju, i mogućnosti, o Njemu da „raspravljamo“.

Sve je ovako kako jeste „samo zato“ što je sve ovako kako jeste; sve je: Apsolutna Istina. Drugačije, jednostavno, nikada i nikako ne bi ni moglo biti!

 

Hraniti se životinjama je neprirodno prvenstveno zato što nam to drži svest u konstantnoj razdvojenosti od spoznaje Istine i Ljubavi, uslovljavajući nam, samim tim, i negativnu karmu. Ishrana mesom pothranjuje naše životinjske nagone, koji, svi do jednog, imaju svoju osnovu u agresivnosti. Pošto je agresivnost svojstvena isključivo EGU, jasno je da tu jeste i potpora svakog zla. …Nijedna životinja neće dragovoljno doći i mirno stajati dok je mi usmrćujemo (pa da li bismo mi sami drugačije reagovali?); samim tim, potrebno je SILOM da joj nametnemo svoju volju i svoju gnusnu nameru. Na taj način kršimo zakon apsolutne pravde i vršimo sudbonosni atak na SVOJU SOPSTVENU dušu.

Sam čin ubistva je, to sigurno niko „normalan“ ne spori, suštinski neprirodan čin i stravičan je atak na Nevinost, Milosrdje i Ljubav, koji su suština našeg istinskog bića. Tim činom samo hranimo podmuklo zadovoljstvo „životinje“ koja čuči u nama. – Koliko je ta životinja aktivna, i koliko su njene kandže duboko zarivene u meko tkivo naše duše, možemo uvideti ako li samo obratimo pažnju na to sa kakvom „profesionalnom bezosećajnošću“, i „rutinskom nevinošću“, ljudi govore o klanju životinja… – kao o najnormalnijoj mogućoj stvari na ovom svetu. …Naime to, valjda, i jeste „normalno“ – ali samo za srca i umove onih koji nikada nisu ni spoznali šta je to LJUBAV.

Čak i sama reč „KLANJE“, bez obzira na šta se odnosila, vibrira toliko snažnom negativnom energijom bezdušnosti; što može svako iole suptilan da oseti. Navikavajući se na sve to, mi zaista postajemo specifični duševni invalidi i monstrumi. …Za nauk, treba videti kako samo, rutinski, neki ljudi kasape, pa čak i naživo deru!, sirote životinje pripremajući ih za „hranu“. Danas je moguće doći do obilja video-materijala o tome kako, čak i u okviru društvenog miljea pojedinih naroda, takva praksa uopšte nije neuobičajena – čak naprotiv: veoma je poželjno masakrirati sirotu životinju naočigled samog konzumenta, unutar „ugodne“ restoranske atmosfere, jer je to, „bože-moj“, dokaz „Autentičnog duha samog restorana“, kao i „Vrhunski profesionalne usluge uz maksimalno poštovanje klijentove izbirljivosti“…

Šta reći o situaciji kada „skladna mala porodica“ jedne azijske zemlje, koju čine roditelji i nekoliko njihove maloletne dece, dolazi u restoran na svečani obiteljski ručak, gde biraju za jelo specijalitet kuće: „Pečenog polu-živog šarana“?!! – Kuvar ga sprema tako što živog šarana, upravo izvadjenog iz akvarijuma i očišćenog od krljušti (bez da ga ubije i vadi iznutrice) mokrim peškirom pažljivo hvata preko glave, spušta mu telo na dvadesetak sekundi u već pripremljenu duboku posudu sa kipućim uljem (naravno uz sve koprcanje sirote ribe), zatim obamrlu (ali još živu!) ribu stavlja na pladanj, zaseca joj prženo telo i „špikuje“ sa povrćem, i uz pirinač i ostali prilog iznosi je pred oduševljenu porodicu. Oni ga sa vidnim uživanjem „čerupaju“, a šaran, za to vreme, još uvek zeva svojim ustima i gleda otvorenim očima… iako one valjda više ništa ni ne vide (ili se bar iskreno tako nadam!). …Za svo vreme tog „divnog i nezaboravnog obiteljskog druženja“, roditelji i deca savršeno nevino i bezbrižno ćaskaju, i, zasladjujući se šaranovim „simpatičnim samrtnim ropcem“, uživaju u toploj porodičnoj atmosferi, punoj ljubavi i nežnosti!!!…

Zaista, da nije istina, zvučalo bi kao scena iz najfantastičnijeg i najmonstruoznijeg filma strave i užasa. Ali, sve se to dešavalo pred TV-kamerama, u sklopu najnormalnije putopisne reportaže o raznim kulturnim, civilizacijskim, gastronomskim, i drugim običajima jednog naroda i tekovinama njegovog (savremenog!!!) društva.

Ne treba ništa više, nego samo pomislimo na šta će sve ta deca, kada jednom odrastu, biti spremna; odnosno da li će u njihovom srcu ostati makar i delić ikakvog saosećanja za bilo koje drugo biće koje pati… – osim za samoga, i mizernog, sebe?!! – Sigurno je da neće. Jer su im roditelji, iz sve svoje „ljubavi i premudrosti“, nežnu biljku njihove duše posekli i pre nego što je uspela da prolista …a kamoli da procveta.

Uz sve to, treba imati na umu da onaj ko, tako bezosećajno („osećajno“ to nije ni moguće!), može ubijati i klati životinje, ima u sebi sasvim dovoljno pritajene agresivnosti i zla da, ako (odnosno, tačnije – kada) mu „popuste kočnice“ i probudi se „zver“, to isto učini i sa samim – čovekom!

Mnogi su odmah skloni da se brane, i poput Pilata da „peru ruke vodom“, kako oni lično, premda jedu meso, ne ubijaju životinje. – To  ne da je nekakav iole valjan i prihvatljiv izgovor, već je to veoma, veoma licemeran pokušaj „bacanja prašine u oči“, jer oni ne ubijaju samo zbog sopstvene slabosti za taj čin, a ne zbog istinskog ljubljenja i poštovanja života! – I sam Pol Makartni, čuveni bivši „Bitls“, divno je zapazio suštu činjenicu: „Kada bi klanice imale staklene zidove, svi bi bili vegetarijanci.“

     Hraneći se mesom, svaki od njih – „nabedjenih“ mesoždera – daje suptilnu podršku ubicama, tako da automatski bivaju saučesnici; a za saučesništvo se čak i po ljudskim zakonima odgovara kao i za sam čin – a kamoli po zakonu apsolutne pravde. Ma kakav izgovor upotrebili, sopstvenu dušu ne možemo obmanuti jer ona zna istinu – zna da svaka karika u lancu ima, sa svoje strane, potpunu odgovornost za egzistenciju čitavog lanca. Zbog toga, da bismo bili zaista nevini, neophodno je odreći se bilo kakvog učešća, ili čak i prikrivene podrške, u tom protiv-prirodnom činu.

Uglavnom nije lako odlučiti se na taj prvi korak – a to samo pokazuje koliko čvrsto robujemo sputani svojim sopstvenim okovima i svojim sopstvenim kavezom, i navikom(!) da se pridržavamo za njegove rešetke. Medjutim, neophodno je „pobediti“ sebe i zakoračiti ka istini, slobodi i ljubavi. – Nužno je osloboditi se predrasuda i, konačno, shvatiti da ishrana mesom nije nikakva „prirodna potreba“ već, naprotiv, samo jedna ružna, stečena navika, koja katastrofalno škodi našem telesnom i duševnom zdravlju i podržava konstantnu razdvojenost naše svesti od istinske ljubavi i poštovanja prema božanstvenoj, ekspandiranoj, raznolikosti sveukupnoga života.

Uzgred, ishrana mesom je, pored mentalnih i duhovnih negativnih posledica, i neposredno štetna po telesno zdravlje ljudi – o čemu se može mnogo toga reći iz ugla same anatomske gradje celokupnog digestivnog trakta (počev od oblika, gradje i namene pojedinih zuba, preko sastava i kiselosti same pljuvačke, dužine creva, gradje želudca i dalje…) kao i iz same fiziologije čitavog našeg, ljudskog, sistema za varenje hrane; ali to je samo nužno uslovljeni odraz, i pokazatelj, direktnog uticaja koji ta neprirodnost vrši na razini svesti. Naime, da je to prirodjeno našoj izvornoj svesti (poput čiste i prirodne vegetarijanske ishrane), ni sam organizam, sigurno je, ne bi zbog toga trpeo!

 

Jasno je da naša DUŠA svu neophodnu ishranu prima neposredno od Boga („Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih.“ Mat.4;4). Ta hrana („mana“, „hrana bogova“…) jeste ona energija koje ima u nepresušnim količinama i večnom izobilju: Kreativnost, Ljubav, Istina, Sloboda, Mir, Radost, itd. Ona je čista emanacija samog Božjeg Sopstva: Svetlost Transcendentalnog Sunca. Ta Svetlost je istovremeno i Zdravlje, što jasno govori da izmedju prirodne ishrane i prirodnog zdravlja ne postoji čak ni to – „izmedju“ – jer je to (dvoje) nerazdvojno jedno. Ako poremetimo jedno od ta dva (naš um ih, ipak, poima kao „dva“!) onda automatski remetimo i ono drugo. Prirodna ishrana uslovljava prirodno zdravlje, a prirodno zdravlje radja prirodne prohteve, koji su, opet, usmereni ka prirodnoj ishrani i prirodnom načinu života. – To je krug („Bes-konačno polje“) istinske sreće i blagostanja. …Ako li se bilo šta poremeti, remeti se i sve ostalo – a sve to radi samo-očuvanja večne kosmičke ravnoteže: Ravnoteža jeste Vrhovni Prioritet!

Mi, ovakvi kakvi smo, lišeni smo izvornog duševnog zdravlja i zato su nam poremećeni i prohtevi kao i kriterijumi načina za njihovo zadovoljenje. Samim tim podležemo i neprirodnoj i necelishodnoj ishrani, kao i neprimerenom načinu življenja. Sve to nam, opet, još više remeti zdravlje… – I tako, život nam sve više i više liči na dragoceni brod koga je, strahovitom nepažnjom kormilara, zahvatio ogromni vodeni vir koji ga neumitno vuče u ralje tamnog bezdana. Situacija je svakog trena sve dramatičnija, tako da je neophodno odmah(!) reagovati i učiniti neke promene u kursu – a najbolje je kad se te promene vrše na svim planovima istovremeno, svesno i sinhronizovano. – Tada situaciju u potpunosti preokrećemo u smeru svog istinskog interesa. …Zato, kada svoj način života, prohteve i ishranu uskladimo sa samom prirodom, tada čvrstim i stabilnim korakom napredujemo ka Bogu i, samim tim, stanju istinskog zdravlja – a cela Egzistencija nam tada u tome svesrdno pomaže!

Duša se, dakle, hrani direktno Svetlošću (Superiornom Božjom Energijom) …naravno u onoj meri u kojoj ne ometa(mo) slobodan protok te energije. Medjutim, da bi fizičko telo, kao materijalni „omotač“ i „nosilac“ duše, moglo egzistirati i obavljati svoju sudbinsku funkciju potrebna je odgovarajuća podrška od strane supstance majke Zemlje (prirode). Ta supstanca u sebi sadrži odraze autentične Sunčeve energije (jer, u krajnjem, od nje je i stvorena), i utoliko je prirodjenija našem organizmu ukoliko ti odrazi jasnije odražavaju svoju (Sunčevu) suštinu. – To znači da ako nam je jasno da energija Sunca znači za naše fizičko biće isto to što i energija Transcendentalnog Sunca znači našem duhovnom biću, onda nam mora biti jasno da i kvalitet energije koju unosimo ishranom mora biti na što višem stupnju! S tim u vezi, a usled neimanja (tačnije „zakržljale“) sposobnosti za neposrednom konzumacijom izvorne sunčeve energije, imamo prirodne supstance različitih kategorija kvaliteta te živototvorne energije, odnosno: minerale, biljke i životinje („meso“). Od navedenih supstanci, biljke su najadekvatnije za našu ishranu jer njima unosimo u svoj organizam sve neophodne mineralne i organske materije, kao i vitalnu životonosnu energiju.

Energija životinjskog mesa je neuporedivo siromašnija („tamnija“) od one koju nam pruža biljna ishrana – naročito ona koja potiče od mesa životinja koje se hrane drugim životinjama (čak ni ljudi ne koriste to meso za jelo: vukove, lisice, pse i druge krvoločne zveri; iako ima i takvih koji jedu čak i pse, mačke i pacove, ali to sigurno nije merilo naprednog života i razvijene ljudske svesti!). Pored toga, mesna ishrana nam dugoročno opterećuje organizam i brojnim otrovnim materijama koje su docniji nus-proizvod metabolizma a koje ugrožavaju harmonično funkcionisanje organizma i, samim tim, stanje prirodnog zdravlja. …Da i ne pominjemo savremeni „trend“ ubrzanog komercijalnog industrijskog tova životinja namenjenih globalnom tržištu prehrambenih proizvoda za ljudsku ishranu. – To je zaista sve drugo samo ne „hrana za ljude“; jer se u svrhu tog brzog tova (čitaj: brzog obrta kapitala, i sticanja profita!) životinjama daju kroz hranu svi mogući i nemogući hemijski preparati, počev od silnih antibiotika pa sve do raznih sedativa i ostalih psihofarmaka, kao i ubrizgavaju veštački hormoni rasta, tako da ne samo što sama životinja, sistematski mučena i trovana, oboleva od najgorih bolesti i trauma svake vrste – nego tu istu bolest i mi sami unosimo u svoj sopstveni telesni i mentalni sklop, konzumirajući njenu lešinu (meso).

Pa, da li, zaista, to sve može činiti „ljudska civilizacija“, ako se već takvom nazivamo?!…

 

Sve komponente našeg bića – i psihička, i fizička, i duhovna – upućuju na to da je čovek „rodjeni“ vegetarijanac (plodo i biljojed) a da je njegovo „mesožderstvo“ samo plod pogrešnog vaspitanja, pogrešnog shvatanja, pogrešnih navika i – pogrešnog ubedjenja našeg zabludelog („ispranog“) uma. Naš Tvorac je dobro znao (zna!) prave potrebe našeg organizma (fizičke, mentalne i duhovne), pa nam je zato i odredio to što nam je odredio: biljnu ishranu, život u harmoniji sa prirodom, poštovanje bližnjih i života uopšte, itd. itd. – a sve to u cilju jednog jedinog, najvišeg i jedinog istinskog, našeg interesa: ISTINSKOG POŠTOVANJA SAMOGA – SEBE.

     To što smo mi u potpunosti zastranili, naravno, uopšte ne znači da je to „normalno“, već upravo naprotiv: da je hitno neophodna jedna SUŠTINSKA PROMENA.

 

apsolutnaistina

Share this post: