MILAN JOVANOVIĆ: Lekoviti šamar iz Brisela!

gbnirtubvh

Neki Tunjo iz Miokovaca, što mu sam nadimak kaže, bio je za sve nadaren, sem za školu i grdnih je batina izjeo od učitelja, u vreme kad su se đaci vaspitavali i prutom.

– Koje je ovo slovo, Tunjo? – pita ga grešni uča držeći slovo V.
Tunjo ćuti.

– Dobro, ‘ajde ovako: šta je ovo na slici? – pokuša opet, pa mu pod nos tutnu sliku, ispod koje velikim slovima piše VO.

– Goveče! – doseti se Tunjo.

Na to mi liči i ova prepiska na liniji Beograd-Brisel, a povodom ustašluka najmlađe eUropske države, od milošte nazvane Endehazija.

Mi im pokažemo slovo U, a oni kažu: EU! Doduše, kakvi smo mi učitelji, takvi su i oni đaci, s tim što su batine uvek rezervisane za nas, a ne za istorijske ponavljače u crnim košuljama.

U toj situaciji u Srbiji su mi od ovih sadašnjih, gadniji jedino bivši vladaoci i njihova perjanica Boris Tadić. Zaboravljen i od Boga i od ljudi, a željan da se bilo kako ugura na svetla pozornice, ne preza ni da se posere po svom narodu, za njega je isto kad hrvatski ministar metne ustašku kapu i kad tom ministru odgovori Dačić, jer je, avaj i zaboga, taj Dačić avet iz Slobinog doba.

A Sloba i ustaše su, je l’ te, isto, kao što su isto Draža i Pavelić, Sveti Nikolaj Velimirović i ustaški kardinal Stepinac, to je ta moderna, pomiriteljska istorija koja amnestira dokazane zverove, a Srbima veštački karika krivicu ne bi li se po zločinstvu bar malo primakli komšiluku.

Tu je politiku maneken u predsedničkoj fotelji zdušno propagirao i ostavio u amanet nasledniku, koji je zaboravio i svoju, a kamoli srpsku prošlost, ali mu bivša braća preko Drine ne daju da im padne u zagrljaj.

Zalud i buket za Kolindu, neće da se mire, pa to ti je. I to ga, izgleda, jedino koči na putu kojim je bio rešio da krene, hvala nebesima i EUropi koja je Kroate prigrlila, amnestirala za sva nepočinstva i omogućila im da vaskrsne NDH u svom punom mračnom sjaju.

A miriti se sa ustašama nekako nije zgodno, pogotovo kad ti za vrat duva Dačić, rešen da digne Slobu iz groba ispod lipe i s revolucionarnom pesmom na usnama krene u predsedničku trku, odmah pošto je preživeo najavljeni politički pogrom i kao šampion rodea ostao u sedlu.

Ipak, pored dežurnih medijskih huškača koji Vođu treba da predstave kao viteza bez straha i mane, ne zaostaju ni oni drugi koji prosto ne mogu da odole da stave znak jednakosti između Srba i svih ostalih. Liči to pomalo na onog kadiju što je silovanoj ženi dao sablju da uvuče u korice koje je mrdao levo-desno, pa joj rekao: eto, da si i ti mrdala, ne bi ni on uvukao.

A, onda, kad mrdneš, eto salve premudrih zaključaka kako smo isti kao oni, umesto da širom raširimo noge i strpljivo sačekamo da se silovatelj dozove pameti. A što će nam u međuvremenu izvrnuti onu stvar na postavu – e, to je drugo, to je cena pomirenja, pa nema džabe ni kod babe!

Ovaj guravi narod je praštanje skupo koštalo, uzalud nam uteha da će nas zbog toga Bog pogledati. Evo, vekovi prođoše, a s nebesa ni glasa, kao da nam nemo poručuju: ko se čuva, i Bog ga čuva.

(Agencije)

Share this post: