MIROSLAV LAZANSKI: „U Srbiji nikada nije dosadno!“

Miroslav Lazanski

Miroslav Lazanski

Piše: Miroslav Lazanski

U Srbiji nikada nije dosadno, dušebrižnika na sve teme i na sve strane.

Eto sada su skočili, prave analize šta znači postrojena jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije na svečanom dočeku šefa ruske obaveštajne zajednice Nikolaja Patruševa.

Da li je to neko novo približavanje Srbije Rusiji, zašto takvog dočeka nije bilo prilikom prethodne posete gospodina Patruševa?

I zašto policija ima crvene akslbendere na uniformama, a vojska Srbije ima žute, tj. zlatne?

Da nije možda, ne daj bože, ministar Nebojša Stefanović više sklon „crvenima”? Ili to Srbija na taj način šalje diskretne poruke Briselu i Vašingtonu?

Ne znam, možda i šalje, a možda dušebrižnici misle da je trebalo da postrojimo nekoliko policajaca iz kvarta, sa Novog Beograda: Mitu, Žiku, Peru i Đoku… Onako u pohabanim uniformama i u cipelama koje se raspadaju.

S podignutim pendrecima pod uglom od 45 stepeni u znak svečanog pozdrava. Muški bi to izgledalo.

Pretpostavljam da dušebrižnici sada, na osnovu TV snimka, prebrojavaju i broj pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, koji su bili postrojeni na svečanom dočeku gospodina Patruševa, jer brojke svašta govore.

Možda se prebrojava i broj članova orkestra, jer se na temelju broja duvača, gudača i bubnjara može zaključiti celokupna borbena gotovost Ministarstva unutrašnjih poslova države Srbije.

Tako je meni svojevremeno, na početku novinarske karijere u „Poletu”, rekao jedan od oficira JNA zadužen za štampu u komandi Pete vojne oblasti u Zagrebu kada sam ga zapitao koliko je ljudi zaposleno u orkestru te vojne oblasti.

E nećeš majci da znaš koliko duvača i gudača mi imamo. Ugrožavaš bezbednost SFRJ.

Godine su prolazile pa sam sa tugom u očima i bolom u srcu spoznao da su od komunista gori samo antikomunisti. Posuđen zaključak. Od Triglava do Vardara.

Zato smo i propali.

Kažu dušebrižnici opšte prakse da strogo moramo da vodimo računa o nivoima posete inostranih gostiju, da se protokol mora toga striktno držati.

Slažem se, ali se nešto pitam da li su naši domaćini na Zapadu, posle 1991. godine, vodili računa o nivoima poseta naših političara i državnika kada su dolazili u zapadne prestonice?

Kada je Tito dolazio u Vašington, onda je Džon Kenedi slao po njega u vazduhoplovnu bazu Endrjus predsednički helikopter da ga doveze na travnjak ispred Bele kuće.

Helikopter sleće, Tito izlazi, čekaju ga Kenedi i Žaklina, na travnjaku je postavljen beli plato sa mikrofonima i grbovima SFRJ i SAD.

Odjekuju počasni plotuni iz artiljerijskih oruđa, postrojena su i sva četiri vida američkih oružanih snaga: Kopnena vojska, Mornarica, Vazduhoplovstvo, Marinci i Obalska straža.

Kada je Tito „Galebom” početkom pedesetih godina išao u posetu Velikoj Britaniji na gatu u Londonu čekao ga je Vinston Čerčil i britanska kraljica Elizabeta Druga. I odred britanske ratne mornarice.

Za vreme plovidbe „Galeba” vodama Sredozemlja u svečanoj pratnji bile su dve britanske krstarice i nosač aviona. Kako smo to brzo zaboravili.

A naši političari kada idu u službene posete Zapadu pristaju da ih primaju zamenici pomoćnikovih pomoćnika.

Nigde svečanog stroja svih vidova oružanih snaga, nigde počasnih plotuna, nigde svečanih platoa, besprekorno ošišanih marinaca i zelenih travnjaka.

Čuo sam da su neke naše državnike iz DOS-a uvodili u Belu kuću kroz podrum i one pomoćne prostorije gde 24 sata borave dežurne i stalno akreditovane novinarske ekipe.

aleksandar vucic vlada

Pa skoči dolar, ili padne jen, eto ti ga ministar finansija SAD mora pred novinare. U pet sati ujutro.

Ili neki zlikovci premlate u nekom kafiću u Evropi nekoliko američkih marinaca. Hop, eto ti ga pomoćnik zamenika za Evropu i Evroaziju da pruži objašnjenje novinarima.

I onda hop gospodo, sačekajte da prvo prođe delegacija iz Srbije. Ma nije važno, jer kažu da je protokol samo forma. Možda, ali u diplomatiji je protokol zapravo i suština.

Uz reciprocitet, koji je biblija moderne diplomatije. Naravno, ako ta diplomatija uopšte pretenduje na uvažavanje nje i države koju predstavlja.

Šta da radimo, nema „Galeba”, nema Tita, a sada smeta i Mita. U svečanoj policijskoj uniformi.

A vojna tajna o kojoj sam govorio pre neko veče na RTS-u? Ma to je obična Platforma za kontakte sa predstavnicima američke vojne obaveštajne službe, DIA.

„Platformica” pod kodnom šifrom „Kontinental”, sa pet velikih poglavlja, doneta u Beogradu 15. oktobra 1997. Dokument, koji nigde nije bio zaveden i čuvan je u najvećoj tajnosti.

Dokument o kojem pojma tada nisu imali ni Slobodan Milošević, ni Vrhovni savet odbrane SRJ.

Dokument kojim Amerima dozvoljavamo uvid u organizaciju Službe bezbednosti u vojsci, ali i mnoge druge „stvarčice”, a za uzvrat oni će nama otkriti njihovu organizaciju.

Pošto ćemo mi, naravno, napasti Teksas ili Kaliforniju. I sve dogovoreno sa šefom DIA generalom P. M. Hjuzom u prvoj polovini 1997. Prethodno je kontakt ostvarila SDB Srbije.

Još smo dobro i prošli…

(Politika)

Share this post: