Da li su misionari iz svemira posećivali Zemlju u prošlosti?

Ilustracija

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, jedan broj naučnika se bavio tzv. „paleoufologijom“. Oni su pisali o interakciji između ljudi i vanzemaljaca na samim počecima istorije, pa čak i ranije.

Dokazi o postojanju bogova ili „drevnih astronauta“, kako se tvrdi u radovima iz tog vremena, mogu se pronaći svuda, a svaki veliki građevinski poduhvat u antičkoj eri pripisan je vanzemaljcima.

Neki naučnici to smatraju preterivanjem, pa i besmislicama, ali brojne činjenice ubedljivo sugerišu da su se pre mnogo milenijuma, na našu planetu spuštali misionari iz svemira!

„Nakon što je svom narodu još jednom odmahnuo rukom, Vapundi je ušao u sjajnu metalnu pticu. Odmah zatim, uz glasnu buku, na njenom zadnjem delu suknuo je plamen i letelica se vinula u nebo..“

Ono što ovde liči na poetski opis starta nekog modernog aviona u kome neki visoki političar odlazi iz svoje zemlje, zapravo potiče iz predanja severnoameričkih Meskite indijanaca i staro je najmanje dve hiljade godina.

U Gvatemali, u kanjonu Santa Maria, pronađeni su dokazi o postojanju kulture inteligentnih bića koja su gajila stoku, pravila oružja i sahranjivala svoje mrtve, pre milion godina.

Postoje neobične alatke koje su daleko naprednije od kultura u kojima su nastale.

Neobično je, da su primitivne kulture u Americi i na Bliskom istoku bile u stanju da proizvedu aluminijum i platinu, iako ove civilizacije nisu poznavale brojne običnije tehnologije, kao što je napr. točak.

U jednom muzeju u Peruu nalazi se lobanja s neverovatno velikim očnim dupljama, izduženog oblika. Stručnjaci su utvrdili da nije veštačka.

Pre devet hiljada godina, kultura Tasili je procvetala u negostoljububivoj Sahari. Oni su čovečanstvu zaveštali oko četiri hiljade slika, oslikanih bojama kakve nisu imali njihovi savremenici u pećini Altamiri.

Osim uobičajene crvene i bele boje, koje su bile dostupne preistorijskim umetnicima, ljudi iz Sahare koristili su i tamno crvenu, žutu, pa čak i različite nijanse zelene. Oslikavali su događaje iz svakodnevnog života, ali i čitavu galeriju figura koje se drastično razlikuju od ljudi u svojim radnim položajima.

Nakon što su otkrivene, ove figure su nazvane „marsovcima“ zbog svog neobičnog oblika. Ova stvorenja okruglih glava prikazana su u odelima koja u velikoj meri podsećaju na skafadere kakve nose astronauti, čak nose i čizme. Postoji nekoliko stotina takvih crteža!

Godine 1976. španski istraživači su došli do teritorije Tasili civilizacije kako bi sproveli sistematsko ispitivanje zagonetnih crteža u pećinama. Zaprepastili su se kada su pronašli detaljan prikaz figure sa kacigom i u odelu, koja je kablom povezana s unutrašnjošću velikog loptastog objekta, kako vodi tri žene prema njemu.

Jedna žena je bila prikazana kao mlada, druga kako vodi dete za ruku, a treća kao trudnica. Da li je ovo dokaz genetskih eksperimenata?

Na crtežima u francuskim pećinama Peš Meri i Kunjak, mogu se videti neobična bića koja bi se odlično uklopila u prethodne klasifikacije. Ona su obično prikazana s ogromnim ćelavim glavama, neobičnim šiljatim bradama, bez ušiju, sa iskošenim očima usmerenim prema slepoočnicama.

U Severnoj Americi postoje zagonetni preistorijski crteži. Jedan posebno impresivan nalazi se u Nacionalnom parku Kanjonlends, u Juti. Prikazuje dva neobična stvorenja, veoma slična onim prikazanim u Sahari.

U meksičkoj kulturi Tlatilko, može se videti savršena slika jednog čovečuljka koji naizgled nosi čizme i četvrtastu kacigu. Neobični prikazi, mogu se takođe naći i među crtežima u Dominikanskoj Republici i Portoriku.

U jednoj kineskoj grobnici staroj više od 5000 godina, pronađen je ostatak pojasa od čistog aluminijuma. Ono što je začuđujuće je to, da se metal u ovom obliku može dobiti iz boksita, samo uz pomoć specijalnog postupka elektrolize.

Ako je oni, u to doba nisu poznavali, koga je onda napravio?

Interesantne su takođe, i astronomske karte zvezda, pronađene u vidu pećinskog slikarstva.

U Kohestanu, u prednjoj Aziji, postoji na kamenu jedna karta u koju ne samo da su korektno obeležene zvezde koje se ne mogu videti golim okom, nego su i njihove uzajamne pozicije označene onako kako su stvarno izgledale pre 10 000 godina.

Može li se tvrditi da je to crtao pećinski čovek?

O misionarima iz svemira govore i tekstovi sumerske kao najstarije i potonje vavilonske civilizacije.. a takođe, podaci o njima nalaze se i u Bibliji.

 Josef Blumrich, NASA inženjer, koji je 60-tih godina bio jedan od vodećih njenih stručnjaka, vršio je između ostalog i proučavanja biblijskih tekstova, naročito Starog zaveta, kada je naišao na kazivanja proroka Ezekiela.

Na osnovu tih kazivanja Blumrich je kasnije izumeo Saturn V raketu, točkiće koji se okreću u svim pravcima za mekše prizemljenje istraživačkih satelita, a koje danas nalaze primenu u industriji nameštaja i kompjuterskih stolica, i bio je rukovodilac timova za konstrukciju satelita, Skylab-a i Space Shuttle-ova. Evo, šta on kaže u uvodu knjige („Otvoriše se nebesa“) koju je napisao…

“Ova je knjiga rezultat traganja. Traganje je isto što i pitanje, samo po sebi još ne sadrži nikakvu definiciju odnosa onoga koji traži prema onome što traži . Ko pita ne mora verovati u postojanje onoga što pita.

On pre svega želi potvrdu ili pobijanje.

Za pravo istraživanje potrebna je objektivnost, a nje nema bez duhovne elastičnosti, jer niko nije po prirodi objektivan. Svi mi imamo stavove čiji su koreni široko razgranati i često nedohvatljivi. Naše je pravo i dužnost da imamo vlastito mišljenje. Čim se ono ne može uskladiti s rezultatima istraživanja, naša je intelektualna dužnost da ga izmenimo.

Takvo stanje znači zapravo izazov kojem ne možemo umaći, pa stoga znači i dilemu koja je kamen kušnje naše objektivnosti i duhovne zrelosti.

Rezultati traganja nisu za svakoga jednako značajni i uverljivi. U odgovarajućoj meri variraju i dimenzije ličnih konflikata. O težini takvih konflikata zavisi žestina polemike.

Svesna uloga objektivnosti ublažuje dileme i pretvara polemike u diskusiju, razgovor.

Tako se može doći i do saznanja .

U tom nastojanju da budem objektivan iznosim inženjerski dokaz tehničke besprekornosti i realnosti svemirskih brodova koje je Ezekiel opisao te postupaka i zbivanja u vezi s njima.

Jezekilj, u nedostatku iskustava koja bi mogao primeniti, često je morao posezati za slikovitim poređenjima da bi ispričao ono što je video. To slikovito prikazivanje zbunjuje i deluje tajanstveno sve dok se ništa ne zna o stvarnosti na kojoj se zasniva.

Međutim, kada se prodre u te slike, otkriva se, gotovo u trenutku, iznenađujuće jasan i besprekorno iznesen izveštaj. Tek tada čovek može uočiti neposredne, tako reći dešifrirane delove kazivanja i shvatiti njihovo značenje.

Izgleda da je Jezekilj vrlo brzo u najmanju ruku naslutio istinu. Kako se njegovi susreti sa svemirskim brodovima protežu na razdoblje od bar 20 godina, nalazimo se u sretnom položaju da pred nama nije izolovani, pojedinačni slučaj, već ponovljeno posmatranje određenog tipa svemirskog vozila.

Prorok s izvanrednim darom zapažanja opisuje konstrukciju i funkciju tog tipa svemirskog broda, te biće i događaje koji su s njim u neposrednoj vezi.

Ezekiel počinje knjigu s opisom poslednje faze leta svemirskog broda iz putanje prema Zemlji i zatim opis sletanja. Svoj je prikaz propratio opisima bitnih delova broda.

Kada se s njim poslednji put susreo, naglasio je da je ta tvorevina istovetna sa onom koju je video pre dvadeset godina.

Ezekiel izveštava o komandantima tih svemirskih brodova. Čuje ih kako govore, promatra njihove kretnje. Jednom je svedok neobičnog zbivanja u kojem učestvuje i zemaljska posada koju je dozvao komandant. I sam leti tim svemirskim brodovima.

Dva leta dovode ga u komplekse hramova čiji su položaji i značenje za sada još uvek nerazjašnjena tajna.

Ključ tumačenja Ezekielova izvještaja leži u vrlo pomnoj analizi opisanih delova svemirskih brodova i njihovih funkcija, uz primenu znanja iz današnjeg razvojnog stepena tehnike raketa i svemirskih brodova.

Taj je postupak vrlo brzo doveo do uspeha. Potonje detaljnije poređenja i ispitivanja potvrdili su zapanjujuću tačnost Ezekielovih opisa. Na osnovu obima i preciznosti u iznošenju pojedinosti može se zaključiti da je imao izvanredan dar zapažanja i upravo fotografsko pamćenje.

Stoga je bilo moguće ne samo izraditi jednostavnu skicu već štaviše i brojčano izraziti dimenzije, težine i snage. Prvi je put uspelo da se jedan drevni izveštaj o svemirskim brodovima oslobodi njegove slikovite opne i prevede na jezik inženjera.

Takav prodor omogućio je takođe, da se naslute događaji čiji su tokovi i značenje do sada, izgledali lišeni svakog smisla.

Dobijeni rezultati pokazuju nam svemirsko vozilo koje je bez sumnje ne samo tehnički moguće već je za svoju misiju i po funkcijama vrlo svrsishodno zamišljeno.

Iznenađeni smo što nalazimo stupanj tehničke razvijenosti koji nije nimalo fantastičan, već je u krajnjem slučaju gotovo u rasponu naših današnjih mogućnosti, dakle samo neznatno ispred našeg vremena. Rezultati su pokazali da je svemirski brod upotrebljen u vezi s jednim matičnim brodom koji je kružio u putanji oko Zemlje.

Fantastično je to, da je takav svemirski brod već pre 2.500 godina bio opipljiva stvarnost!

Ti su rezultati svakako u oštroj suprotnosti s biblijskim tumačenjima mnogih pobožnih i učenih ljudi iz svih proteklih vekova . Moramo ipak biti svesni očigledne činjenice da u tom dugom vremenskom razdoblju nije bilo letećih mašina i raketa ljudske izrade. Zato je bilo unapred isključeno da se Biblija tumači u tom smislu.

Rešenja zagonetke Ezekielovih tajanstvenih izveštaja neizbežno su tražena u jedino mogućem pravcu – u području vere. Zato bi bilo vrlo nepravedno potcenjivati napore tih ljudi.

Uostalom, valja izričito naglasiti da je tehnička interpretacija Ezekielovih spisa, uprkos napretku poslednjih vekova, moguća tek od decembra 1964. godine. Tada je, naime, Roger A. Anderson, istaknuti inženjer u NASA-inom Istraživačkom centru «Lengli», objavio rad «Structures Technology», u kojem je opisao kakav bi, po njegovoj zamisli, morao biti oblik letećeg tela za ulaz u planetarne atmosfere.

To je upravo oblik koji prepoznajemo u centralnom glavnom trupu Ezekielova svemirskog broda.

Kad ne bismo znali za te osnovne mogućnosti, ni danas ne bismo mogli tehnički protumačiti biblijski tekst.

Rasprava o mogućnosti ili nemogućnosti kontakata s vanzemaljskim civilizacijama vode se danas širom sveta, u raznim naučnim i tehničkim disciplinama. Uprkos svim suprotnostima u stavovima, postoji ipak nekoliko tačaka opšte saglasnosti.

Vlada potpuna jednodušnost u tome da možemo uspostaviti kontakt samo sa onim civilizacijama (ili one s nama) koje su dostigle naš razvojni stupanj ili su ga premašile. Stoga se s pravom možemo smatrati sposobnima da procijenimo bar donekle kakva su sredstva potrebna za takav poduhvat, kako tehnička tako i finansijska.

To poslednje važno je utoliko što se i za vanzemaljsku civilizaciju mora pretpostaviti da poseduje vrednosne pojmove te da zna i za finansijske probleme. Ako se na tu misao nadoveže stvarno postojanje svemirskih brodova što su ih videli proroci, teško je zamisliti da su se ta ulaganja mogla koncentrisati na jednog jedinog čoveka.

Dolazi se do neizbežnog zaključka da su takve posete morale biti raspoređene na vremenski i geografski širi prostor. Kad bi se to dokazalo, naš uvid u vanzemaljske posete bio bi postavljen na širu osnovu.

Za istraživanja s takvim ciljem osnovni je preduslov: buduća uska saradnja arheologa, lingvista i inženjera različitih specijalnosti.

Nalazi opipljivih ostataka koji bi mogli poticati od pada ili prisilnog sletanja bili bi nedvosmisleni vrhunac takvih istraživačkih radova. Mnogi smatraju da je pronalaženje takvih ostataka osnovna pretpostavka za priznavanje stvarnog postojanja svemirskih brodova u praistoriji ili ranoj istoriji.

Ti skeptici samo su donekle slični «Nevernome Tomi», jer u našem slučaju umesto verovanja imamo brojke, tehničke podatke kao i književne i arheološke nalaze.

Bez obzira na lični stav, kratko razmatranje tog problema upravo se nameće jer bi opipljiva otkrića imala presudno značenje.

U ovom trenutku jedini izvor informacija jeste arheologija. Ona obavlja svoju delatnost prvenstveno u prostoru ljudskih naseobina. Međutim, kako znamo iz vlastitog iskustva, verovatnoća prisilnog spuštanja ili pada u neposrednoj blizini neke naseobine sasvim je neznatna.

Pa čak i kad bi se takav neverovatan slučaj dogodio, ostaci bi bili brzo uklonjeni, a uništene građevine ponovo popravljene. Ipak bi se – isključivo u području pada moglo naići na metalne komade kakve letelice ili možda na deo neke elektronske naprave, uz pretpostavku da ih korozija nije uništila.

Verovatnoća da neki arheolog svojom lopatom, čekićem ili četkom radi slučajno baš na mestu nezgode mnogo je manja od verovatnoće same nezgode.

Zato za sada nema izgleda da u ljudskim naseobinama naiđemo na takve nalaze. No, prava naučna arheologija stara je samo nekoliko decenija.

Ono što arheologija nije našla – baš zato što nije ni imala prilike za to – nadoknađeno je u daljim istraživanjima onim do čega je stvarno dovela: raspolažemo vrlo značajnim materijalom čak i u pogledu područja o kojem govorimo.

Ispitivanje i iskorišćavanje tog materijala u tehničkom smislu prelazi nadležnosti arheologa i traži visoko školovane inženjere koji mogu svojim stručnim znanjem uspostaviti logične veze.

U književnom pogledu, Ezekielova knjiga nedvosmisleno dokazuje , iako na malo neobičan način , da su nova otkrića moguća.

Međutim, i tu inženjeri treba da daju svoje mišljenje.

Do sada se već u više navrata isticala potreba da se angažuju inženjeri. Oni postaju preko potrebni kada treba dati mišljenje o nekoj napravi ili sličnom. Takva istraživanja i proučavanja nalaze se tako reći unutar područja nauke.

Ona se bavi problemom granica mogućnosti. Sve što je u okviru tih granica, to je u nadležnosti inženjera. Inženjer, a osobito konstruktor, razrađuje načine izvođenja najmodernijih objekata i mora proučiti preduslove i pretpostavke za njihovo ostvarivanje.

On je takođe taj koji na osnovu spoljašnosti nekog objekta može najbolje zaključiti koja mu je primena i svrha.

U tom poslu važan je i stav prema shvaćanju da naši posjetioci i njihovi uređaji moraju svakako biti drugačiji i drugačije izgledati nego mi sami i sve što mi upotrebljavamo.

Kada se nekoj vanzemaljskoj civilizaciji a priori pripisuju tajanstveni i nama nepoznati pojavni oblici i sposobnosti, nimalo se ne vodi računa o tome da je sličnost čak mnogo verovatnija od neke bitne različitosti.

Danas svako spominjanje nezemaljskih poseta odmah nameće pitanje: «Odakle i kako?»

To je sasvim prirodno, jer je, na kraju krajeva, odgovor na to dvostruko pitanje tako značajan da doslovno može uzdrmati svet.

Odgovora još nemamo. Problemi koji se ovde nameću za nas su za sada suviše složeni i teški. Stoga se svakako prečesto izvodi zaključak koji pojednostavljeno po prilici glasi: „Ne znamo odakle su došli, dakle nisu ni mogli biti ovde“.

To brdo problema nikako ne možemo odjednom savladati, ni rešiti. Zato se čini prirodnije da se i u ovoj oblasti uradi ono što je i inače najprirodnije: celokupni kompleks raščlaniti na pojedinačne probleme i parcijalna pitanja.

Ezekiel nam sam pokazuje put. On nam je tako tačno opisao prisutnost svemirskih brodova da možemo, služeći se svojim tehničkim znanjima, brojkama potvrditi pravovaljanost njegova prikazivanja. Zahvaljujući njegovom ključnom dokumentu, moglo bi se dogoditi da i drugde počnemo nalaziti dokaze.

Zato bismo gore formulisani stav morali preokrenuti i reći: «Bili su ovde, dakle, morali su ovamo i doći.» Promenjena psihološka pretpostavka, koja se izražava da preformulisanjem, ne može ostati bez uticaja na pitanje: „Odakle i kako“?

Što se mog posla tiče, hteo bih reći da sam ga obavljao s inženjerskog stajališta, tako reći iz tehničke znatiželje. Moje je zanimanje bilo pre svega usmereno na one delove Ezekielove knjige koji sadrže izveštaje o oblicima i zbivanjima što su u nadležnosti moje struke.

Ti se delovi, gotovo bez izuzetka, jasno mogu odvajati od proročanskog sadržaja. Pošto smo upoznali raspoložive tehničke podatke, nametnuli su se, na osnovu razmatranja celokupnog materijala, neki konačni zaključci ne – tehničke prirode.

Velika suzdržljivost kojom sam celu tu studiju započeo ustupila je mesto vrlo pozitivnom stavu. On je posledica zaista golemih mogućnosti što su se ukazale kada je primena dobro utemeljenih tehničkih formula i principa urodila vrlo verovatnim rezultatima.

U toku ispitivanja nametnulo se samo od sebe da valja uzeti u obzir moguća usavršavanja i razvoj, koliko se oni danas mogu proceniti. Rezultati nam stoga ne daju samo odgovor na pitanje: „Da li takva letelica moguća“? već i na njegovu proširenu verziju: „Koliko je ta istorijska tehnika bila razvijenija od naše današnje“?

Da su odgovori bili neverovatni ili fantastični, ne bih napisao ovu knjigu.”

(Priredio: Vestinet.rs)

Share this post:

  • Pingback: “Otvoriše se nebesa” | Plus ultra()