MOCART I MASONI

Malo se toga promenilo u spoljnom obliku masonstva od Mocartovog doba do danas. To je još uvek isključivo tajno udruženje pažljivo odabranih obreda i simbolike izvedene iz srednjovekovnog esnafskog udruženja, koje se zasniva na drevnim grčkim i egipatskim misterijama.
 
 

Kult slobodnog zidarstva i masonstva iz 18. veka potiče iz srednjovekovnih zidarsko-klesarskih cehova. U 17. veku obredi i simboli drevnih verskih i viteških redova dodati su onima koji se povezuju sa zanatskim cehovima. Prva velika loža utemeljena je u Engleskoj 1717. godine u želji da bude način sticanja iskrenog prijateljstva među osobama koje bi inače večno morale ostati na razdaljini. Masonstvo u Engleskoj nije bilo politička sila i bilo je povezano sa hrišćanstvom, ali kad se 1725. proširilo u Francusku, povezalo se sa idealima koji su izneli revoluciju 1789. godine. Stoga je papinskim bulama 1738. i 1751. masonstvo zabranjeno, ali pridržavanje tih zabrana u rimokatoličkim državama zavisilo je od toga koliko je poglavar pojedine države bio za masone ili protiv njih.

U Austriji je carica Marija Terezija isprva dopuštala masone, verovatno zato što je njen suprug Franjo od Lotaringije bio član tog reda. Bila je ipak sumnjičava prema masonskim aktivnostima i priča se da je jedanput ušla u masonsku ložu prerušena u muškarca. Drugom prilikom je naredila svojim vojnicima da sprovedu raciju u loži čiji član je bio njen suprug. Nakon njegove smrti zabranila je rad mnogim ložama, dok su druge nastavile delovati u tajnosti. Nakon što je umrla 1780. godine, njen znatno liberalniji sin Josip II ukinuo je papsku zabranu i gotovo bio sklon masonstvu. Na početku njegove vladavine masoni su bili rasprostranjeni i većina bečkih intelektualaca, uglavnom katolika, pripadala je redu. I zaista, u tom je periodu bilo pomodno biti mason. Masonski red pratilo je toliko publiciteta i razmetljivosti da se to graničilo sa smešnim. Masonske pesme komponovale su se, objavljivale i pevale svuda. Masonski simboli visili su na lancima za džepne satove; i novi i stari članovi darovali su damama bele rukavice, a razni modni predmeti bili su kršteni slobodno zidarski. Zbog širenja revolucionarnih ideja iz Francuske i nastanka raznih drugih društava, naročito Rozenkrojcera i iluminata, promenio se odnos prema masonima.

U Bavarskoj su iluminati / prosvetljeni zavladali u nekoliko masonskih loža. Oni su zastupali dalekosežne društvene promene te, iako nisu bili revolucionari ni antijeretici, vlasti su ih, a naročito Katolička crkva, želeli ukinuti. Godine 1784. kampanja predvođena jezuitima, uz podršku Rozenkrojcera, završila je progonom iluminata i zabranom rada svih tajnih društava. Bavarska je vlada prisiljavala austrijskog cara Josifa II da zabrani iluminate u Austriji. To je on odbio, ali je uveo nadzor rada 8 bečkih loža, koje je želeo da smanji na najviše tri. Stvorene su dve lože, Istina i Novokrunisana nada. Posle njegove smrti pojačano se progoni masonski red, što se završilo vladavinom terora u doba Franje II i njegovog kancelara Metternicha. Naposletku, zabranjena su sva tajna društva, pa je u Austriji između 1808. i 1918. biti mason postalo protivzakonito.

Kad je Mocart pristupio masonskom redu, veselio se mogućnosti razmene ideja sa slobodoumnim ljudima. Bez sumnje je voleo masonske gozbe i koncerte, a privlačili su ga i tajanstveni obredi, jer je oduvek uživao u šiframa i zagonetkama.

Ali, najviše su ga oduševljavala masonska čovekoljubiva načela, koja je sprovodio do kraja života. Mocartovo preobraženje na masonstvo nije bilo iznenadno; od detinjstva je imao veze s tim redom. Kao jedanaestogodišnjaka od boginja ga je lečio dr Volf, ugledni mason. Godinu posle, Mocartova porodica je u Beču upoznala dr Antona Mesmera, proslavljenog hipnotizera, takođe masona, u čijem je vrtu izvedena prva Mocartova opera – „Bastien i Bastienne“. Kad je Mocart imao 17 godina, vodeći bečki pisac Tobijas von Gebler, mason i iluminat, zamolio ga je da komponuje muziku za njegovu dramu „Thamos kralj Egipta“, u kojoj se prikazuju masonski obredi i simboli. Nakon nekoliko godina drugi mason i iluminat, Oto von Gemingen, zamolio je Mocarta za muziku za melodramu sa egipatskom temom nastalu prema Volterovoj drami „Semiramida“.

I tekst i muzika, nažalost, izgubljeni su, ali se zna da je masonsko značenje dela toliko oduševilo Mocarta da je muziku ponudio da napiše besplatno. Gemingen je bio veliki majstor lože Dobročinstvo, u koju je Mocart primljen u decembru 1784. godine, iako je verovatno da je bio prisutan sastancima salzburških iluminata u planinskoj pećini blizu Salcburga puno pre nego se odlučio za taj korak. To romantično mesto zasigurno je ostavilo dubok trag u mladom kompozitoru, jer posle njegove smrti udovica Konstanca govorila je kako je planirao osnivanje tajnog društva pod nazivom „Pećina“. Mocart je silno uživao u društvu ljudi koji su, želeći komponovati ili uživati u muzici, zaboravljali svoj položaj u društvu, stoga su ga neobično privlačili masonski ideali bratstva i čovekoljublja. Kad je Mocart 1781. godine iz Salzburga otišao u Beč, ubrzo se sprijateljio s mnogim masonima, uključujući vodećeg člana iluminata, naučnika i pisca Ignac von Borna. Savremenici su smatrali kako je upravo Born poslužio kao model za lik Sarastro, mudrog sveštenika boga Sunca u „Čarobnoj fruli“. Dalje, prema nekima Kraljica noći bi mogla biti upravo neprijateljska Marija Terezija; a eminentni naučnik i masonski aspirant, dobri junak Tamino bio bi Car Josip, a junakinja Pamina, sam austrijski narod.

Zanimljivo je da je Born bio stručnjak za egipatske misterije i verovatno pomogao Mocartu savetima u vezi sa obrednim prizorima ove opere. Born je bio osnivač i veliki majstor lože Stvarni sklad, sestrinske lože Dobročinstva, a njeni članovi bili su mnogi vodeći bečki intelektualci – pisci, umetnici, naučnici i muzičari. Mocart je često bio na tim sastancima i tamo je unapređen u drugi stepen 1785. godine uz uobičajene obrede. Joseph Hajdn je, verovatno pod uticajem prijatelja Mocarta, zatražio članstvo u loži, rekavši kako mu je najiskrenija želja da postane član tog reda zbog njegovih čovekoljubivih načela. U aprilu 1785. i Mocartov otac Leopold primljen je u ložu Dobročinstvo, a na drugi je stepen unapređen u loži Stvarni sklad. Mocart je u povodu toga napisao pesmu „Putovanje kolege slobodnog zidara“. Ta je pesma bila prva od mnogih dela koja je Mocart napisao za bratstvo nakon što je postao mason, iako već i nekoliko njegovih ranijih radova, poput nedovršene kantate „Himna suncu“, izražava masonske zamisli.

Muzika je masonima bila značajna, jer su verovali da širi dobre misli i slogu među članovima. Sastanci bi počinjali i završavali jednostavnom pesmom u narodnom duhu, najčešće sastavljenom od tri dela uz pratnju orgulja i uvek pisanom za muške glasove. Masoni su se služili posebnom muzičkom simbolikom za označavanje delova obreda. Broj tri je važan za masone – tri udarca kojima bi kandidat za uvođenje u ložu pokucao na vrata, prikazivani su ritmičkim motivom triole. Parovi legatom povezanih nota predstavljali su bratstvo.

Mocart je vešto iskorišćavao te simbole da pojača dejstvo te ih je razrađivao pridajući im veću dubinu i izražajnost. Među njegovim najpopularnijim masonskim delima bila je kantata „Masonska radost“, koju je komponovao u čast Ignac von Bornu odlikovanom carskim odličjem zbog otkrića sa područja metalurgije. Krajem 1785. Mocart je napisao dve pesme za svoju ložu Novokrunisana nada, utemeljene u skladu s carskom uredbom. Osim preustrojstva bečkih loža, car je naredio da se zapisnici sastanaka i spisak članova redovno podnose policiji. Te promene nisu bile prihvaćene bez nesuglasica te su mnogi istupili iz loža. Mocart se pridružio loži Novokrunisana nada čiji je veliki majstor bio njegov stari prijatelj Tobias von Gebler. Dve njegove pesme, Za otvaranje lože i Za zatvaranje lože, hvale nove vođe i izražavaju nadu u budućnost masonstva. Nažalost, njegove nade se nisu ostvarile. Kružile su glasine kako su iluminati podupirali revolucionarne ideje iz Francuske, pa je uhoda i prokazivača bilo posvuda. Bilo je zaplena knjiga i hapšenja, uništavani su mnogi dokumenti iz tog perioda, pa i neka Mocartova pisma. Pojedina su ipak sačuvana, na primer pismo ocu neposredno pre njegove smrti 1787., u kojem ga Mocart podstiče da, u skladu s masonskim učenjem, smrt doživljava kao čovekovog najboljeg prijatelja.

Mozart je često pomagao kolegama masonima, čak i kad je sam bio u oskudici. Često je nastupao na dobrotvornim koncertima kako bi im pomogao, a prihod od objavljivanja svoje masonske kantate Masonska radost dao je siromašnim masonskim kolegama. Posle 1785. Mocart više nije pisao masonsku muziku do poslednje godine svog života 1791. kada je napisao puno vedrih i samosvesnih remek-dela. U nekoliko dela iz tog perioda prepoznaju se masonski uticaji, naročito u Čarobnoj fruli. Iako se libretto Čarobne frule pripisuje producentu Schikaneder, danas je ipak više uvreženo mišljenje da je veliki uticaj imao i Giesceke, prijatelj i drug Getea i Šilera, koji je verovatno želeo da ostane anoniman zbog političkih razloga.

Još dva dela, napisana u poslednjoj godini njegovog života izražavaju istu čovekoljubivu poruku. Još dok je radio na Čarobnoj fruli, Mocart je dobio neobičnu narudžbinu od hamburškog prodavca, masona Franca Ziegenhagen, sledbenika Rusoa, koji u svojoj knjizi izriče pretpostavku kako bi društvo utemeljeno na ravnopravnosti rasa, vera i polova moglo ostvariti sreću ljudskog roda u svetu bez neimaštine i rata. Želeo je da osnuje koloniju pokraj Hamburga kako bi svoje zamisli sproveo u delo te je zamolio Mocarta da mu napiše kantatu koja će se pevati na sastancima u toj koloniji. Mocartovo poslednje dovršeno delo je Mala masonska kantata, komponovana u novembru 1791. za otvaranje novog hrama lože Novokrunisana nada. Sam je dirigovao izvođenjem, a delo je primljeno sa oduševljenjem. „Poludeli su za mojom kantatom! Kad ne bih znao kako sam napisao i bolje stvari, pomislio bih da mi je to najbolje delo!“ Nažalost, Mocart nije uspeo da uživa u njenom uspehu jer je ubrzo, 5. decembar 1791., umro.

„Ko nije znao za njega? Ko ga nije poštovao? Ko ga nije voleo? Našeg časnog brata Mocarta. Bio je marljiv član našeg reda. Bratska ljubav, miroljubivost, zauzimanje za plemenita načela, dobročinstvo te pravi, iskren osećaj zadovoljstva uvek kad bi svojim talentom pomogao nekome od svoje braće, bila su njegova najvažnija obeležja“, reči su njegovih kolega masona.

 

 

Mozart i Schikaneder, prijatelj slobodni zidar iz druge lože, ugradili su mnogo od slobodnozidarskog učenja i simbolizma u svoje opere. Upotreba simbola i određenih scena, po mnogima daje direktan uvid u neke obrede slobodnog zidarstva, čija je namera možda bila dati suptilan prikaz uzvišene svrhe toga udruženja. U najmanju ruku je moguće da je to služilo kao neka vrsta odbrane ideja slobodnog zidarstva.

Pronalazimo da je broj tri imao duboko značenje za slobodne zidare. On se konstantno ponavlja tokom Čarobne frule: tri dame, tri dečaka, tri hrama i tako dalje. U Schikanederovoj produkciji iz 1794., prikazano je u početnoj sceni kako tri dame ubijaju zmiju i rasecaju je na tri dela. Unutrašnji ključ opere sniženi E (aroma vrline, plemenitosti i spokoja) je Mocart često upotrebljavao za svoje masonske kompozicije zbog njegova potpisa od tri sniženja. U uvertiri se ističe trostruko ponavljanje slobodno-zidarskog mota (kratko-dugo-dugo), takođe i u II činu opere.

Slobodno-zidarski po svojem poreklu su i natpisi na tri hrama: „Mudrost“, „Razum“, i „Priroda“. Slobodni zidari u publici će prepoznati i simboličan oklop čuvara za vreme Taminovih inicijacijskih izazova te simbole zemlja-vazduh-voda-vatra u samim izazovima. Ali tu su i srebrno koplje dama, Papagenov zlatni katanac, Sarastrova kočija u obliku lava, Taminova nesvestica nalik smrti, te poraz Kraljice noći od strane snaga svetlosti.

Brigid Brofi, u svojoj odličnoj studiji ‘Dramatičar Mocart’, ukazuje na vezu između slobodno zidarskih praksi s Eleuzinskim misterijama i Orfičkim mitovima antičkog sveta. Ona dokumentuje veliki dug libretta noveli Jeana Terrasona „Život Sethosa“, objavljenoj u Parizu 1731. Tvrdeći da je prevod starog Grčkog izvornika, ova knjiga pripoveda inicijaciju svog egipatskog junaka u misterije Izide. Kako gđa. Brofi zaključuje, „Terason eksplicitno ne povezuje svoje misterije Izide sa slobodnim zidarstvom (uostalom to se od njega i ne očekuje); ali postoji očigledna veza po kojoj su možda slobodni zidari pozajmili neke uvide za svoje obrede iz Terasonovog zamišljenog Egipta“.

Mocart i Schikaneder su takođe bili upoznati sa delima Šekspira. J. Liebner je zabeležio mnoge fascinantne paralele između Čarobne frule i Šekspirove Oluje. Sarastro, kontrolišuća snaga opere, sličan je liku Prospera u Oluji. Svaki planira ujedinjenje dvoje izabranih ljubavnika, ali čini taj put teškim kako bi ojačao njihovu vezu. Monostatos i Caliban su vrlo slično osmišljeni, simboli naše niže prirode koja se treba nadići i odbaciti. Nesvetovna nevinost trojice dečaka nalazi svoj kontrapunkt u Arielu, Prosperovom veselom slugi i glasonoši.

Svako nadolazeće doba posmatralo je Čarobnu frulu na neki svoj način, i svaka od tih interpretacija ima svoju valjanost. Bila ta opera viđena kao bezbrižna fantazija, prosvetljena alegorija, prikriven slobodno zidarski obred, ili izgubljena bitka za žensku ravnopravnost, ona uvek nanovo priča o magiji i sazrevanju svake sledeće generacije.

 

Share this post: