NAJTUŽNIJI RASTANAK ZABRANJENE LJUBAVI: Ispovest Beogradjanke slomljenog srca…

Ilustracija

U svojim osamdesetim baka Nada bila je držeća starica bistrog uma.

I mada jeste znala ponekad, poput većine starih ljudi, da u nedogled priča o svojoj mladosti, o godinama koje su bile nezamislivo daleke, ipak, Jelena je volela njene priče, a naročito je volela kada bi se baka prisećala svoje najveće ljubavi, plavokosog Hansa.

„U predratnom Beogradu vladala su neka posebna pravila. Nama mladima svašta je bilo dozvoljeno što je inače u to vreme bilo nezamislivo.

Po neka šetnja, izlet ili bal, bili su mesta skrivenog flerta, tajnih poljubaca i platonske ljubavi.

I baš u to vreme, obreo se mladi Hans u srpskoj prestonici, što iz znatiželje, što zbog svog avanturističkog duha koji nikada nije mirovao.

Obilazio je on stalno razne zemlje, ma, pola sveta je taj video iako je još uvek bio mlad. Sin imućnih roditelja, mogao je sebi da priušti mnoga putovanja koja su bila njegova velika strast.

Sasvim slučajno, na jednom balu u Beogradu, sreli smo se i upoznali nas dvoje. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Zavolela sam ga onog trenutka kad mi se pogled susreo sa njegovim, kada sam uronila u ta dva prelepa plava oka. Bio je drugačiji u toj gomili tamnokosih srpskih glava, njegova plava kosa nekako je štrčala i privlačila pažnju.

A kako je samo slatko govorio, sa onim stranim akcentom izgovarajući moje ime, šaputajući mi Geteove stihove na uho.

Napokon su se isplatili svi oni časovi nemačkog, mislila sam, na koje sam godinama unazad nerado išla po nagovoru moga oca. E, da je samo znao za šta su mi koristili!

Naravno, o tome ni reč nisam smela reći svojim roditeljima, a naročito ne ocu, kome je vera bila na prvom mestu. Nikada mi ne bi dozvolio udaju za čoveka druge vere.

I zato smo se sastajali tajno, skrivali se od tuđih pogleda, krali trenutke u kojima bi se naše usne spojile, a ruke isprepletale u strasnim zagrljajima.

Nije bilo lako pobeći, sakriti se, sačuvati tajnu, ali vredelo je. Svaka laž izgovorena, ma koliko da je bolela, nestajala bi poput prvog snega kad na tlo padne, u njegovom zagrlaju.

Ne znam šta sam tada mislila, čemu se nadala, da ćemo pobeći, valjda, od sve te buke, od svih razlika, nacionalnih i verskih koje su nas razdvajale.

Celu tu godinu, Hans je proveo u Beogradu.

Njegovi su već počeli da se pitaju što se toliko zadržao, zašto se ne vraća kući. Rat se već uveliko zahuktavao, i u Srbiji se svašta pričalo, a na strance se gledalo sa podozrenjem.

Naši roditelji brinuli su šta će biti sa mnom i sestrom ako se njima nešto desi.

Zato su rešili da se na neko vreme sklonimo iz Beograda. Zajedno otputovali smo u unutrašnjost, kod tatine tetke koja je godinama živela na selu.

Tata je smatrao da ćemo tu biti bezbednije nego u gradu gde se svašta dešava. Ja sam se protivila odlasku, plakala i molila da ostanem, ali nije bilo pomoći.

Svi zajedno otišli smo, kako se kasnije ispostavilo, da se u Beograd više ne vratimo.

Ipak, ja sam se vratila još jedanput. Pobegla sam da poslednji put vidim svog Hansa, svoju jedinu pravu ljubav. Noću, dok su svi spavali, iskrala sam se i otišla.

Dva dana sam putovala, snalazila se na razne načine i napokon stigla u Beograd. Bilo je prekasno. Hans je već bio mrtav, ubijen među prvim žrtvama tog strašnog rata.

Ubijen je jer je bio stranac, jer je ostao i čekao me u Beogradu, nadao se da ću se tamo vratiti i da ćemo ponovo biti zajedno.

A da je tog proleća otišao u Nemačku, da se vratio kući, možda bi još uvek bio živ. Ovako, njega više nije bilo i jedino što je ostalo da živi je moja ljubav jer, iako sam ga izgubila, nikada nisam prestala da ga volim“.

(mirisjasmina.com)

Share this post: