NAUČNIK KOJI JE REKAO ISTINU ODMAH JE NAĐEN MRTAV

Jedna od najsramnijih stranica u modernoj istoriji demokratskog Zapada, otvorena je 20. marta 2003. godine: invaziju na suverenu državu Irak koja nije davala nikakav povod za spoljnu agresiju, izvršila je vojska grupe zemalja NATO pakta.  To što je ta agresija imala potpuno drugačiji cilj od proklamovanog, shvatala je ogromna većina ljudi dobre volje. Mnogi političari i javne ličnosti od autoriteta ukazivali su inicijatorima te avanture – predsedniku SAD Džordžu Bušu mlađem i Toni Bleru, da će posledice toga biti tragične za region i narode koji žive u Iraku.

No, ti delatnici su srljali u rat sa upornošću ljudi sateranih u bezizlazan položaj nekakvom nevidljivom silom.

Danas, deset godina kasnije, očigledni su mehanizmi kako pripreme te neljudske klanice, tako i njenih tužnih rezultata. Kao što je poznato, zvanični izgovor za rat ogledao se u optužbi da Irak krši osnovne principe Rezolucije 1441 SB UN i da priprema proizvodnju oružja za masovno uništavanje, što diktira neophodnost da se razoruža primenom sile.

Osim toga, Huseinu je kao krivica nametana i veza sa međunarodnim terorizmom, između ostalog sa “Al – Kaidom”.

Ako se prisetimo kako su američki i engleski rukovodioci pokušavali da ubede sopstvenu i svetsku javnost kako Sadam poseduje OMU, to postaje sramota i za narode koji su izabrali takve lidere.

U superdemokratskoj Velikoj Britaniji, od Dauning-strita pa do svih državnih organa i medijskih kuća bio je upućen ukaz o odgovarajućem ispiranju mozgova stanovništva i stranih partnera. MIP Velike Britanije grmeo je neprekidno o “pouzdanim podacima” koji svedoče o hemijskom oružju u Iraku. Specijalne službe su putem partnerskih kanala širile idiotske slike nekakvih “raketnih nosača” hemijskih bojevih glava i fotografije fabrika sapuna, koje, kao bajagi prozvode “sarin”.

Nisu zaobiđeni ni pronalasci lap-topa u metrou, koji je, naravno, izgubio nepoznati irački diplomata. U tom lap-topu je irački diplomata sa naivnošću deteta čuvao nešto “o čemu je strašno i govoriti”, ali je “to nešto” bilo povezano sa zločinačkim namerama Sadama Huseina.

Toni Bler je požurio da sam pohrli širom Evrope, koristeći svaku moguću tribinu kako bi dokazao da “Huseina treba potopiti”. Svakojake inspekcije su špartale Irakom u potrazi za Oružjem za masovno uništenje i Sadam Husein im je dozvoljavao pristup čak i u toalet sopstvene palate. Istina, ne našavši ništa, komisije se nisu smirivale i produžile su sa tvrdnjama da “tasove treba piliti…”.

Na kraju, jedan od učesnika britanske komisije, svetski poznati naučnik Džon Keli, napisao je detaljan članak u kome je opovrgao da je Irak imao hemijsko oružje ili postrojenja za njegovu proizvodnju i da je premijer Velike Britanije najobičniji lažov.

Dva dana nakon objavljivanja ove publikacije naučnik je nađen mrtav u prigradskom rasadniku, sa presečenim venama što je “karakteristično za samoubistvo”. Doduše, malo je čudno da je Keli izabrao tako neobično mesto kao  rasadnik, gde će okončati život. Vene nisu bile presečene toliko da izazovu smrtonosno izlivanje krvi, iz čega sledi da je naučnik umro nezadovoljan zbog te okolnosti.

Da se javnost ne bi interesovala nešto konkretnijim rezultatima Kelijeve kritike premijera, stvar je duboko skrivena i do dan danas se drži pod ključem.

Očigledno da Džon Keli nije znao za instrukcije da u Iraku treba naći OMU i da te instrukcije nisu baš došle samo iz Dauning-strita. Ta kancelarija predstavljala je samo jednu tačku razglašavanja narudžbine. A ljudi koji su izdali tu naredbu, ne vole kada im se neko usprotivi.

U SAD nije bilo leševa, ali je politička šatra zadobila prepoznatljivi oblik ludnice.  Prvo se naciji obratio sam predsednik, čija su predviđanja pratile gestikulacije, koje su gledaocima pojašnjavale očiglednost kako će iznad neba Amerike leteti bespilotne letelice Sadama Huseina, koje će iznad njih samih, njihove dece i starih im roditelja, sejati beli prašak.

Pri tom su pokreti tela i mimika mlađeg Buša bili toliko ubedljivi, da su mu poverovali. Niko u Americi nije pitao mister Predsednika da li je njegov deda bio šizofreničar, koji je pokrao prah indijanskog vođe za svoju masonsku ložu “Lobanja i kosti”. Obično ova bolest posle jednog pokolenja zadaje glavobolju.

Niko nije pitao i to je očigledno sindrom celokupnog američkog društva. Posle takve numere, Državnom sekretaru Kolinu Pauelu nije bilo teško da izađe za govornicu UN i tresući epruvetom sa kredom u prahu, izjavi kako se “u njegovim rukama nalazi dokaz o zločinačkim namerama Huseina”.

No, UN nisu poverovale Državnom sekretaru, jer su sumnjale da ovaj predstavnik najjače sile na svetu ima ulogu patetičnog klovna u putujućem cirkusu.

Rusija, Kina i Francuska su stavile do znanja da će staviti veto na bilo koju rezoluciju koja postavlja ultimatum i koja bi dozvolila upotrebu sile protiv Iraka. Oni nisu želeli uzeti učešća u prljavoj mistifikaciji, koja je vodila do krvavog rata.

Tim pre su bile neubedljive optužbe anglosaksonaca, da je Husein sarađivao sa teroristima. Sadam Husein je raspolagao diktatorskim punomoćjima i u njegovoj zemlji su uhvaćene teroriste stavljali uza zid mnogo brže nego u bilo kojoj drugoj. Zbog toga su pristalice “Al-Kaide” zaobilazile Irak u širokom luku.

Shvatajući da je nemoguće dokazati optužbe protiv Iraka, SAD nisu pred SB UN iznosile pitanje o vojnoj intervenciji.

Oni su okupili razbojničku bandu od svojih NATO saveznika i izvršili invaziju na Irak bez odobrenja UN, sejući smrt i razaranja.

Nekada mirni Irak obeležava desetu godišnjicu agresije terorističkim aktima u Bagdadu. Više od 80 ljudi je tog dana poginulo, a više od 150 je ranjeno u šiitskim delovima grada. Eksplozije su ubijale ljude u restoranima, na pijacama, na autobuskim stanicama u vreme saobraćajnog špica. Ukupno je bilo 15 eksplozija, u automobilima i na ivičnjacima.

Sunitski ekstremisti preuzeli su odgovornost za te krvave akte i najavljuju novi talas terorističkih akata na šiite i šiitske vlasti, kako bi oslabili vladu pod rukovodstvom premijera al Malike.

Dopisnik BI-BI-SI Džon Muri piše:

“Deset godina od početka rata, koji je imao za cilj svrgavanje Sadama Huseina i uništenje njegove vojne moći, bezbednosnih struktura i političke vlasti, budućnost Iraka balansira nad provalijom. Premijer Nuri al Maliki oštro je suprotstavljen Kurdima, koji imaju svoju autonomiju na severu zemlje. Protiv njegove vlade buni se i sunitsko stanovništvo na zapadu.

Al Maliki koji potiče iz šiitske većine, približava se okončanju svog drugog mandata. Parlament je doneo odluku da on ne može više ostati na tom mestu, no al Maliki pokušava da preduzme sve mere kako bi produžio svoju vladavinu. Oponenti koji ga optužuju za diktatorske sklonosti, tvrde da će zemlja ući u potpuni ćorsokak, ukoliko al Maliki ostane na vlasti.

Po svemu sudeći, na vidiku je novo zaoštravanje situacije.

Povodom desete godišnjice od agresije, bivši premijer Velike Britanije Toni Bler je dao intervju za BI-BI-SI.

“Da nije bilo invazije, Iračani bi ustali protiv Huseina i u Iraku bi stanje bilo gore nego danas u Siriji. Iračani bi masovno ustali na proteste i njih bi masovno ubijali” – izjavio je on. Bler je takođe rekao da će Zapad platiti visoku cenu ako se ne umeša u Sirijski konflikt. Treba reći da čak i po britanskim statističarima, broj žrtava u Iraku premašuje cifru od 100 hiljada ljudi.

A po podacima nezavisnih izvora, taj broj dostiže milion žrtava i to je bliže istini. Vidimo da Toni Bler tolike ogromne žrtve civilnog stanovništva smatra apsolutno prihvatljivim za netraženu “humanitarnu” akciju u Iraku i predlaže da se sličan masakr oganizuje i u Siriji.

“Zapitajte sebe šta bi se desilo u Iraku da nije bilo naše invazije – uzvikuje bivši premijer i sam sebi odgovara – bili bi pokušaji da se svrgne Husein”. Pa šta je bio cilj NATO vojske u Iraku: da pronađe hemijsko oružje, da otkrije ćelije “Al-Kaide” ili da predupredi eventualni građanski rat? Međutim, ni Toni Bler, ni Džordž Buš, te 2003. godine nisu ni pominjali građanski rat u Iraku.

Možda je to palo na pamet bivšem premijeru upravo zbog toga što oni tamo nisu našli ni hemijsko oružje ni teroriste? Dobro, nisu pronašli, pa nisu pronašli. Ali su zato sprečili građanski rat i usput pobili toliko Iračana koliko nije poginulo ni u jednom građanskom ratu.

Eto tako se desilo da narod nije uspeo da ustane protiv Huseina, zasmetali su Bler i Buš, ali je u rezultatu njihove “oslobodilačke akcije” nastala takva međusobna zavađenost Iračana, da se toj tuči uopšte ne vidi kraja.

“Kako ja mogu žaliti što je uklonjen monstrum koji je doneo neizrecivu patnju ne samo svom narodu, već i narodima u regionu!” – uzvikuje Bler u intervjuu. Vidimo da on čvrsto veruje da je njegov rat koji je stvorio bezbrojna groblja žena i dece u Iraku, doneo veseli Diznilend za preživelo stanovništvo.

Teško je reći da li je Toni Bler imao suludog dedu, no njegova logika se uopšte ne razlikuje od logike pacijenata specijalnih ustanova, koji su za svaki slučaj izolovani od zdravih ljudi.

Englezi su svojevremeno primetili da ukoliko Toni Bler ima “odsutan pogled u jednu tačku”, to u prenosnom smislu znači da on laže. To je takva lična karakteristika. Dok su drugi britanski političari, izgovarajući laž sklanjali pogled u stranu, kako su to radili Vinston Čerčil i Margaret Tačer, to je Bler zagledan u jednu tačku. U svakom slučaju oni imaju isti cilj – da ne vide u sebe uperene poglede slušalaca.

Eto, sa tako odsutnim pogledom on je i davao intervju za BI-BI-SI. Ovaj čovek koji se nekada bio popeo na Olimp jedne od najuticajnijih država na svetu, na tom Olimpu se pokazao kao običan šibicar.

Predviđajući strašne nevolje Iraku u slučaju da “mi nismo ušli”, on zaboravlja da ovo predviđanje nosi uslovno dejstvo. A to što je danas u rezultatu agresije Irak postao razbijen na delove, postao nesrećna zemlja koja krvari, predstavlja neosporan rezultat agresije.

Ustremljujući pogled na vrh nosa, Bler lupeta da je sirijski predsednik “Bašar Asad dvadeset puta strašniji od Huseina i Zapad mora intervenisati”. Isto kao sa Irakom, on ne želi da čuje zbog čega je nastao sukob u Siriji, ko rukovodi teroristima i u čemu se ogleda “užas” vladavine B. Asada koji se protivi unutrašnjem metežu.

Političari tipa DŽ. Buša i T. Blera ne brinu zbog nedostatka zdravog smisla u njihovim izjavama. Ukoliko je to potrebno, njihova diplomatska predstavništva će laž zaogrnuti formom koja se može svariti i pridodaće rečima šefova hrpu licemerja.

Za te političare je milion života Iračana ništavno u odnosu na naftna polja te zemlje.

Nije irački diktator, nego su upravo ta naftna polja predstavljala inspiraciju za zakulisne snage u tamnim uglovima Engleske i SAD, da narede da se “potopi” Husein. Po njihovoj volji sada ide metež protiv Asada. Ti suvereni rukovodioci, za razliku od kraljeva Persijskog zaliva, nisu zauzeli pozu “KU” pred anglosaksoncima, već su vodili nezavisnu politiku i samim tim potpisali sebi presudu koju je donela anglosaksonska “zakulisa”.

Takve presude je nemoguće “uvaliti” svetskoj javnosti ne izigravajući šizofreničara ili “odsutno zureći u jednu tačku”. Šta da se radi. To su izdaci veoma teške profesije, koju oni sami nazivaju “lider slobodnog sveta”. Oni čak i ne podozrevaju koliko je podrugljive ironije skriveno u tom nazivu.

Dmitrij Sedov

Fondsk

Share this post: