NAUKA I BIBLIJA SE SLAŽU: SVI LJUDI SU BRAĆA

Termin „ljudske rase“ upotrebljavamo u uslovnom smislu, da lakse razgovaramo, a ne zato sto mi stvarno mislimo da postoje ljudske rase. Jer, postoje grupe ljudskih populacija, i veca je ukupna geneticka varijabilnost u okviru svake grupe populacija, nego medjugrupno. To je vrlo vazno. Znaci, mi dobijamo ukupnu vecu varijabilnost medju crncima, nego izmedju crnaca i belaca.

Sta je geneticka varijabilnost? Imamo gen A, B, C, D i E. Gen A ima samo jedan oblik – on je monomorfan. Gen B ima dve alternativne forme – on je dimorfan. Gen D, recimo, ima tri alternativne forme, to su „aleli“. Alternativne forme postojanja jednog te istog gena jesu „aleli“. Gen koji je najmanje dimorfan, za njega kazemo da je polimorfan. Znaci, polimorfni gen moze biti najmanje u dve alternativne forme.

I sad, pogledamo populaciju „A“: gen A monomorfan, gen B monomorfan, gen D monomorfan, sve u istom obliku. Kakva je ova populacija? Nema varijabilnosti u ovoj populaciji.

A imamo drugu populaciju: gen A dimorfan, gen B monomorfan, gen C polimorfan. Ovde je varijabilnost izrazena.

Da nema varijabilnosti, ne bi bilo razlicitosti, mi bi bili isti. Utvrdjeno je da je kod coveka 6,7% gena polimorfno. Kad mi „setamo“ izmedju dva hromozoma, i kad analiziramo ukupne covekove proteine vezane za odredjeni gen (nema proteina bez gena, gen determinise kakav ce biti protein), mi nalazimo da je prosecna heterozigotnost 6,7%. Znaci, svaki 17. gen je razlicit. Broj gameta koji moze da formira jedinka jednako je 2n, gde n predstavlja broj heterozigotnih gena (a/a ili A/A je homozigotno stanje, dok je a/A ili A/a heterozigotno stanje; gamet je polna celija – spermatozoid ili jajna celija, koja nosi polovinu genetickog materijala od oca ili majke; spajanjem gameta nastaje zigot – oplodjena jajna celija).

Kad bi svi geni bili homozigotni, koliko bi imali kombinacija? Jednu. Ako imamo jedan heterozigotni gen, odmah imamo dve mogucnosti: „A“ i „a“. Ako imamo dva heterozigota: A/a, B/b, imamo 8 mogucih gameta. To je cista matematika.

E sada, 6,7% je u heterozigotnom stanju. Covek ima od 30 hiljada do 100 hiljada gena. Uzmimo donju cifru, 30 hiljada gena, i ako to pomnozimo sa 6,7%, to je 2.010 gena u heterozigotnom stanju. Broj gameta koje moze jedna jedinka da formira bi bio: 22.100, a to je jednako 10605.

Da bismo shvatili kolika je to potencijalna razlicitost, treba samo reci da se sveukupan broj cestica u univerzumu procenjuje na svega 1074 do 1080.

A broj zigota, oplodjenih jajnih celija, genoma koji mogu da daju ovakvi gameti je jednako 3n. Znaci, 32.100. Kolika je potencijalna verovatnoca da nastanu dve iste jedinke? Zanemarljiva! Ne postoje dve iste jedinke, izuzimajuci monozigotne, jednojajcane blizance. (Jednojajcani blizanci nastaju iz jedne oplodjene jajne celije.)

Kada su u pitanju ljudske rase, postavlja se pitanje: „Kako su nastale ove grupe populacija?“ Za evolucioniste nema nikakvih problema, jer to mogu biti, sasvim lepo „vrste u nastajanju“. Oni imaju mutacije, selekciju itd. Postavlja se pitanje sa kreacionistickog stanovista, kako objasniti postojanje ovih grupa populacija.

Problem nastanka ljudskih rasa je povezan sa jednim sirim problemom – problemom polimorfizma (razlicitosti) u populaciji. Popularno misljenje da su ljudske rase nastale samo pod uticajem sredinskih cinilaca nije tacno. Mi cemo ovde uzeti jedan model da to objasnimo, a to vazi za sve osobine. Ako naucimo ovaj model, znacemo da ga primenimo i za sve druge osobine koje su geneticki determinisane.

Da bi to objasnili, potrebno je razlikovati kvantitativne i kvalitativne fenotipske osobine.

Fenotip je ono sto mi vidimo, a genotip je ono sto podrzava fenotip. Fenotip je i to kad neko nervozno seta. Fenotip podrazumeva anatomsko-fiziolosko-ponasajne osobine.

Koje su to kvalitativne osobine? Kvalitativne fenotipske osobine diskontinuirano variraju u populaciji. Sta znaci „diskontinuirano variraju“? Recimo, kvalitativna osobina je oblik skalpa. Moze biti ravan (retki su ljudi sa ravnim skalpom) i lucni skalp (ogromna vecina ljudi). Nemate vi poluravan-polulucan skalp. Kvalitativne osobine diskretno variraju. One su determinisane jednim ili malim brojem gena, i uticaji sredine su zanemarljivi na ovakve osobine.

Dakle, kvalitativne osobine diskontinuirano variraju, determinisane su jednim ili zaista malim brojem gena i uticaj sredine nema efekta.

Kvantitativne osobine se dele na dve grupe: na metricke i meristicke. Metricke su one koje se mogu meriti (visina, tezina,…), a meristicke su one koje se mogu brojati (broj polozenih jaja, broj dlacica,…). Ove osobine kontinuirano variraju u populaciji, po razlicitim raspodelama, uglavnom po Gausovoj krivi. Dakle, ogromna distribucija.

Da objasnimo na jednom primeru: visina ljudi. To je jedna kvantitativna osobina.  Ekstremno malih ima mali broj, malo vecih ima vise. Kojih ima najvise? Srednjih. Ta srednja vrednost nije uvek ista. Ona se menja iz generacije u generaciju.

Kvantitativne osobine su odredjene velikim brojem gena, kontinuirano variraju u populaciji i sredisnji uticaji su izrazeni. Kvantitativna genetika se bavi time koliki je uticaj pojedinih sredinskih cinilaca, a koliki je doprinos naslednih faktora izrazajnosti konkretne kvantitativne fenotipske osobine.

Mi cemo analizirati samo jednu fenotipsku osobinu vezanu za ljudsku populaciju – boja koze.

Boja koze je kvantitativna osobina. Svi mi imamo isti pigment u kozi – melanin, samo se razlikujemo u tome – ko ima vise melanina (iskljucuju se samo albino jedinke koje nemaju taj pigment, oni su nepigmentisani). To je vrlo vazno, da je to kvantitativna osobina. Znaci, mi se ne razlikujemo po nekom kvalitetu jedni od drugih, nego po kvantitetu. Jedni imaju vise pigmenta, a drugi manje.

Ne zna se tacno koliki broj gena ucestvuje u determinisanju ove osobine. Ali, negde 3 ili 4 gena ucestvuju u determinaciji te osobine. Realna kriva broja jedinki u odnosu na kolicinu pigmenta melanina je savijena.

Ona je nagnuta. Ona nije kao prosla kriva. Sta to govori? Da doprinos pojedinih gena nije identican, ujednacen. Neki od odgovornih gena imaju izrazeniji efekat – drugi manji.

Mi cemo ovaj nas model uprostiti, i radicemo kao da se radi o samo 2 para gena koji determinisu ovu osobinu.

Doprinos pojedinih gena kod kvantitativnih osobina je kumulativan ili sabiran, i mi cemo krenuti od jednog intermedijarnog (srednjeg) stanja A/a B/b, sto je realna pretpostavka za Adama, posto je on napravljen od zemlje. (Sama rec „Adam“ znaci „od crvene zemlje“.) Mi mislimo da je Adam bio kao mi, crnci misle da je bio crn, Kinezi misle da je bio zut, ali Adam je bio napravljen od crvene zemlje. Znaci, on je neki sredisnji tip.

Ta osnova polimorfnosti je bila usadjena u prvobitne oblike. To ne vazi samo ovde, to vazi i za pilice, i za nojeve, i za kitove, za sve. Polazi se od velikog genskog pula (u malom broju jedinki), a vidite kako se rascvetava polimorfnost u populaciji. Sad cemo videti kako smo mi razliciti.

Ako je Adam bio „A/a B/b“, a Eva takodje „A/a B/b“, kao srednji, intermedijarni tip, koje vrste gameta oni mogu da daju? AB, Ab, aB i ab. Cetiri vrste gameta imamo ovde. Zenski pol daje iste te gamete.

Kad znamo koje oni mogu da daju gamete, onda mozemo iz toga da vidimo koje oni mogu da daju jedinke.

Dejstvo gena za kvantitativne osobine je aditivno ili sabirno. I sada, kada posmatramo dete koje nastaje iz ovog braka, imamo mogucnost „AA BB“.  Znaci, maksimalni doprinos, maksimalna pigmentacija, i takav je crn da ne moze da bude crnji.

A imamo i jedinku „aa bb“. Znaci, ovaj je beo sa minimalnom pigmentacijom. On ima malo pigmenta, ali nije albino. Albino nema pigment.

Dalje imamo: „aa BB“. Kakav je on? Neki srednji tip. Imamo takodje i „AA bb“. Znaci, on je isti kao i prethodni, ako je doprinos „A“ i „B“ gena identican (nije doprinos svakog gena identican). I tako mozemo za svaku kombinaciju.

Ono sto je sada znacajno jeste to, da ako bi doslo do izolacije crnih, oni bi dali samo crne. Ako izolujemo bele, oni daju samo bele. Ako izolujemo sredisnje, i to „AA bb“, sta oni daju? Daju samo sredisnje „AA bb“. Znaci, postoji kategorija sredisnjih koja daje samo sredisnje.

I, postoji kategorija sredisnjih koja daje celokupnu varijabilnost. To je „Aa Bb“. Dakle, pocetna kombinacija.

E sada, da li mi imamo objasnjenje za stvarno razdvajanje ljudskih populacija? Imamo. Negeneticki faktor koji deluje na cepanje opste populacije i izaziva geneticke promene u strukturi populacije naziva se „geneticki drift“.

Recimo, imamo neku opstu populaciju. I sada, neka katastrofa otcepi jedan deo populacije. Jedna je geneticka struktura koja je bila u celoj populaciji, a druga geneticka struktura dela populacije koja je otcepljena u odnosu na prvobitnu.

I, kada se taj deo populacije siri, on ima drugacije mogucnosti u odnosu na ostali deo populacije. Znaci, to nije izazvala neka geneticka promena.

Ili, recimo, imamo opstu populaciju gustera. Oni su razliciti, imaju svoj polimorfizam. I sad ljudi postave prugu i podele ovu populaciju, jer gusteri ne mogu da predju prugu, to je za njih velika barijera (grabljivice ih uocavaju kad prelaze prugu). Pruga nije geneticki faktor, ali izazove cepanje jedne populacije, tako da je ucestalost pojedinih genskih oblika najverovatnije neujednacena. Ako je tako, dalja sudbina pojedinih alela u tim razdvojenim populacijama (narocito ako je jedna velika, a druga mala) je razlicita.

Koji bi to bio negeneticki faktor koji je doveo do geneticke promene u ljudskoj populaciji? Imamo odgovor u Bibliji. To je pometnja jezika.

Nisu crnci crni zato sto je tamo suncano, sto je tamo zarki pojas. Pa zive ljudi u zarkom pojasu i u Juznoj Americi, pa nisu crni. Nema to veze. E sad, zasto jedni zive u zarkom pojasu, a drugi zive u polarnim predelima?

To se u bilogiji zove „izbor stanista“. On je prisutan vec i kod primitivnih organizama. Svi organizmi biraju stanista. Svako bira ono sto mu odgovara.

Evo jednog eksperimenta: recimo, uhvatite drozofile (vinske musice) iz populacije A i populacije B. Onda ih markirate, obelezite na neki nacin, i dovedete na liniju razdvajanja ove dve populacije. I tako markirane drozofile pustite. I kad je uradjen realni eksperiment utvrdjeno je da se drozofile iz populacije A vracaju u oblast zivljenja populacije A, a drozofile iz populacije B vracaju u staniste B. Svaka se vraca na svoje staniste. Dakle, nije im svejedno da zive na tudjoj teritoriji. Nije to slucajno sto ona zivi tamo gde zivi, iako je ista vrsta. Svaki genotip bira staniste koje mu je najbolje.

To se cak vrsi i na larvenom stupnju za ove zivotinje. Uzmu se jaja pa se zaseju na dve podloge: A i B. Onda se te dve podloge spoje. Sta se ovime dozvoljava? Dozvoljava se da ona larva kojoj ne odgovara podloga moze da predje tamo gde joj odgovara. Ako nekoj larvi odredjene geneticke strukture ne odgovara podloga A, omoguceno joj je da predje na podlogu B. Znaci, dozvoljava se da svaka izabere gde joj je bolje.

Kada se to uradi, onda se larve sa podloge A prebace, jedne na podlogu A, a druge na podlogu B. Isto se to uradi i sa larvama sa podloge B. I kad se to uradilo, sta je utvrdjeno? Utvrdjeno je da je prezivljavanje onih koje su izabrale podlogu A vece na podlozi A, nego na podlozi B. A prezivljavanje onih koje su izabrale podlogu B je vece na podlozi B, nego na podlozi A.

Ako je neki izabrao podlogu B, a vi ga naterate da dovrsi embrionalni razvoj na podlozi A, smanjujete mu mogucnost da prezivi. Ocigledno je da cak i na larvenom stupnju svako bira tamo gde mu odgovara. Zasto to onda ne bi vazilo i za ljudske populacije? Onda bi crnci isli u toplije krajeve. Zasto? Ako neki belac ode u toplije krajeve, on ce da „izgori“, ne moze da zivi tamo.

Pored toga, mogu da dozive i hipervitaminozu vitamina D. Belac moze sasvim lepo da zivi u svetlim krajevima, jer ima transparentnu kozu, tako da suncevi zraci mogu sasvim lepo da omoguce stvaranje vitamina D.

Pored ove adaptacije, recimo, oni imaju jos jednu adaptaciju – da mogu da vare laktozu (mlecni secer). Postoje plemena gde niko ne moze da vari laktozu. Znaci, nijedan crnac ne moze da pije slatko mleko. Ne moze, jednostavno, jer nema enzim koji razlaze laktozu. Ali, zato mogu savrseno da piju kiselo mleko gde nema laktoze, jer se u kiselom mleku laktoza pretvara u mlecnu kiselinu. A u Grckoj je taj odnos 50 : 50. 50% ljudi u odraslom stanju ne moze da vari laktozu. Kod nas preko 50% moze da vari laktozu, a u Norveskoj skoro svih 100% to moze. I onda kad dete kaze: „Ne mogu mleko, muka mi je“, roditelji kazu: „Pa jel znas kako je mleko zdravo, nemoj da se pretvaras“ i sl.

Ili, kad dete pocne da pise levom rukom, i onda pritisak, tuci, i naprave od deteta bogalja, zato sto se razvijaju centri koji prigusuju centre za govor i dete pocne da muca. Desnorukost ili levorukost je geneticka orijentacija i to se samo nasilno moze promeniti.

Ono sto je najverovatnije za ljude pre Potopa, kada je u pitanju boja koze jeste, da su te razlike bile manje nijansirane, ali je posle potopa, najverovatnije, i mutabilnost dovela do toga da se razlike izostre. Jer, u sintezi pigmenta melanina ucestvuju barem dva gena. Melanin inace nastaje od aminokiseline tirozina, u biosintetskom putu koji se sastoji od nekoliko koraka u kojima ucestvuju enzimi kodirani specificnim genima.

Sad, koliko su ti enzimi efikasni? Ako je njihova aktivnost bila ujednacenija, onda su i varijante pre potopa manje, a ako su mutacije doprinele odredjenim izgledima, onda su i varijante postale vece, i razlike izostrenije.

Ali, moguce je da su oni posle Potopa bili izdiferenciraniji. Najverovatnije oni to nisu dozivljavali kao nesto strasno, jer su takvi ljudi i pre potopa bili slicni.

To ne vazi samo za ljude, nego i za kokoske, i za pse. Jer, kako nastaje polimorfizam po kreacionizmu? Nastaje iz velikog genskog pula sadrzanog u malom broju jedinki (najverovatnije jedan par jedinki razlicitog pola), i u njima je sadrzan ogroman potencijal. One su u mogucnosti da daju preko svojih potomaka ogromnu raznolikost. To nije nista neobicno. Takav efekat se i danas zapaza, i nazvan je „efekat osnivaca“.

Recimo, na havajskim ostrvima (to su vulkanska ostrva) gde nema zivota u pocetku, dovoljno je da doleti samo jedna musica, jedna oplodjena zenka, i da prenese skoro celokupnu varijabilnost svoje populacije. To je Karlson otkrio i proslavio se time. I mi tacno mozemo da odredimo odakle je doletela.

Zamislite, jedna oplodjena zenka donese celokupnu varijabilnost. Znate da vi od jednog para imate hiljade pasa, da bi opravdali razlike. U jednom paru moze da se sadrzi ogromna varijabilnost.

Adam je bio intermedijarni (srednji) tip, to je nedvosmisleno. Ako je bio napravljen od zemlje, kakav je mogao da bude? A sama rec „Adam“ znaci „od crvene zemlje“. Ne moze on biti crn, a unutra, geneticki, izgledati kao belac. Bog je morao da da odredjenu geneticku potku fenotipu koji stvarno egzistira. To je jasno. Dakle, on je bio fenotipski sredisnjeg tipa i imao je, naravno, odgovarajuci genotip.

Eva je bila identicne geneticke strukture, posto je formirana od Adama, i kao takvi, oni su mogli da daju maksimalnu raznovrsnost. Da je, recimo, Eva bila razlicita, odmah bi se smanjila potencija moguceg variranja. Prema tome, buduci da je Stvoritelj stvorio prvobitni ljudski par kako je stvorio, On je omogucio da se ljudska vrsta razgrana u maksimalnu razlicitost, neponovljivost.

Koje bi bile moralne implikacije ova dva fenomena? Implikacija je takva, identicna, i iz nauke, i iz Biblije, da smo mi svi braca, da imamo jedno zajednicko poreklo, i da ne postoji vrednija ili manje vredna grupa ljudi, sto bi neko, ako bi i postojala, mogao da zloupotrebi za eksploataciju „visih“ u odnosu na navodno „nize“.

Iako u svetu teorijskih razmatranja, nema gotovo nista skromnijeg, od napora, da se iz dve premise (Bog je stvorio coveka Adama i svi ljudi poticu od Adama) izvede zakljucak da su svi ljudi braca, ipak su ljudi pokazali da nema nista dramaticnijeg za primenu. Zaista, vec bi dete u osnovnoj skoli iz spomenutih premisa izvelo pravilan zakljucak.

 

Share this post: