NEMAČKA TRAŽI DA JOJ SE ZLATO VRATI, ALI ZLATA NEMA

nemacka bundes banka zlato

Jedan deo nemačkog zlata će ostati u skladištu u Londonu i Njujorku, ali svih 374 tona zlata koje je skladišteno u banci u Francuskoj mora biti vraćeno, službena je izjava nemačke centralne banke Bundesbank od 16. januara ove godine.

Zvaničnici su reagovali na zabrinutost oko ovog poteza Bundesbank koja povlači svo zlato iz Pariza, rekavši kako to nema nikakve veze sa pitanjima poverenja ili nedoumica oko francuske privrede.

Nemačka ima 3396 tona zlata. Samo 1/3 je u Bundesbank trezorima, 45% pohranjeno je u Njujorku FED-u, 13% u Bank of England i 11% u Bank of France.

Nakon što se nemačko zlato preko 50 godina nalazilo u tuđim rukama, Nemačka centralna banka, Bundesbank, odlučila je da se bar polovina nemačkog zlata mora nalaziti u njenim trezorima.

Budući da se Nemačka nalazi na drugom mestu po količini zlata koju njena centralna banka poseduje, u zemlju bi se trebalo vratiti oko 54.000 zlatnih poluga.

Jedan od razloga je pritisak grupe domaćih ekonomista, poslovnih rukovodilaca i pravnika, koji su zajedno s Nemačkom organizacijom za plemenite metale (German Precious Metals Association), pokrenuli kampanju ‘Vratite naše zlato!’.

No, to je samo deo priče …

Službeno, pritisak je počeo prošlog oktobra kada je Savezni revizorski sud zatražio inspekciju nemačkih zlatnih poluga koje se nalaze u stranim centralnim bankama.

Ta odluka je uzrokovala politička previranja, jer te zlatne rezerve nikada u istoriji nisu temeljno pregledane ni revidirane, tvrdilo se čak da nemaju nikakav serijski broj po kojem bi se moglo utvrditi da upravo te poluge pripadaju Nemačkoj centralnoj banci.

Osim toga, US Federal Reserve je odbijao sve nemačke zahteve za proverom njihovih rezervi u SAD-u.

‘Bundesbank je 2007., nakon brojnih upita, konačno dobila dozvolu za nadzor objekta, ali su ih službenici doveli samo do predvorja trezora u kojem su se nalazile nemačke rezerve’, piše Der Spiegel.

Revizori Bundesbanke su 2011. po drugi pu posetili Njujork. Tada su im zvaničnici Federal Reserve Bank otvorili jedno od devet trezora i u njemu su se videle gusto posložene nemačke zlatne poluge.

Nemci su uzeli nekoliko komada na proveru. Federal Reserve Bank je u svom službenom izveštaju o poseti ovaj deo zatamnio, tj službeno su Nemci ‘izvršili proveru’, iako im je otvoren samo jedan od devet trezora.

Iz kojeg bi razloga FED zabranio zvaničnicima Bundesbanke kompletan inspekcijski nadzor i proveru svojih rezervi?

To je pitanje bilo nepresušan izvor glasina sve dok se nije otkrila istina.

Prema planu, povrat nemačkog zlata će potrajati sedam godina i završiti do 2020, a Nemačka će polovinu svojih rezervi pohraniti u trezorima nemačke centralne banke u Frankfurtu.

Analitičari tvrde kako će se ovo odraziti premeštanje na svetsko tržište plemenitih metala, iako neki smatraju da do toga neće doći, te kako se radi o vesti koja bi mogla imati važan psihološki efekat.

Iz Holandije takođe dolaze signali kako i oni žele proveru svojih rezervi i punu transparentnost. Holandija je zemlja koja ima samo 10% zlatnih rezervi u svojim trezorima, a ostatak se nalazi u Njujorku, Otavi i Londonu.

Sada je samo pitanje vremena kada će i ostale zemlje postaviti isto pitanje. U svom tveetu, Bill Gross je rekao ono što verovatno mnogi drugi misle: centralne banke jednostavno više ne veruju jedna drugoj. Bundesbank je ovim svojim potezom razbila poverenje u kako se obično naziva frakcijski bankarski sistem, navode analitičari.

 

Nemačka, navodno, želi svoje zlato jer se boji kako vlade zemalja koje ne vode odgovornu fiskalnu politiku neće moći vraćati svoje dugove. Međutim, postoji mogućnost da se Nemačka priprema za scenario prema kojem bi moglo doći do propasti evra, a ona bi u tom slučaju, sa svojim zlatom u trezorima Bundesbanke, u kratkom roku ponovo uvela marku kao platežno sredstvo, a druga mogućnost je da ulogu novca preuzme zlato.

Prvo pitanje, koje se najčešće postavlja je: Da li  zlato odista postoji? Ako je tako, zašto je potrebno sedam godina, kako bi se ono vratilo u Nemačku?

Zašto bi neko rizikovao sa postepenim povratkom, ako se to može učiniti brže? Mnogi kažu da se zlato nalazi u trezorima FED-a, ali ima i onih koji se ne slažu s tvrdnjom.

Steve Scacalossi, potpredsednik i direktor međunarodne agencije za plemenite metale u TD Securities, kaže kako je nemačko zlato iznajmljeno, pa zato ne može biti preneseno u Nemačku, ali da to neće uticati na cenu njegovog iznajmljivanja.

U međuvremenu, Keith Barron, geolog i konsultant, koji je zaslužan za jedno od najvećih otkrića ležišta zlata u poslednjih u 25 godina, nedavno je izjavio:
‘Verujem da je većina zlata zapadnih zemalja, koje bi trebalo biti u trezorima njihovih centralnih banaka, iznajmljeno. Velika količina se nalazi u rukama privatnika u Indiji, a ono što je ostalo iznajmljuje se dalje zemljama na istoku, kao npr Kini i drugima. Dakle, većina zapadnog zlata se samo knjiži u papirima. Zemlje zapada jednostavno zarađuju na iznajmljivanju i nikada ne traže povraćaj zlata natrag u zemlju. Dakle, biće vrlo zanimljivo pratiti šta se događa. Ovaj sistem je izgrađen na poverenju. ‘

Iako mnogi upućuju prigovore Nemačkoj zbog ‘nepoverenja’, nemački zahtev pobija Barronovu tezu.

Godine 1990. je Drekel Burnham Lambert, jedna od najvećih američkih investicionih banaka, podnela je zahtev za stečaj. Drekel je za krah okrivio trgovca ‘junk obveznicama’ Michaela Milken.

Ali, malo ko zna da je Portugalska centralna banka Drekel pozajmila 17 tona zlata. Kada je investiciona banka propala, portugalsko zlato je jednostavno ‘isparilo’.

To se dogodilo pre više od dve decenije, kada gotovo niko nije bio zainteresovan za zlato, koje je tada imalo cenu od $ 380 po unci.

Danas se zlato prodaje za $ 1660 po unci i potražnja na tržištu je mnogo veća.

Ako se nemačko zlato stvarno nalazi u trezorima Njujork FED-a i Bankue de France, sigurno nije potrebno sedam godina da se ono vrati u trezore Bundesbank u Frankfurtu. Sedam meseci – možda, ali sedam godina znači da je nešto drugo posredi i to budi sumnje.

Takvo kašnjenje se može opravdati jedino potrebom da centralne banke otkupe zlato koje su možda iznajmile.

Himna Blanchard, predsednica uprave Nevada-based Blanchard Vault, kompanije za skladištenje dragocenih metala, izgleda da se slaže s Bilom Grossom.

Ona je nedavno izjavila za Canada ‘s Globe and Mail kako’ povratak nemačkog zlata u domovinu znači priznanje kreditnog rizika ‘, te kako je Bundesbank zabrinuta’ jer bi je držanje zlata u trezorima Fed-a moglo obavezati na neki način da učestvuje u nečemu protiv svoje volje ‘.

Istovremeno, međunarodno tržište zlata je prilično stabilno.

Ako Nemačka dobije svoje zlato, izbeći će obilaženje tuđih centralnih banaka, a tržište zlata bi moglo reagovati nestašicom.

Centralne banke bi morale ustupiti svoje zlatne akvizicije. One su u 2012. kupili više zlata nego u svih proteklih 50 godina zajedno.
Sasvim je moguće da je strah čelnika centralnih banka širom sveta uzrok tome, ali to znači da će cena zlata nezaustavljivo da raste.

Pouka investitorima je: ‘Setite se Portugala i postupite kao Nemačka!’
Za vreme velike potražnje za zlatom na svetskom tržištu plemenitih metala, 1970., zlato je s 35 $ po unci, koliko je stajalo 1968., doseglo vrednost od $ 200 po unci 1974.

Onda se dogodilo nezamislivo. Od kraja 1974., do početka 1976. cena zlata je prepolovljena i unca je stajala 100 USD.

Tada su mnogi investitori rasprodali svoje rezerve i nikada ih više nisu povratili.

No, tada se dogodio obrat. Sredinom 1976., cena zlata je sa 100 $ počela rasti i 1980. je unca zlata stajala 800 USD.

Ko je bio dovoljno srećan i kupio zlato po 35 $ i zadržao ga, na njemu je zaradio 20 puta u samo 12 godina.

Dvadeset i jednu godinu posle, 2001., opet se počelo špekulisati s cenama zlata na svetskom tržištu, isto kao 1968.
Od 2001 nadalje cena zlata postavlja svoje nove rekorde.

 

theaustralian,moneymorning,Der Spiegel,New York Times,Advance

Share this post: