Nemački geopolitički performans u Srbiji

dragomir-andjelkovic

Piše: Dragomir Anđelković

Ovih dana je u nemačke medije procurila informacija iz vrha njihove države da su tamošnji vodeći centri moći veoma besni zbog produbljivanja veza između Beograda i Moskve. Na prvi pogled to je u koliziji sa porukama koje smo, makar i neformalno, donedavno dobijali od strane nemačkih zvaničnika. Njihov duh dobro odražavaju reči – o zbivanjima i idejnim talasanjima u redovima vodećih evropskih struktura dobro obaveštenog – šefa tima Srbije za pregovore sa EU. A pre otprilike mesec dana Tanja Miščević je kategorički izjavila da neusklađenost spoljne politike Srbije sa EUneće usporiti evropske integracije i otvaranje prvih poglavlja u pregovorima. Drugim rečima da je uslov za dalji tok EU integracija „briselski sporazum“ a ne distanciranje od Moskve.

„BES“ BERLINA

Nasuprot svemu tome, sada u Berlinu počinju da se, navodno, ljute na Moskvu što se suviše približila Srbiji i Srpskoj, a to se u krajnjoj liniji suštinski svodi na isto kao da se nama zamera što se nismo dovoljno udaljili od Rusije. Kako naš narod slikovito kaže: „Ćerku kara, snaji prigovara“. Nije bitno da li se Rusija, po nečijem mišljenju, suviše približila Srbiji ili se Srbija nije dovoljno odmakla od Ruske federacije – već je važno to da našu međusobnu bliskost, bar u nekim segmentima, Nemačka odjednom počinje da doživljava kao pretnju.

Kada je nedavno Vladimir Putin bio u strateški važnoj poseti Beogradu, u nemačkim medijima su se, kao kontrast prethodnim relativno neutralnim tonovima, pojavile veoma mračne poruke o mogućim posledicama jačanja srpsko-ruskih veza. Čak su i pravljene neumesne paralele sa Ukrajinom koje asociraju na veliku nesreću. Tada je rečeno da vlada u Beogradu stoji pred sličnim izborima kao pre godinu dana vladajuće strukture u Kijevu: da li da se zemlja približi Evropskoj uniji i jednog dana postane njen punopravni član ili da neguje bliže odnose sa Rusijom?

Pre par dana Nemci su otišli i mnogo dalje. Optužili su Putina da na Balkanu, sa težištem u Srbiji i BiH (preko RS), sprovodi opasnu antizapadnu strategiju. Navodno, Rusija ne samo što želi da – preko raznih vidova energetske, političke i privredne saradnje – tu dopunski pojača svoj već respektabilan uticaj, već joj je cilj i da spreči ulazak ostatka našeg regiona u EU.

GEOPOLITIČKI PERFORMANS

O čemu se tu radi? Da li je Nemačka rešila da se radikalno prikloni ekstremnim evroatlantskim tokovima, te da krene putem pune konfrontacije sa Rusijom? Da je tako na prvi pogled stiče se utisak iz zaoštrene retorike Berlina u vezi sa pozicijom Rusije u kontekstu „ukrajinske krize“, kao i na osnovu teatralnih gestova tipa odbijanja da se održe ranije dogovoreni nemačko-ruski susreti na vrhu. No, to što Berlin patetično demonstrira ljutnju, mnogo ne znači.

Nemci ne povlače nove poteze koji bi Rusija – a i te kako povratno i sama Nemačka – bolno osetila. Novi hladni rat se vodi rečima a ne dodatnim ekonomskim i političkim merama. Da nije tako Simens i druge nemačke kompanije koje traže modalitete nesmetanog poslovanja sa Rusijom, između ostalog i preko Srbije, bile bi od strane svoje vlade sprečavane a ne tiho podržavane da to čine. Ukratko, Berlin izvodi pozorišnu predstavu namenjenu svojim opsesivnim i opresivnim anglosaksonskim saveznicima, delu nemačkog javnog mnenja koji je čvrsto u raljama evroatlantskog ideološkog aparata i EU partnerima iz redova antiruske „Nove Evrope“.

Poslovično pragmatični Nemci ne žrtvuju ozbiljno svoje interese ni kada je to u funkciji nanošenja mnogo veće štete oponentima ili pružanja značajne podrške saveznicima. A Anglosaksonci i nisu bogzna kakvi saveznici Berlina, na stranu pozerske igre, kao što mu ni Rusi nisu baš neprijatelji.

NOVAC I SILA

Kada sve to sagledamo nemački potezi postaju jasniji, odnosno nedvosmisleno je da je, makar površinski gledano, Tanja Miščević u pravu. Nemci žele da postjugoslovenski prostor bude njihova a ne američka okupaciona zona ili pak da makar delimično bude u sferi dominantnog ruskog uticaja. Ne smeta im ni rusko, ni američko prisustvo, ali do neke linije koju smatraju crvenom. Da bi bili sigurni da ona neće biti pređena potrebna im je određena geopolitička konfiguracija Balkana, odnosno prebacivanje nadmetanja na prostorima koji ga čine iz vojno-političke u finansijsku oblast.

Ako je Balkan turbulentan onda su tu glavni Amerikanci koji imaju vojnu premoć i u našem regionu. Opet, ako se ono što zapad smatra otvorenim problemima brzo reši, onda primat preuzima onaj ko je ekonomski najprisutniji u našim krajevima, odnosno od koga zavisi njihov privredni prosperitet dok god se nalaze u okvirima politike EU integracija (ne ako odbacimo EU prevaru). Zato Nemci žele brzo zatvaranje pitanja KiM, odnosno BiH. Na osnovu inercije nemačke dosadašnje politike, potrebe da se bar mestimično traži zajednički jezik sa Vašingtonom, ali i želje da se ograniči prostor za dalje jačanje ruskog uticaja – načini zatvaranja tih pitanja su nepovoljni po Srbe.

Vodeća zapadna središta uticaja u celini žele „mirnu Bosnu“ ali tako da ona bude centralizovana. Tu su, kako oko cilja, tako i oko dinamike njegovog realizovanja, složni Anglosaksonci sa Nemcima. Stoga složno rade na rušenju Milorada Dodika, koji je uspeo da prekine već poodmakao proces narušavanja Dejtona tj. prenošenja nadležnosti koje pripadaju entitetima na Sarajevo. Na liniji politike „umirivanja“ BiH na štetu Srba je i najnoviji plan Londona i Berlina koji je umeren ka ubrzavanju EU integracija BiH kao „nagrade“ za reforme koje bi dovele do funkcionalnije (čitajte: na maskiran način centralizovane) države. Deo tog plana je na neki način i formiranje vlasti na nivou državne zajednice bez Dodikove partije, kako bi onda Zapad rukama jednih Srba (onih koji su u RS u opoziciji) otimao ovlašćenja Srpske.

Oko plana za BiH slažu se Nemci sa Anglosaksoncima ali ne i oko albanskog pitanja. Dok Berlin želi da se i „kosovski problem“ što pre reši tako da Srbija do kraja digne ruke od Kosova i Metohije, ipak ne želi stvaranje Velike Albanije pošto se time reskira izazivanje lančane reakcije u regionu koju Nemačka nije u stanju da kontroliše. No, SAD na stvar gledaju drugačije. Njima odgovara eksplozivni potencijal na jugu Balkana. Ta vrsta pretnje daje izgovor za američko vojno prisustvo i arbitriranje. Uz to Vašington kada mu to bude odgovaralo može da izazove požar i oslabi nemačku poziciju jer demonstrira ko je ključni činilac sile. Nemački novac u takvim okolnostima gubi veliki deo svoje moći. Otuda Amerika koketira sa idejom Velike Albanije i čak ni ne pritiska onoliko snažno Srbiju kao Nemačka da zaokruži kosovsku kapitulaciju.

BERLINSKA FORMULA

Nemačka ne želi snažan srpski faktor na Balkanu. Prvo, tako se ne bi realizovali nemački planovi o brzom zatvaranju krize na našim prostorima. Preko noći to brzo može da se postigne samo na štetu Srba ili bar postoji iluzija, koju su naši političari popustljivošću prizvali, da je tako. Drugo, snažan srpski faktor je potencijalni efikasni saveznik Rusije, a Berlin želi da ima glavnu reč na Balkanu. Srbi su i za Nemce a ne samo Anglosaksonce „balkanski Rusi“, a ozbiljno prisustvo Rusije na jugoistoku Evrope ne pozdravljaju ni jedni ni drugi.

Tu prestaje razlika. Dok su Anglosaksonci strateški antiruski opredeljeni, Nemci tek taktički žele da u zonama gde sami teže dominaciji umanje uticaj Moskve. Stoga, istina je ono što je gospođa Miščević rekla: Nemcima ne smeta izvestan ruski uticaj ni kod nas, odnosno od Srba ne traže da se distanciraju od Rusije. U vezi sa „ukrajinskom krizom“ oni bi nam i te kako tolerisali drugačiji stav od onog koji ima EU. Nešto gore je u pitanju. Nemačka od nas želi da se mi sami distanciramo od sopstvenih interesa. Kako je rečeno Berlinu je bitno da na bezrezervno i jednostrano realizujemo „briselski sporazum“. Pošto su se Arbanasi, uzdignuti na leđa američkog kolosa, pokazali kao čvrst orah koji nije spreman da ispuni svoj deo aranžmana, od Srbije se traži da bezuslovno kapitulira (a ne dobijemo ni ono što nam „briselski sporazum“ omogućava). I to ne samo po pitanju Kosova, već i BiH, gde Berlin od nas očekuje da budemo kooperativni u vezi sa nametanjem nepovoljnih rešenja za RS.

Da se sve to ne bi desilo Srbima je potrebna podrška Rusije, a Kremlj je spreman da nam nju pruži. Dok su Srbija i RS oslonjene na Rusiju niko ne može da poništi suštinu Dejtonskog sporazuma i okonča otmicu KiM. Zato se Berlin sada ljuti na Moskvu i Beograd. Pri tome zna da je Rusija imuna na mrke poglede, ali i da oficijelna Srbija nije. Stoga je u toku akcija njenog zastrašivanja, kako sterilnim pretnjama o obustavi EU tokova, tako i mnogo opasnijim podsećanjem na ukrajinski Majdan i mogućnost da nešto njemu nalik bude organizovano i u Beogradu.

RUSKI SPAS

Iz tog ugla treba gledati i na aktuelno pisanje nemačke štampe, najnovije posete nemačkih zvaničnika i privrednika Beogradu (po principu „štapa i šargarepe“), lansiranje englesko-nemačkih projekata za reformisanje BiH. Nemačka nema ništa protiv solidnih odnosa Beograda sa Moskvom, pa čak i toga da Rusi imaju deo „akcija“ u Srbiji u vezi sa njihovim energetskim i ekonomskim interesima, odnosno srpskim međunarodnim pozicioniranjem kada se radi o konfliktima u koje je uključena Rusija. Nemcima je Srbija kao država – inostrani uslužni servis, sasvim prihvatljiva ako su nemački interesi ipak u prvom planu. A interes Berlina je da zaokruži svoj poredak na Balkanu, što podrazumeva da Srbi konačno dignu ruke od sebe, a gledaće nam kroz prste i da uskliknemo „Krim je Rusija“.

Ideja o srpskim zemljama koje bi gradile specijalne veze sa Rusijom i Nemačkom, naravno prioritetno štiteći svoje nacionalne težnje, nesumnjivo je odlična. Ali uslov za to je da Nemačka hrabro vodi politiku emancipacije od SAD tj. preorijentacije sa evroatlantskog na sveevropski koncept (Evropa od Urala do Vladivostoka). Amerika je odlučnim potezima i veštim geopolitičkim driblinizma bar privremeno Nemačku skrenula sa tog kursa. Berlin i tamošnja elita nemaju hrabrosti za smele poteze te vrste a mogućnost za igranje pritvorne igre Vašington im je onemogućio.

U takvim okolnostima Nemačka za nas postaje ponovo veoma opasna. Umesto potencijalnog partnera ona je za Srbe pretnja ništa manja od anglosaksonske, pošto svoje lokalizovane apetite (kada već na drugom mestu sada ne sme one šire postavljene) pokušava da namiri proždirući ono što je naše. Nadam se da beogradska politička elita to shvata. Što se tiče Banjaluke, nemam sumnje da je tako. Za Srbiju je kao i za Srpsku u globalnoj situaciji u kojoj se nalazimo jedina mogućnost da očuva svoje vitalne nacionalne interese da intenzivira približavanje Rusiji i pokaže da nije spremna da zbog obećanog članstva u EU pristaje na ucene. Tim pre što objektivno gledano – ne govorim sada subjektivno kao evroskeptik – više mi trebamo Uniji nego ona nama.

Na kraju da i to kažem: Moskva nema ništa protiv toga da Srbija uđe u EU ako to baš hoćemo, a da je drugačije doživljavaju samo oni koji dobro znaju da je Rusija spremna da pruži Srbiji potrebnu podršku da ne pristane na sakaćenje sebe radi ulaska u EU. Tek ako je to uslov za EUintegracije Moskva je protiv njih, što plaši one koji znaju da su definisali baš takva pravila za naš ulazak u tu uniju.

(Pečat)

Share this post: