NEMCI PREKO NOVOG USTAVA EVROPE ŽELE DA ČESIMA UZMU SUDETE A SRBIJI, KOSOVO I VOJVODINU

 

Ime dr Jovana Deretića u svetu se veže za devet knjiga koje je objavio o korenima Srba, zato što su su one inspirisale neke naučnike da posumnjaju u udžbenike istorije, a arheologe i lingviste da dešifruju etrursko i vinčansko pismo pomoću zapisa nađenih na praistorijskim arheološkim lokalitetima u Vinči i Lepenskom Viru. Njegovo je delo rehabilitovalo i pojedine srpske istoričare iz 19. veka (Panta Srećković, Miloš Milojević, Sima Pop Lukin), čiji je rad potcenjivan i proglašavan romantičarskim. Ali, ni njegov život nije bio manje misteriozan i uzbudljiv. Životni moto, da traga za istinom i istovremeno ostane patriota, vodio ga je čitavu deceniju po Francuskoj gde je upoznao Kralja Petra, a onda još dve decenije po Americi gde je bio predsednik Kraljevske srpske vlade koju je organizovao Stejt Departmant. Danas, u 69. godini, dr Deretić ne odustaje od borbe da ono što su mnogi “veliki” Srbi tokom prethodna dva veka pokvarili i propustili, popravi i nadoknadi.
* Našoj javnosti ste poznati po tvrdnji da je na Berlinskom kongresu dogovoreno da se izmisle Južni Sloveni samo da bi se falsifikovala antička i srednjovekovna srpska istorija i rasparčao Balkan. Da li mislite da je nedavno proglašenje nezavisnog Kosova, nastavak te ideje i pokušaj da se Srbi vrate u granice određene zaključcima sa Berlinskog kongresa 1878. godine?

*Kosovo je samo početak drobljenja država preko regionalizacije Evropske Unije koju je isplanirala Nemačka
*U izveštajima CIA pisalo je da je naoružavanje Tuđmanovih ustaša finansirano iz Srbije preko Dafiment banke
*Milošević je Ruckoju i Hazbulatovu poslao 22 miliona maraka za rušenje Jeljcina i vraćanje komunista na vlast
*U CIA postoje dokumenta da je Tito bio poljski Jevrejin, rođen u Americi, u Bruklinu, i da mu je pravo ime Valter Vajs

U milenijumima dugoj srpskoj istoriji nikada nije postojalo robovlasničko društvo
*Rusi su Srbi koji su otišli s Balkana
*Sveti Petar je prvo organizovao crkvu u Srbiji pa onda u Rimu
*Prva otadžbina Srba u spisima je Sveto sedmorečje, deo između reka Dunav, Drava, Sava, Drina, Morava, Tamiš i Tisa, a centar je bio Beograd, prostor gde su sada Vinča i Banjica
*Paralela između vinčanskog i etrurskog pisma pokazala je da su to ista pisma
*Srbi su imali Arhiepiskopiju od 49. godine

– Tako je. Iza toga stoji Vatikan koji je inače bio inicijator falsifikovanja antičke istorije Srba, i ambicije Nemačke. Pre nekoliko dana došli su kod nas neki Česi, doneli silnu literaturu i kukaju – kažu Nemačka preko Evropske unije hoće da realizuje ciljeve koje ratovima nije mogla. Preko novog Ustava Evrope misle da će uzeti Česima Sudete, nama Kosovo i Vojvodinu. Sve se glasnije bune i druge države, jer znaju da već decenijama postoji plan rasparčavanja i Francuske, Španije, Italije… Svih sem Nemačke. Kosovo je, dakle, samo početak drobljenja država preko te regionalizacije Evropske Unije.

* Da li ste vi očekivali da će Srbija proći ovako loše kao u ovim poslednjim ratovima?

– U početku nisam. Ali, kada sam dobio uvid u dokumenta američke obaveštajne službe, CIA, naslutio sam šta će se desiti. Glavni krivac za ovakvu sudbinu Srbije je Slobodan Milošević. On je izdao Srbiju, boreći se da zadrži svoju fotelju.

* Kako ste uspeli da dođete do dokumenata CIA?

– Bio sam predsednik Kraljevske vlade u egzilu, u Americi, četiri godine, od 1992. do 1996. To je bila vlada prestolonaslednika princa Aleksandra, koju je formirao Stejt Department Sjedinjenih Američkih Država (SAD), iako je on boravio u Londonu. Počasni ambasador bio je Hili, američki general u penziji, koji mi je kao presedniku vlade redovno prosleđivao informacije šta se dešava u Srbiji. Tako sam imao uvid u neke izveštaje američke obaveštajne službe, koja je na terenu bivše SFR Jugoslavije, zahvaćene ratom, radila perfektno.

* Šta je to u izveštajima CIA na osnovu čega Miloševića proglašavate glavnim krivcem?

– Pre svega, podatak da je naoružavanje Tuđmanovih ustaša finansirano iz Srbije, preko Dafiment banke. To nije bilo moguće bez odobrenja Miloševića. Zna se da je Dafina radila po nalogu guvernera Narodne banke SR Jugoslavije i da je i u Hrvatskoj imala svoje ekspoziture.
– Sem toga CIA je prikupila podatke da su Sarajevo Srbi mogli da uzmu kad god su hteli. Jedan američki oficir mi je rekao: “Kaži tim svojim Srbima da ili uzmu ovo sve, ili da odu. Ovu tragediju svet više ne može da gleda”. Pokazao mi je tačno nebranjen teren, gde je Milošević mogao da preuzme grad, ali nije želeo. Slično je bilo i sa Bihaćem, koji su Srbi u potpunosti zauzeli. Na jednom američkom snimku vidi se kako su Muslimani, niz celu glavnu ulicu, razapeli bele čaršave u znak predaje. Tada su mi dali da čujem i prisluškivan razgovor između Ratka Mladića koji je bio u Bihaću i Radovana Karadžića na Palama. Svađa, psovanje, pljuvanje… i Karadžić, na kraju, naređuje da se Srbi povuku iz Bihaća. Znate zašto? Jer su Karadžić i Krajišnici snabdevali Dudakovićeve mudžahedane municijom i gorivom, i naplaćivali im to basnoslovno.

* Da li se tu i Slobodan Milošević nešto pitao?

– Milošević je prvo radio za Amerikance i sredinom osamdesetih godina, boravio je u SAD, navodno, sreo sa Dejvidom Rokfelerom. Ali, tamo se nije bavio ekonomijom već isključivo politikom. Kad se vratio u Srbiju, imao je svu njihovu podršku, zaigrao je kobajagi na kartu srpskog nacionalizma, sa onim “Niko ne sme da vas bije” i s frazama: drugovi i drugarice. Bio je proizvod Titovog režima i postojao je plan da on zauzme njegovo mesto. To je bila pogrešna procena Amerikanaca. Ispostavilo se da Milošević ni na jednom mestu nije odbranio nijedan interes Srbije. A nije ni ispunio američke zahteve da reformiše društvo, dozvoli demokratske izbore, pređe na tržišnu ekonomiju, dozvoli ulaz inostranog kapitala i privatizuje državna preduzeća.

* Zašto se Milošević otrgao Amerikancima?

– Meni je lično poslao poruku da on navodno želi da izgradi srpski socijalizam. Držao je petokraku čak i u vreme kad su taj simbol skinuli u Kremlju. Ali, glavni razlog bilo je njegovo mešanje u politiku Rusije. Kad se Jeljcinj borio sa Ruckojem i Hazbulatovim, Milošević je Jeljcinovim protivnicima poslao 22 miliona maraka pomoći, da vrate kominizam. Amerikanci su za to saznali i otpisali ga.
– Inače je mogao biti car Balkana. Sa podrškom koju je imao iz Amerike mogao je da postavi granicu Srbije na sred Ilice u Zagrebu. Međutim, od njegove politike su profitirali samo mali narodi koji su hiljadama godina čekali da dobiju svoje države. Zato su neki hrvatski istoričari i rekli da bi spomenik Bana Jelačića na trgu u Zagrebu trebalo zameniti kipom Miloševića. Sve je uradio da naši neprijatelji potpuno rasparčaju Srbiju.

* Ali šta je onda bio cilj Karterove misije u Bosni, koju je poslao američki predsednik Klinton?

– Karterova misija je krenula pošto sam ja poslao Memorandum Vorenu Kristoferu. Rekli su da je taj plan o podeli Bosne prava stvar. Ipak, spis je čekao u fioci sve do Klintonove odluke. On je u misiju za ostvarenje tog Memoranduma poslao Džimija Kartera sa zadatkom da uredi sve kako bi 72 odsto teritorije Bosne i Hercegovine pripalo Republici Srpskoj, a da se na preostalih 28 odsto, Muslimanima i katolicima organizuju kantoni. Nosilac državnosti i reforma društva i privrede trebalo je da bude Republika Srpska.
Ali, Miloševiću ništa od toga nije odgovaralo zbog njegovog nezasitog ličnog bogaćenja švercom. Zato je hteo da rat što duže traje.

* Da li su se zbog toga sukobili Milošević i Karadžić?

– Da. Milošević se bojao da Karadžić ne napravi separatni ugovor sa Amerikancima. I nije mu trebalo mnogo da ubedi i Karadžića da odustane od Karterovog plana. I Radovan je voleo pare. Na stolovima beogradskih i belosvetskih kockarnica bacio je stotine hiljada maraka, dok je običan svet po Bosni ginuo u rovovima. Amerikanci su, na kraju, prihvatili sugestije iz Evrope, pre svega iz Nemačke, da se Srbi najstrožije kazne kao neposlušni.

* Srpska kraljevska vlada nije mogla da pomogne?

– Ne. Amerikanci su tu vladu i formirali u nadi da prestolonaslednika Karađorđevića, princa Aleksandra, malo odvoje od uticaja Britanaca. Ali, to je išlo teško. Englezi nisu želeli da Amerikanci vode glavnu reč. Pod njihovim uticajem, Princ je kasnije čak i izbegavao kontakte sa mnom.

* Kako je Stejt Department odlučio da baš vas postavi za predsednika Srpske kraljevske vlade?

– Bila je to odluka dvadesetak njihovih kongresmena. Amerikanci su poznavali moj dotadašnji rad, imali su sinopsise mojih knjiga i novinskih tekstova koje sam objavljivao u Francuskoj, ali i angažovanje u Americi, u koju sam se doselio 1981. godine kao novinar, sa intelektualnom vizom. Pozvali su me da budem glavni urednik “Amerikanskog Srbobrana”. Celokupni moj opus poslali su stručnjacima na raznim američkim univerzitetima da ga procene. Tada su mi i dali dokument kojim me vlasti države Ilinois imenuju za počasnog srpskog konzula. Takvo zvanje je imao još samo Mihajlo Pupin. Ono je doduše tek slovo na papiru, ali kad su počeli da prave planove za Balkan i formirali Kraljevsku vladu, pretpostavljam da je i to uticalo da mi ponude mesto predsednika. Prvo sam odbijao, jer nisam imao potpuno razumevanje sa prestolonaslednikom Aleksandrom u Londonu. Ali kada su oni rekli da će uvek pre poštovati moje odluke i da me angažuju zbog mojih kontakta sa njegovim ocem Kraljem Petrom, zbog mog aristokratskog porekla, mog naučnog rada, razboritosti i ugleda među srpskom dijasporam, pristao sam. Uostalom i do tada sam se angažovao na akcijama koje su Srbi u inostranstvu organizovali – bio sam na čelu Fonda Svetog Save u Americi i Kanadi, pa u udruženjima poput Srpskog nacionalnog saveta, Srpske nacionalne odbrane…

* Ko su bili članovi Kraljevske vlade?

– Ugledni Srbi, nekoliko referenata, jedan Srbin profesor na tamošnjem univerzitetu i drugi pukovnik u američkoj vojsci.

* Je li vlada imala sukob s Prestolonaslednikom?

– Više puta, jer je Aleksandar u svojim nastupima u javnosti rado koristio i omiljene neprijateljske fraze protiv Srba. Tokom jedne konferencije u Detroitu, govorio je o Srbiji kao da je portparol NATO-a. Ne samo da se nije posavetovao sa mnom oko tog govora, već mi nije ni rekao da odlazi u Detroit. Saznao sam za to tek uveče, kad su me pozvali tamošnji Srbi. Kad su mi poslali snimak užasnuo sam se Prinčevim govorom. Kao, uostalom, i američki kongresmeni, koji su bili na strani Srbije. Tada su ga se mislim, potpuno odrekli.

* Aleksandar vas je razočarao, ali ste bili oduševljeni njegovim ocem, kraljem Petrom. Kad ste i kako upoznali Kralja?

– Nezadovoljan Titovom Jugoslavijom, njegovom diktaturom, terorizmom i antisrpskim stavom, otišao sam još kao student, 1963. godine, u Pariz. Na crno, bez pasoša u 23. godini. Noću sam prešao granicu sa Italijom, pa sam onda kod Ventimilja, preko planina, ušao u Francusku.
– U Nici sam, po preporuci iz Beograda, otišao kod kraljevog ađutanta generala Toše Milićevića. Kad sam mu rekao da mi je otac Ilija Deretić iz Orahovca, setio se da su njih dvojica zajedno bili na Solunskom frontu i da je bratstvo Deretića imalo 37 dobrovoljaca. Primio me je kod njega u skroman stan na Promenade Zangle, i već sutradan me odveo kod pokojnog kralja Petra u Monako, u Hotel d’ Pari. Tamo je živeo, pošto ga je supruga Aleksandra već bila napustila. Posle nekoliko sati razgovora, shvatio je da nisam špijun UDB-e. Ubrzo je za mene dao garanciju pa sam dobio politički azil u Francuskoj.

* Sećate se prvog susreta i utisaka o Kralju?

– Čim smo ušli Petar je primetio da mi je košulja prljava i rekao je svojoj sobarici da mi donese čistu, da se presvučem. Onda smo dugo razgovarali. Pričao mi je kako živi skromno, izdržavao ga je Klub Karađorđe koji su formirali bivši jugoslovenski kraljevski oficiri. Oni su i iškolovali princa Aleksandra.

* Da li mu je u Monaku pomagao i princ Renije?

– Tako je pisala svetska štampa, on sam mi o tome nije pričao.

* Štampa je pisala i da je Kralj pijančio po Evropi?

– Nije pijančio, ali bi, kad je tužan, popio neki viski. I od dva pića bi se napio. Petar nije bio bahat, već human i demokratičan. Kamo sreće da je on vodio državu.

* Da li je imao neke planove za povratak na tron?

– Ne. Bio je izričit u stavu da bi se vratio samo ako bi ga narod hteo. I duboko je verovao je da će se Titova država raspasti, da ta ideologija ne može dugo da traje. Više puta smo o tome pričali i kad je dolazio u Pariz, gde je odsedao u hotelu Ric. Kad smo se poslednji put videli doneo mi je neku brošuru o Krađorđevićima i molio me da to podelim. Tada su me agenti UDB-e na ulici slikali sa tim “izdajničkim materijalom” i proglasili me ovde za neprijatelja države i naroda. Dobio sam pet godina zabrane da stupim na tlo Jugoslavije.

* S kim se Kralj viđao i družio?

– Uglavnom s našim izbeglim oficirima. S njim su često bili pukovnik Velja Piletić, četnički komandant, advokat iz Skoplja Steva Trivunac, vođa radikala, Jova Brkić s Kosmeta, njegov savetnik kojeg su kasnije, sedamdesetih godina, u Parizu ubili Šiptari, jer je posedovao dokumentaciju o šiptarskim zločinima u Drugom svetskom ratu.

* Da li je pričao o princu Pavlu? Da li se viđao sa njim?

– To ne znam. Najčešće smo pričali o domovini. Pitao me je šta se radi u Srbiji, o čemu razmišlja omladina. Rekao sam mu da mu se u Beogradu zamera što je pozvao ravnogorce da se pridruže Titu. A on mi je onda ispričao kako je sve to laž i da je čak i govor koji je 27. marta objavljen na radiju nije bio njegov, već ga je imitirao njegov oficir Jakov Jovović.

* Kralj je znao ko je organizovao tu zaveru protiv njega?

– Rekao mi je da su ga na sve nagovorili Englezi, pre svih Čerčil. Da je bio žrtva okolnosti i interesa viših sila. – Ženidbu sa Aleksandrom mu je namestio britanski Intelidžnt servis, da bi ga držali pod kontrolom. Bila je to neka vrsta paralelne kontrole. Naši ministri koji su izbegli sa Kraljem, Slobodan Jovanović i drugi, nisu se ništa pitali. O njegovoj sudbini, smatrao je, odlučio je tajni ugovor potpisan između Čerčila i Pape Pija XII. Tvrdio je da je tada dogovoreno da se dovede Tito jer on neće dozvoliti da se govori o ustaškim zločinima i da se za njih optužuje rimokatolička crkva. Zbog toga se 1944. godine Tito i lično sreo sa Papom. Petar mi je rekao i da je Tito perfektno znao engleski i da je na razgovoru s Čerčilom udaljio prevodioca Olgu Humo. Kasnije, u Amerci, u to sam se i sam uverio. Pokazali su mi dokaze da je Tito bio poljski Jevrejin, rođen u Americi, u Bruklinu, i da mu je pravo ime Valter Vajs.

* Bilo je tvrdnji da je Kralj želeo da se izvuče iz Čerčilove zamke, da pobegne?

– Pričao mi je o tome. Želeo je da dođe do Draže Mihajlovića i pridruži se ravnogorskom pokretu. Pošto je Kralj bio izvrstan pilot, 1942. godine je planirao da avionom nadleti Srbiju i spusti se padobranom na Ravnu Goru. Ali ministri u izbeglištvu mu to nisu dozvolili dok pre njega, to ne isproba neko drugi. I bili su u pravu. Dobrovoljac kog su poslali, poginuo je u toj misiji. Britanci su ga oborili iznad Sredozemnog mora. Još se tada, dakle, pravio plan da Srbi iz Drugog svetskog rata ne izađu kao pobednici. Kralj je to znao ali nije ništa mogao da promeni. Jednom prilikom mi je rekao da ne bi želeo ni da srpski pas bude prinuđen da stavi šapu na Englesko ostrvo.

* Antisrpska zavera je, dakle, bila jaka još početkom Drugog svetskog rata?

– Da. Najbolja ilustracija za to je sudbina Bore Mirkovića, koji je organizovao puč 27. marta. Njegov brat je sedamesetih godina, pošto je iz Južne Afrike došao u Francusku, bio moj gost. Tada mi je ispričao tragediju koju su Englezi pripremili Bori. Njegovog su sina poslali na kurs obaveštajne službe Intelidžent servisa u Palestini. Jednom prilikom je došao neki visoki oficir iz Londona i rekao pred celim pukom da je ratni cilj na Balkanu da se Srbima slomi kičma. Momak je odmah napustio kurs i vratio se kod oca da mu se požali. Britanci su to naravno saznali pa su Boru poslali u Ugandu da regrutuje crnce. Kasnije su celu tu porodicu strašno šikanirali. Ima mnogo ovakvih drama koje su za srpsku emigraciju režirane u Britaniji.

* Ali srpska emigracija je zato uživala veliku podršku u Francuskoj? Priča se da su svi dobijali utočište kod izvesne Dare Bokserke. Da li ste je i vi poznavali?

– Kako da ne. To je bila vlasnica kafane na Sent Mišelu. Jedna malo ofucana dama, ali veliki srpski patriota. Došla je u Pariz pre Drugog svetskog rata, takmičila se tamo u ringu, učestvovala na konjskim trkama, držala kafanu… Ali je kasnije bila pomagala tamošnji pokret Otpora, Frans liber. Krila je degoliste u svojim apartmanima, pa su njene veze sa francuskim vlastima i kasnije bile tako jake, da je mogla da pomaže srpske emigrante.
– Na zidu njenog restorana bili su portreti svih četničkih komandanata i svako ko bi rekao nešto protiv njih, ili protiv Srba, naglavačke bi leteo napolje. Nije se ustručavala da i sama bude izbacivač, ili da nekoga nokautira.

* Ona je preko te kafane kontrolisala celokupnu srpsku emigraciju u Parizu?

– Definitivno da je ono što je ona znala – znala i francuska policija. Ali, i obrnuto. Oni su otvoreno dolazili kod nje. I ja sam više puta bio svedok tome.

* U to vreme u Parizu je postojala organizacija Ravnogoraca?

– Ona je tada bila legalna u Parizu. De Gol i Draža Mihajlović, nisu bili drugovi iz vojne akademije “Sen Sir”, kako se priča, već dobri prijatelji sa kursa o ratovanju Ekole la Ger. De Gol je i inače cenio Srbe i mi smo u Francuskoj tokom njegove vlasti imali veliki ugled. Pomagao je ravnogorce i nikada nije oprostio Titu ubistvo Draže. Tamo se javno govorilo da je odbio da se vidi s njim čak i kad je Tito preko Francuske putovao za Ameriku. Poslao je otpravnika ministarstva spoljnih poslova, da mu poželi srećan put. Nije ga čak udostojio ni pažnjom ministra.

* Da li ste vi znali da postoje grupe koje su pokušavale da ubiju Tita?

– Bilo je tu svega ali ja ipak mislim da su mnogi od njih bili dupli špijuni. Titu ni dlaka s glave nije zafalila, a UDB -a je ubila više od sto Srba u inostranstvu samo zato što su kritikovali komunizam. Tako je stradalo i desetak mojih prijatelja. Bošković u Belgiji, Blagojević u Briselu, Čubrilović u Švedskoj, Lončarić u Parizu i Tomović u Čikagu.

* Kolale su glasine da ste i vi radili za UDB-u?

– Neistinite priče. Štaviše, preživeo sam tri atentata koje su mi udbaši spremili. U Parizu su pucali na mene 1964. godine, dok sam s prijateljem izlazio iz restorana. Sva tri metka su se zarila u zid iznad moje glave. U Lionu su mi spremili zasedu u dvorištu moje kuće 1969. godine. Spasao me kolega Francuz koji me dovezao. Brzo me uvukao nazad u auto, pa su onda pucali za nama ulicom. U Nici su probali da me ubiju usred dana, na terasi hotela punoj gostiju. Bilo je to 1979. UDB-a je tamo slala robijaše za te poslove. Nisam saznao ko su bila prva dvojica atentatora, ali je treći sigurno bio Šiptar. To su posvedočili očevici koji su ga čuli kad je na albanskom psovao pošto mu se zaglavio pištolj.

* Do kada ste bili nepoželjni u Srbiji?

– Kad god sam se raspitivao da li mogu da se vratim, rekli bi mi otvoreno da će me, ako pređem jugoslovensku granicu, uhapsiti i baciti na doživotnu robiju. Strašno su im smetale moje knjige, pre svega dva toma Istorije Srba i moji novinski članci u kojima sam kritikovao Tita.
– Vratio sam se tek 1997. godine. Pa ni tada nisam bio siguran. Čim sam stigao, razlupali su mi automobil, koji sam dovezao iz Amerike. Sledeće godine sam se kandidovao protiv Miloševića na izborima, ali nisam uspeo da pomognem Srbiji, jer nisam dobio finansijsku pomoć.

* Šta ste kao intelektualac najviše zamerali srpskom društvu u vreme Tita?

– Komunizam, ali i srpski režimi u drugim periodima istorije, proglašavali su neke autoritete i stavljali graničnike naučnicima. Ja sam oduvek znao da je to nemoguća misija, da svaki čovek svakodnevno saznaje nove stvari, razmišlja o kontradiktornostima i muči ga šta je istina.
– Ja sam se sa tim dilemama susreo još u mom rodnom Trebinju, tokom detinjstva. Zahvaljujući mom stricu koji me vaspitavao, jer sam rano ostao bez oca, došao sam do spisa koje je ostavio moj deda. On je bio knez i imao pune sanduka žalbi kojima su tamošnji seljaci od njega tražili pomoć. Čitao sam svašta – primera radi pismo u kome se jedan čovek žali na zeca koji mu je pojeo kupus, drugi na brata jer ga izgladnjuje tako što mu otme kašiku i baci je u prašinu. O svemu tome pričao sam sa stricem i on mi je jednom prilikom pokazao grb koji je stajao na zidu naše kuće. Neki žuti krug s nešto malo vinjeta okolo. Rekao mi je da on potiče još iz doba Rimljana i da je naša porodica tu od pamtiveka. “Gde god zariješ motiku”, ponavljao je, “naći ćeš neki komad njihove grnčarije”. Nešto kasnije, kad su nam u školi rekli da mi potičemo od Starih Slovena koji su na Balkansko poluostrvo došli u sedmom veku, uvideo sam da se tu nešto ne uklapa. Da neko laže.

* Šta ste zaključili?

– Ubrzo sam shvatio da postoje dve istorije – jedna koju zastupaju oni koji su na vlasti i druga koju znaju ljudi i prenose je pokolenjima. Počeo sam da sumnjam u istoriju zapisanu u školskim udžbenicima. U srednjoj školi sam pitao profesora gde su nestala sva ta plemena, Iliri, Tračani Dačani. Oni su imali gradove, ustrojstvo društva, vojsku, pismo…Da li su ti starosedeoci jednog dana ustali i odselili se ustupivši teritoriju došljacima, Slovenima. Kako je bilo moguće da nije ostao bar neki zapis o borbama između njih. Profesor nije mogao da mi odgovori. Tada sam rešio da se bavim iastorijom. Ali kad sam uzeo skripte sa katedre za istoriju na Beogradskom univerzitetu, shvatio sam da ni tu neću naći istinu. Po nju sam, ispostavilo se, morao u Francusku. Prvo sam završio njihov tehnički fakultet da brzo nađem posao, i potom sam radio popodne da bi prepodne studirao istoriju i pohađao kurseva za latinski i starogrčki. Želeo sam da u tamošnjim, dobro opremljenim bibliotekama i arhivama, istražim spise iz antičkog perioda, koji u ti vreme nisu bili prevedeni ninajedan jezik. Da pronađem tu rupu koju sam još kao srednjoškolac pronašao u srpskoj istoriji. Postavio sam sebi za cilj da oborim laži o mom narodu i da saznam ko ih je, i zbog čega, plasirao kao činjenice.

* Sličnim traganjem u isto vreme bavila se i dr Olga Luković-Pjanović. Poznavali ste je?

– Upoznali smo se i pomalo zajedno istraživali, sve dok me pariska policija, na zahtev jugoslovenske ambasade, nije proterala u Lion. Olga je došla iz Zagreba. Bila je udata za nekog ustašu Klajića, profesora lingvistike u vreme Ante Pavelića. Posle Drugog svetskog rata, da bi maskirao svoje opredeljenja, oženio se Srpkinjom, a, kad je opasnost prošla, razveo se od nje. Olga je završila klasičnu filologiju, a onda je uspela da dobije stipendiju za doktorat u Parizu. Na mene je naletela u Nacionalnoj biblioteci, gde je inače mogao da istražuje samo onaj ko je imao potvrdu iz neke institucije, s fakulteta. Olga je morala da polaže prvo određeni “DA” doktorat da bi kao stranac stekla pravo da doktorira. Uvideo sam da je bila pod uticajem Klajića, sanskritiste, koji je Srbiju vezivao za Indiju. Pokušao sam da je razuverim i ukažem joj na istinu. Ona je prvo bila ljuta ali me je na kraju poslušala i umesto o Sofoklu, pripremila je tezu o Diki, grčkom božanstvu pravde čije i samo ime dokazuju da su antički Grci bili Srbi. Olga se setila kako joj je deka tepao “Diko moja” i krenula u dalje istraživanje. Tako je na Sorbonu, kroz doktorat potvrdila tezu da je Dika srpska reč. Kako mi je pričala, dok su joj davali diplomu naglasili su da se sa njom ne slažu. Ona se kasnije obratila medijima i preko štampe osula paljbu na francuske intelektualce zbog netolerancije prema novim istorijskim zaključcima. Kasnije se zaposlila u nekoj biblioteci ali je pisala knjige. Jednu je naslovila citatom Laonika Halkokondila, vitantijskog istoričara iz 14. veka… Ali nije ga stavila pod navodnike pa je kritikovana kao da je to njena misao.

* Nju su, kao i vas, mnogi srpski akademici dočekivali na “nož”. Šegače se da je moto vaših dela: “Srbi, pa amebe”

– Olga je, na žalost, umrla usamljena u staračkom domu na Bežanijskoj kosi mada su retki naučnici među Srbima koji su joj bili ravni. Ali istoričara s naših prostora odavno imaju naviku da daju svoj sud i pre nego što saslušaju tuđe mišljenje.

* Vama, pre svega, zameraju tvrdnju da je istorija Srba falsifikovana, a praistorija izbrisana. Ko je i zašto prikrivao i prepravljao činjenice?

– Srpsku praistoriju su izbrisali u 17. veku pomoću dopisivanja spisa cara Konstantina Porfirogenita iz desetog veka. Istina je da postoji jedan njegov spis “O ceremonijama i o temama”, ali ne, kako se već 300 godina tvrdi i spis “O narodima”. Porfirogenit je bio vladar i nije se bavio istorijom. U tom kontekstu ga ne pominje nijedan vizantijski pisac. Ali od 17. veka ustaljena je praksa, u režiji Vatikana, da se mnogi antički spisi cenzurišu ili im se knjige prepravljaju.

* Šta je bio povod dopisivanja spisa cara Porfirogenita?

– Rad Marvo Orbina, vrlo učenog i poštenog katoličkog sveštenika. On je napisao delo “Kraljevstvo Slovena” koje je štampano 1601. godine u Pezaru. Prilikom pisanja ovog dela citirao je veliki broj pouzdanih antičkih istorijskih izvora, tako da je delo od prvorazredne naučne vrednosti. Hrvatski sveštenici su ga, na žalost, osuli kritikama i tužili Vatikanu, jer je mnogo značaja dao Srbima, a Hrvate je jedva pomenuo. Zbog toga ga je Vatikan izopštio iz katoličkog reda, a njegovu knjigu su zabranili. E, kao utuk na to delo, deset godina kasnije, 1611. u Lionu, u Francuskoj, pojavljuje se spis poturen pod ime cara Porfirogenita, koji su u stvari pisali hrvatski sveštenici. Oni su napravili bućkuriš od istorije, pomešali imena i datume, i plasirali prvi spis u kojem se pominju neki Sloveni, sa naznakom da su oni pleme koje je u sedmom veku došlo na Balkan.
– Taj su spis promovisali kao novootkriven, tvrdeći da ga je Car navodno napisao da bi svom sinu Romanu dao uputstvo kako da vlada carevinom. Ali o tim uputstvima nema gotovo ničega, osim nekih beznačajnih opisa ceremonija. Glavninu dela čini poseban odeljak “O narodima”, sa falsifikovanim podacima.

* Kada su istoričari počeli da se oslanjaju na taj spis kao da je autentičan?

– Važnost tom delu prvi je pridao Joanes Lukius iz Trogira, Dalmatinac, katolik, u drugoj polovini 17. veka. U vreme takozvanog ilirskog pokreta ovom delu je data snažna podrška od strane hrvatske, i šire katoličke inteligencije. Konstantinovo delo je prikazivano kao neko novo otkriće i glavni a zatim i jedini istorijski izvor za najraniju istoriju Srba i Hrvata.

* Da li je u našoj ranoj srednjovekovnoj literaturi bilo pomena Slovena?

– Nigde. Kroz ceo Srednji vek, ni u Evropi, nigde se ne pominju Sloveni. Pećki rodoslov, koji su pisali Patrijarh Maksum, Arsenije Treći i Arsenije Četvrti, najpismeniji ljudi tog vremena, zovu Ruse Sarmati, odnosno Srbi. A Tračani, o kojima govore Herodot i Đorđe (Georgije) Gemista, u stvari su Rašani, opet znači Srbi. Herodot o Tračanima kaže da su najbrojniji narod na svetu, odmah posle Indusa, a Gemista, najučeniji vizantinac s početka 15. veka, na pogrebu vizantijske carice Jelene, poreklom srpkinja, iz porodice Dragaš, rekao je: “Naša carica je po narodnosti Tračanka”. Potom opisuje da Tračana ima od Dunava do Jadrana i da su još brojniji oni od Dunava do Severnog mora.

*Cara Dušana pominju kao cara Srba i Romeja? Da li ste našli nešto od originalnih dokumenata o Srbiji srednjeg veka.

– U francuskim spisima pominje se ženidba Uroša sa Jelenom Anžujskom. Difren Dikanž u delu “Istorija bizantina”, iz 18. veka, obuhvata vreme od pre Hrista do dolaska Turaka. On za Nemanju kaže da je bio 142. vladar, nabrajujući imena i vreme vladavine svakog od njih, a u srpskim udžbenicima istorije kažu da je Nemanja prvi. Na žalost, tek se nekolicina naših istoričara oslanja na Dikanža iako je on bio vodeći intelektualac u Evropi tog vremena i izvrstan vizantista. I Riko d Samari iz 18. veka, napisao je kratko delo “Južni Sloveni” sa mnogim podacima o Srbima. U njemu se za vladara Ilirije, pre rimske imperije, kaže da je bio kralj Srba. Francuski istoričari bavili su se i našim kraljem Milutinom koji je bio veliki graditelj crkava i bolnica i van Srbije – u Italiji, Palestini, Carigradu. Dušanovo carstvo je kod njih predstavljeno sa zapadnom granicom na reci Krki i Dunavu, a naši istoričari to prenose na Drinu. Čak i Mačvu isključuju. Na sreću, sačuvane su tri karte, (francuska i nemačka iz 15. veka i holandska iz 14. veka) gde se vide granice. Niko nije obratio ni pažnju na činjenicu da su, Fridrih Barbarosa i Stefan Nemanja, kada su se susreli kod Niša, razgovarali bez tumača. Može se dakle verovati da su govorili istim jezikom, srpskim. Jer u to vreme, taj tudes, kako su ga oni nazivali, bio je srpski jezik. I Nemci su govorili njime. Veruje se da do 10. veka uopšte nije bilo nemačkog jezika.

* Da li su i Franci bili povezani sa Srbima?

– Franci su skupina raznorodnih plemena i mi ih u Srednjem veku nalazimo pod imenom Fruži. Odatle i Fruška Gora, a ne Franska Gora. I njihovi stari pisci kažu da su Fružani poreklom Trojanci. U jugozapadnoj Francuskoj postojala je teritorija koja se nazivala Srbija čiji je glavni grad bio Rusion, Ruskino. Taj se predeo i danas zove Ruskion. I Burgundi su Srbi, njihov episkop je po originalnom dokumentu titulisao sebe episkom Srpski. Ali sve je to do danas, raznim manipulacijama, zaboravljeno.

* Srbi su, dakle, sami prihvatili kao svoju, istoriju koju su im skrojili okupatori?

– To je urađeno posle Berlinskog kongresa. Tada su tražili od Srbije da priču povuku do Drine i Dunava. Mislim čak da je to bilo određeno nekim tajnim aneksom. Jovan Ristić koji je zastupao srpsku vladu na Berlinskom kongresu, sjajno se držao. Kad se vratio u Beograd, rekao je: “Ja imam obavezu da ispunim samo ono što piše u zvaničnom dokumetu, a ne i u tajnom aneksu”. Ali ubrzo su ga oborili s vlasti, a vladom je “zavladao” Stojan Novaković, da ispuni sve naloge Kongresa. Danas se o tom Novakoviću, piše kao o sjajnom istoričaru, zagovorniku kritičke srpske istorije protiv romantičarske istorije Srba. Novaković je demantovao i delo istoričara Đorđa Brankovića. Njegova “Hronika” iz 17. veka nikada nije štampana, a originalni spis se nalazi u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve.

* Đorđa Brankovića danas predstavljaju samo kao lažnog princa?

– On ne može biti lažan kad je potomak Vuka i Đurđa Brankovića. Đorđe je radio na oslobođenju Srbije. I to što ga je istoričar Ilarion Ruvarac predstavljao kao prevaranta, može se demantovati pitanjem: zašto je on interniran i ubijen? Zašto se danas ne odštampa njegova knjiga? Protiv toga se još uvek bore Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Beogradski univerzitet, pa čak i Srpska pravoslavna crkva.

* Zašto se Srpska pravoslavna crkva nije borila protiv toga?

– Njihov najbolji argument očigledno leži u činjenici da srpski Patrijarh i danas drži moleban Svetom Simeonu, Stefanu Nemanji kao prvom srpskom vladaru. Taj dokument, dakle, smeta Crkvi jer ruši teoriju da je Stefan stvorio srpsku državu.

* Ko je izmislio da je Stefan prvi državotvorac?

– Istoričari nove, Titove Jugoslavije. U početku, pedesetih godina, još uvek su govorili o dukljanskim vladarima caru Mihajlu i Bodinu, o Svetom Jovanu Vladimiru, a onda su od sedamdsetih godina, za prvog proglasili Nemanju. Mic po mic.

* Možda Crkva slavi Nemanju, jer je on bio katolik koji je prešao u pravoslavlje? Da li je to po vama tačno?

– Istorijska je činjenica da se Nemanja prekrstio. Familija mu je bila katolička. U to vreme podela na katolike i pravoslavce išla je posred srpske zemlje. Nemanjići su vodili rat protiv Radoslava, koji je bio pravoslavac.

* Koliko bi knjiga “Hronika” danas promenila srpsku istoriju?

– Promenila bi u istoj onoj meri kao i knjiga Marvo Orbina. Njegovu knjigu izdala je Srpska književna zadruga, ali od 244. strane pa nadalje. Ceo prvi deo, gde je starija istorija srpskih plemena, njihovih ratova i vladara, preskočena je, jer ruši tu falsifikovanu istoriju. Na čelu te izdavačke komisije, koja je cenzurisala Orbinovo delo, bio je Dobrica Ćosić. Zato sam im ja i rekao: “Vi ste ljudi pola knjige”.

* Kada su se izgubili ti stari rodoslovi srpskih vladara?

– U vreme kad je u Bosnu stigao Mehmet osvajač. Pošto je osvojio teritoriju, tražio je da mu svi srpski plemići donesu njihove rodoslove, zapalio ih je, i izdao hatišerif da svi moraju da menjaju prezimena. Moji preci pošto više nisu smeli da se zovu Deretići, postali su Vlastelinovići. Ali nekoliko porodica, jedni koji su pobegli ispod Lovćena u neku pustoš i drugi koji su pobegli u uskoke, ipak su održali prezime Deretića. Čim su proterali tursku vlast većina je vratila svoje prezime.

* Da li se u ranoj istoriji Hrvati pominju kao narod?

– Da, u takozvanoj Avarskoj Marci Karla Velikog koja je išla od Poljske do Slavonije. Tu su bili čisti, etnički Hrvati. A oni koji su živeli na današnjoj teritoriji Hrvatske su 70 odsto Srbi. Žitelji Dalmacije i Hercegovine, sve do Zagreba, bili su stopostotni Srbi.

* Ko su onda bili kralj Tomislav i Zvonimir?

– Srbi. Tomislav, prvi vladar koji je uzeo zvanje bio je sin srpskog cara Tjercimira i nije nikada krunisan. Bio je vizantijski činovnik, imao je titulu temaka. To se vidi iz mnogih spisa, u delima vizantijskog istoričara Bomana, Sent Marija… Zvonimir je bio krunisan.
– Hrvati su, inače, ostatak jednog avarskog plemena. Kada su Avari prodrli u Srbiju oni su uništili tri velika grada. Posle mnogo borbi, porazio ih je jedan srpski vojvoda, ali ostali su žene, deca, ranjenici. Srbi ih nisu progonili.

* Hrvati dakle nisu Sloveni?

– Ne oni su isto Sloveni koliko i Srbi ili Bugari.

* Ko su onda Sloveni?

Niko. U 6. veku vizantijski pisci pominju neke Slovene i Ante, kao dva mala plamena, mogu biti Hrvatska ili Srpska. U tim spisima se kaže i da su ih ranije zvali jednim imenom Srbanti. Naziv Sloveni je nastao tamo negde u Rusiji pa je u 16. veku proširen zahvaljujući propagandi tadašnje katoličke crkve, da bi se po svaku cenu zamenilo ime Srbi.

* Zašto je bilo neophodno ime Srbi zameniti imenom Sloveni?

– Prvo da bi se umanjio značaj jednog ogromnog naroda, Srpskog, a onda i da bi se tu smestili Hrvati, Poljaci, Rusi…Sve je to već rečeno u mnogim knjigama srpskih istoričara.

* Kod kojih istoričara? Čija vi to dela priznajete?

– Jovana Rajića, Đorđa Brankovića, Miloša Milojevića, Pantelije Srećkovića.

* A zašto te naučnike i danas napadaju naši akademici?

Zato što je njihov idol Ilarion Ruvarac, koji je navodno našao spis u kojem je napisana grdnja kneza Lazara. Citiram taj Ruvarčev “izvor”: “A šta ćeš brate Srbine da kažeš za Kosovsku večeru? Kako ćeš tamo da posadiš Obilića, Brankovića i Juga Bogdana kad nisu postojali?”. Ruvarac je dakle istoričar po kome niko nije postojao. I na njemu je u drugoj polovini 19. veka zasnovao svoju istoriju ceo srpski establišment.

* Ko je bio Ilarion Ruvarac?

– On je Srbin iškolovan u Sremskim Karlovcima i Beču. Kad se vratio u Srbiju, zakaluđerio se u Karlovcima i udario je po svim srpskim velikanima u ime neke kritičnosti. Nije ostao nijedan srpski istorijski lik koji on nije zaprljao. Ali to je bilo na liniji politike tadašnjeg Beča i Budimpešte. Napadao je sve Srbe koji su imali privilegije u Austriji. Zbog njegovih napada ubili su istoričara Đorđa Brankovića. A u Beogradu i danas postoji ulica po njegovom imenu – Ruvarčeva ulica. Ni Srpska pravoslavna crkva nije se pobunila protiv svog arhimandrita. On je čak postavljen za rektora Karlovačke bogoslovije.

* A Stojan Novaković? On je takođe pisao protiv srpskih romantika među istoričarima?

– Novaković je taj koji je sledio Ruvarca. Krajem 19. veka on je bio predsednik Srpske kraljevske akademije. Kad je postao ministar prosvete u vladi Jovana Rajića dekretom je promenio program gimnazija i uveo Porfirogenita kao bazu za istoriju. Sjajnog istoričara, Panteliju Srećkovića, poslao je u penziju pre vremena, a za profesora istorije na Visokoj školi umesto njega, postavio je svog kuma Ljubomira Kovačevića. Kum mu čak nije ni bio istoričar nego pravnik. Ali je poštovao Novakovićev dekret da se istorija Srba uči od osmog veka, da Nemanjin otac ne bude više Desa, ban i vojvoda. Desa je sahranjen u Trebinju, kod manastira Svetog Petra i Pavla, i tamo se još uvek nalazi njegov grob. Ali Novaković je svojim dekretom “pobio” tvrdnje koje je ostavio Miroslav, Nemanjin brat, i rekao da se njihov otac zvao Zavida. Kada su na Berlinskom kongresu dali mandat Austrougarima da okupira Bosnu i Hercegovinu i rekli Srbima da više ništa preko Drine i preko Dunava, nije njihovo, trebalo je izmestiti grob Nemanjinog oca Dese. Ali pošto to niko nije mogao da uradi, dogovorili su se da se ospori da je Desa njegov otac. Jer, kako reći da Hercegovina nije srpska zemlja kad je tamo grob Nemanjića? A i u drevnoj himni Svetog Save kaže se: “Hercegovina – Svetog Save dedovina!”.

* A ko je bio Zavida za kojeg tvrde da je Nemanjin otac?

– To malo ljudi zna. On je Nemanjin najstariji brat, i to je ostalo napisano u sijaset knjiga, čak i kod Orbina, kod Dikanža, kod svih istoričara. Ali dr Radivoje Radić, profesor istorije na Beogradskom univerzitetu, danas kaže: “Deretić je neznalica, ne zna ni ko je Nemanjin otac”. Demantuje moje knjige jakim naučnim argumentom: da su one istorija “pokvarenjaka i zanesenjaka”.

* Da li su Srbi po vama izgubili bitku na Kosovu?

– Ne. Tome u prilog idu turski istorijski zapisi. Prvi koji su napisani govore o pobedi Srba, a tek se 100 godina kasnije govori o porazu. Ali francuski istoričari tvrde da su zvona u pariskom Noterdamu zvonila da objave srpsku pobedu. Ima mnogo dokumenata u tome i u Francuskoj, svedočenja trgovaca iz Pariza i Marselja, ali i kod istoričara iz Firence i Đenove.
– Kad se Kosovska bitka završila oko tri sata posle podne, trgovci iz Italije i Francuske su sa Vlatkom Vukovićem došli do Bosne i produžili dalje noseći taj glas. Zna se i da su u toku bitke, Turci razmišljali: “poginuo Jakub, poginuo Sultan, ako u bici ostane Bajazit, poginuće i on, jer je hrabar”. Zasto su Bajazitu, pošto on nije znao da mu je otac već poginuo, podmetnuli lažno pismo u kome mu otac naređuje da ide po rezervnu vojsku. On je pošao po odred Čerkeza, ali je usput sreo turske vojnike koji su bežali, i rekli mu da je sve gotovo. On se onda vratio i čekao razlaz srpske vojske, do šest sati, da pokupi telo oca i brata. Tada je video Lazara i ubio ga. To je istina o Kosovskom boju. A dokaz je i to da nijedan Turčin nije ostao na srpskoj teritoriji, mada u istoriji nije zabeleženo da pobednik beži sa bojnog polja.

* Ima li još primera lažnih svedočenja Srba o srpskoj istoriji?

– Objavljen je jedan feljton u Politici koji su o Caru Dušanu pisali akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić. Ništa grđe o Dušanu nisam video. Njih su dvojica slični pomenutom dr Radivoju Radiću, koji je poreklom Srbin ali katoličke veroispovesti. U vizantološki institutu Srpske akademije nauka i umetnosti Radić je ušao sa srednjom školom, a danas važi za barjaktara antisrpske propagande koji se ne ustručava da vređa, izmišlja…

* Koga vi cenite iz Srpske akademije?

– Cenio sam istoričara Relju Novakovića, arheologa … Jankovića, koji je upravo sada na udaru. I Dejana Medakovića. Ostali, većina njih, skupina su bivših komunističkih komesara koji su se zakitili kojekakvim diplomama i postali akademici. U SANU ne konači nauka, to je socijalna ustanova na čijem je čelu čovek koji se dobro razume u beton i ciglu.

PODTEKST
Sveti Petar i Aristotel bili Srbi!

* Gde se u istoriji civilizacije prvi put pominje ime Srba?

Najstarije pisano ime Srb nađeno je u Mesopotamiji na glinenim pločicama iz carske Asurbanipalove biblioteke u Ninivi. Pločica potiče 1900 godina pre Hrista i vezana je za ime Nina Belova, vođe prvog kraljevskog pohoda iz Evrope. Tamo na sumerskom piše: “UR Nina sar Serbula”, “Gospodar Nino car Srba ili Srbije”. To je prvi pomen Srba, carske titule i važne reči “Ur”. Od “Ur” potiče reč Uroš. Svi Nemanjići se zovu Uroš, pa su i Mađari od Srba preuzeli reč Ur koja znači gospodin.

* Srbi se pominju i u starom Egiptu?

– Kasnije u Misiru, u Egiptu, garda faraona Ramzesa Drugog bila je sastavljena od Srba i ona mu je omogućila pobedu u bici kod Kadeša, protiv Hetita. Postoje i zapisi i crtež u Luksoru. Tu bitku je opevao tadašnji pesnik misirski, Pantaur. On za njih kaže Sarbanisi srca borbenog.
– Ali ime Srb nalazi se i u mnogim toponimima, imenima gradova, reka jezera. Herodot govori o Srbovskom jezeru. Zaliv na Sredozemlju gde pustinjski vetar nabaca pesak koji se zadrži na površini vode, pa se teško pravi razlika između čvrtog tla i jezera. Tu je po Herodotu uletela neka srpska konjica i utopila se, pa je jezero dobilo po njima naziv.

* Srb se pominje i u Vedama?

– Srb se pominje u vedskoj literaturi. Jedno božanstvo se naziva Srbenda. Pominju i reči Surija, Surbija, kao nazive za boga Sunca. Ali reč se pominje i kod Arijevaca i u Maloj Aziji. Tamo ima mnoštvo dokaza. Između ostalog zakonik u gradu Strbinu, (Grci ga zovu Santos), na reci Srbici. Nađena je i stena sa kompletnim zakonikom iz osmog veka pre Hrista. Američki arheolozi su ga otkrili i snimili. Zakonik je razumljiv na srpskom jeziku, slova su slična današnjoj azbuci. U samom tekstu piše: “Srbi će prolivati krv braneći ovo mesto”.

* Jedna od vaših tvrdnji koja izaziva mnoge reakcije jeste da si antički Grci Srbi. Da je i Aleksandar Makedonski bio Srbin?

– To su i pre mene tvrdili mnogi inostrani istoričar. I, nijedan od njih nikada nije napisao da je Aleksandar Makedonski bio Grk. Smatralo se da on potiče sa teritorije koja se zove Makedonija. U “Grčko-makedonskom rečniku” iz antičkih vremena, iako je ta knjiga vekovima prerađivana, danas su ostale sve same srpske reči.

* Da li to znači da je makedonski jezik u stvari srpski?

– Jeste. Najveća božanstva u Makedoniji bili su bog Serbon i boginja Serbona. Nije postojalo ni pleme ni jezik sa naznakom makedonski. To je bilo samo ime jedne srpske teritorije, deo Srpske Medije, koja se pre toga zvala Pelagonija. Jedan od kraljeva iz dinastije Karanovića, izgradio je novu prestonicu kojoj je dao ime Peo. Iz te dinastije Karanović po tvrdnji Plutarha, potiče Aleksandar. Grci su menjali nastavke prezimena iz “ić” u “ides” pa su Karanovići bili Karanides, a Nemanjides. Karanovići su poreklom iz jednog naselja na Moravi, kod današnjeg Kruševca.

* Kako je Aleksandar Veliki stigao na jug Balkana?

– Aleksandrovog pretka, čukundedu, poslao je u Modenu, na jug vladar Telonije i dao mu titulu karana, koja se obično davala vlasteli poslatoj na neku dužnost da vladaju. Taj je karan došao da vlada gradom Vodenom. I danas se taj grad pored Vardara tako zove, ima puno izvora, bogat je vodom. Vodena je bila prva prestonica karana, od kojih je treći uzeo titulu kralja.

* Da li postoje pisani dokazi da je Aleksandar Veliki bio svestan svog srpskog porekla?

– Aleksandar Veliki poklonio je srpskim plemenima mnogo zemlje u Srednjoj Evropi u znak zahvalnosti za ratne zasluge, nazivajući te nove zemljoposednike Panovi (gospodari). Smatrao ih je velikomoćnim i najčuvenijim narodom, koga je nazvao Slavan. Na samrti je izrazio želju da svi narodi od Jadranskog do Hladnog mora žive po zakonima “Slavnih”. Tako je, kažu, odlučio “umirući pobednik u belom gradu Aleksandriji”.

* Da li se sumnja i za nekog od antičkih filosofa da je bio Srbin?

– Aristotel je imao u sebi srpskog porekla. Jedan profesor teologije sa Hvara, Vinko Pribojević, s početka 16. veka, tvrdi da je Aristetel potpuno Srbin. Ja sam u istraživanjima povezao činjenicu da je Aristotel rođen u toj staroj Makedoniji, da mu je i otac tu živeo kao lekar u Stigaru, da ga je Filip uzeo za jednog od 12 učitelja u Školi prinčeva u Nijazi, na preporuku jednog Srbina kneza iz Male Azije. On tvrdi i da je Aristotel govorio perfektno srpski, da je preveo Atomsku teoriju na grčki i da je prvi u svojim spisima “Za Grke” upotrebio ime Grci, a ne Heleni. Ali zna se i da je Aleksandar bio samo jedan od učenika u toj školi gde je Aristotel bio samo jedan od učitelja.

* Odakle su onda stigli Grci?

– Grci su došli iz Misira na teritoriju gde su Srbi živeli mnogo ranije. Herodot to lepo opisuje i kaže da su se Grci, pošto su se umnožili, odvojili od Srba i počeli da vode svoju politiku.

* U čemu je bila razlika između Starih Grka i starih Srba?

– Najveća razlika je bila u stavu prema robovlasništvu. Srbi nikada nisu imali robovlasničko društvo.

* Da li je u Troji bilo Srba?

– Troja je potpuno bila srpski grad. Izgradili su ga pripadnici srpskog plemena Dardana koji su naseljavali Dardaniju, teritoriju između današnjeg Skoplja, Prištine i Niša. Jedna struja britanskih istraživača tvrdi da su se Dardani zvali Sardani.

* Mnogi istoričari tvrde da je i nekoliko rimskih careva imalo srpsko poreklo?

– Ne nekoliko, nego veliki broj. Prvi o kome malo ko govori da je bio Srbin, bio je Lucije Septimije Sever, pa onda Maksimim Tračanin, pa posle pauze Dekijus. Posle Dekijusa, svi koji su se smenjivali bili su orođeni između sebe, znači svi su bili Srbi, do kraja Rimske imperije. Zato su pravili palate na ovim prostorima i Dioklecijan i Galerije i Konstantin i Maksimilijan.

* Po toj vašoj genezi gde je onda prva postojbina Srba?

– Podunavlje, panonska nizija. Srbi su naseljavali Lepenski Vir, Vinču, Karanovo, Starčevo, što se uostalom vidi i iz arheoloških istraživanja tih naselja stvaranih još pre osam do deset hiljada godina. Veruje se da su naši preci u Lepenskom Viru i Vinči pravili vrlo interesantne kuće na čijim su se ivicama krovova prelamali sunčevi zraci i geometrija tih kuća je i danas rebus za naučnike. Ovog meseca se u Petrovgradu, u Rusiji, održava Prvi kongres slavista za antiku i tamo ću izložiti svoju tezu o glinenoj ploči iz Teftarije u Rumuniji koju su pronašli sovjetski arheolozi polovinom 20. veka. Datirali su je da potiče iz 5700 godina pre Hrista. Pločica ima rupicu, očigledno je nošena oko vrata i pretpostavlja se da je korišćena u nekim procesijama, i da je bila znak promene autoriteta u zajednici – da je vođa plemena predaje sinu ili unuku. Na toj pločici starom, arhaičnom srpskom azbukom, koju su perfektno pročitali arheolozi, piše: “Đede, sin tvoga sina hoće državu”. Pismo je srpsko, jezik je srpski.
– Inače, ta prva otadžbina Srba pominje se u spisima i kao Sveto sedmorečje, predeo između sedam reka: Dunav, Drava, Sava, Drina, Morava, Tamiš i Tisa. Centar je bio u Beogradu, na prostoru gde su sada Vinča i Banjica, arheološko nalazište na kojem je nađeno više pisma nego u Vinči, ali su to u vreme Tita zatrpali i napravili bolnicu na lokalitetu.

* To je pismo proučavao dr Radivoje Pešić, profesora na univerzitetima u Beogradu i Rimu. Da li ste ga poznavali?

– Kad sam 1975. u Nici izdao prvi tom Istorija Srba, dr Pešić je naručio knjigu i od tad smo bili u stalnom kontaktu. U toj knjizi ja sam prezentovao teoriju o nastanku i razvoju pismenosti kod Srba, slikopis, pa ideopis, pa slovopis pa slogopis. Pešić mi je rekao da će to prikupiti i sistematizovati, i, to je i uradio. Bio sam jako srećan. Meni je u to vreme još uvek bio zabranjen ulazak u Srbiju, a Miloje Vasić koji je pronašao Vinču samo je dao naznaku da zapisi mogu biti azbuka ali se nije usuđivao da to istražuje do kraja. U to vreme, početkom 20. veka, uticaj Nemačke i Austrije bio je ogroman i nije se usudio da iznese takvu tvrdnju. Dr Pešić je kao odličan lingvista, sredio azbuku radeći na originalnim arheološkim nalazima i dokazao da je to do danas, prva otkrivena pismenost na svetu. Starija dakle i od Etrurskog pisma koje je na osnovu ćiriličnog pisma pročitao Svetislav Bilbija, teolog koji je živeo posle rata u Italiji pa otišao u Čikago. I on je čitao moju Istoriju Srba i kontaktirao me da zajedno radimo na dešifrovanju etrurskog jezika. Nisam bio u stanju da to radim i nisam bio siguran ni da će on uspeti. Ali, dok sam mu ja slao istorijske podatke i kontekste gde se šta dešavalo, on mi je uzvrćao jednim po jednim slovom. Ubrzo je za tri godine dešifrovao celo pismo.

* Šta je pokazala paralela između vinčanskog i etrurskog pisma?

– Da je to isto pismo. Etrurci su Srbi. Sebe su nazivali Rašanima. Došli su iz Male Azije, njih je sa sobom u drugom arijevskom pohodu doveo Serbo Maharidov kad je išao do Indije. Doveo ih je preko Sredozemlja i ostavio ih u Italiji. On je inače uzimao ratnike iz raznih naroda i ostavljao ih na nekoj teritoriji.
– Rašani se pominju i kod Herodota. Po Herodotu svi Tračani, Skiti, Vendi, Tribali i Iliri su Srbi. Inače reč Tračani, nastala je od reči Rašanin, zbog nemogućnosti Grka da izgovoraju suglasnike.

* Kada su po vama Srbi primili hrišćanstvo?

– Jakov je bio prvi koji je po uputstvu Hrista krenuo u misiju širenja hrišćanstva i 34. godine stigao je u Sremsku Mitrovicu. Tu je podigao prvu crkvu i postavio prvog episkopa Svetog Andronika, vratio se u Palestinu, i 43. ili 44. godine su ga ubili Rimljani. Od tog vremena deo Srba je primio hrišćanstvo.
– Potom Sveti Petar. On je 42. godine dolazio u Dalmaciju i nastavio sa širenjem Jakovljeve crkve, pa je 43. otišao u Rim. Znači Sveti Petar je prvo organizovao crkvu u Srbiji pa onda u Rimu. Kad su 49. godine iz Rima proterali Jevreje, on je pobegao u Ravenu, pa je došao u Srbiju, u Kosovinu. Sveti Andronik je bio ubijen i Petar je postavio Svetog Efenerta za arhiepiskopa i odlazi na Istok u Jerusalim. Dolazi potom Sveti Pavle u vreme Nerona, kad su ih jurili Rimljani, krio se u jednoj pećini kraj Trebinja. Tu su krštavali ljude i ona je danas čuvena Pavlova pećina. Za te istorijske tvrdnje u Pećini su nađeni i arheološki dokazi. Hrišćanski hroničari pominju da su u tu Pećinu dolazili kasnije, i Sveti Petar i Sveti Luka, njihovi učenici. A Pavle je kasnije na putu za Italiju osnovao manastir na reci Krki. Kasnije ga je obesio Neron.
– I Sveti Matija je bio na ovim prostorima. U centralnoj Srbiji u Šumadiji. Sveti Marko bio je na severu Posavine, a Sveti Andreja je prošao kroz Srbiju i otišao do Kijeva. Znači sedam apostola bilo je u Srbiji, a Sveti Petar je prvo organizovao crkvu u Srbiji pa onda u Rimu.

* Da li je neko od apostola bio Srbin?

– Samo se za Luku smatra da je bio Srbin ali njihovih učenika je bilo dosta. Čuveni Tit i Domnok, Petrov učenik govorili su srpski i zato je širenje hrišćanstva na ovim prostorima bilo tako uspešno.

* Znači negirate teoriju zvanične istorije da su Srbe pokrstili Ćirilo i Metodije?

– To je sprdnja! Kakavi Čirilo i Metodije! Pa mi smo bre imali Arhiepiskopiju 49. godine. Pa Srpska crkva se borila za samostalnost protiv Carigrada i protiv Rima, ima zapisa sa crkvenih sabora u Solinu 530. i 532. godine, kada je episkop Oronije III proglašen arhiepiskopom. Dokaz je i rat između Srbije i Vizantije, oko crkve, 535. godine. To su činjenice! A priča o Ćirilu i Metodiju je samo priča za budale!

* Ko je onda glorifikovao Ćirila i Metodija u glavne junake školskih udžbenika u Srbiji danas?

– Grci i Vatikan. Ima jedan dokumenat gde Papa Jovan Osmi traži od Časlava da prihvati Metodija koji je bio u Panoniji. Sam ga je Papa postavio za episkopa.

* Pa koje je to onda pismo doneo Ćirilo među Srbe?

– Ono što se danas zove glagoljica, to je kirilica, odnosno čirilica. U 16. veku menja se ime pa se srbica naziva kirilica, a kirilica glagoljica. Srbi su u to vreme bili pod okupacijom, nisu imali ni države ni patrijaršije, jer su Grci pred Turcima optužili srpski dvor da je leglo antiturske delatnosti. Turci su onda Srbima ukinuli patrijaršiju, pa kad su Turci videli da su ih Grci prevarili, Sulejman Veličanstveni je Srbima vratio patrijaršiju.

* Ćirilo je dakle doneo pismo narodu koji je više od 1000 godina imao pismenost?

– Da. Ali, doneo je pismo čija se slova ne mogu pisati nego se crtaju. Još gore, pomerio je brojčanu skalu slova. Naše pismo imalo je, kao i druga stara pisma, brojčanu vrednost slova – slova su istovremeno bili i brojevi, kao baza za sve matematičke operacije. Posle Ćirila, nijedna matematička operacija nije više mogla da se izvede na kirilici. I onda je napravljena zbrka, pa je crkva pokušala da vrati staru azbuku. Vratila se na srbicu po principu kirilice,… Ta je zbrka trajala dugo, dugo vremena. Ubrzo nakon toga krenuo je i falsifikat istorije, a primena tog falsifikata nastala je, ponavljam, posle Berlinskog kongresa.

ANTRFILE
Hrišćanstvo
Srbi u Bibliji

* Vi tvrdite da se Srbi pominju i u Bibliji?

– To mnogi tvrde. Prvo pominjanje je kroz ime države Senar i Nino Belova poreklom iz Starog Rasa iz plemena Nebroda koje je živelo u Raškoj. Tamo su imali čak i plemensku crkvu koja je uništena dolaskom Turaka. I danas se iznad Sopoćana planina zove Velika i Mala Ninaja. Nino Belov se pominje i u antičkim spisima. Kaže se da je iza Aleksandra Velikog ostalo zapisano da je neki veliki vojskovođa pre njega, preduzeo pohod sa Helmskog (Balkanskog) poluostrva, iz Srbije na istok, sve do Indije, oko 2000 godina pre Hrista. Taj veliki vojskovođa bio je Nino Belov. U Svetom pismu, Belov se, dakle, spominje kao Nebrod, div koji je prvi napravio sjajno oružje, trenirao ratnike. Cilj mu je bio da osvoji Indiju. Krenuli su iz današnjeg Niša, prešli Malu Aziju i stigli do Indije. U starim zapisima zabeleženo je da je to prvi prodor Arijevaca koji su ime dobili po bogu Aronu sa današnjih predela Kosmeta. Skorašnja otkrića potvrdila su da su Sloveni u stvari kako smo videli, Srbi, kao Arijevci okupirali iranske visoravni i oblasti Inda i Ganga. Njihovi običaji ostali su očuvani u Vedama. Prema tome, Sloveni su se dokazali kao nosioci Arijanizma, dok sami Indusi smatraju da su im Vede podarili bogovi.
* Da li je blago nedavno otkriveno u Iraku pripadalo Ninu Belovu?

– U Iraku u gradu Ninrob koji nosi njegovo ime, otkriven je grob Nino Belova, nešto pre američkog drugog napada na Irak. Sadam Husein je to takozvano ninrobsko zlato, da bi sačuvao, stavio u podrum i potopio vodom. Amerikancima je, kad su zauzeli Irak, rečeno da je Sadam tu sakrio svoj trezor. Kad su ispumpali vodu, otvorili sanduke i snimili taj materjal, videli su da je to pronalazak s Ninovim kopljima, sabljama sa branikom kao današnje i druga, mnogobrojna epohalna otkrića.

* Gde se Srbi još pominju u Bibliji?

– Pod raznim imenima, na više mesta, pominju se neke srpske naseobine u Arabiji na Crvenom moru, i plemena za koja se zna da su Srbi, poput Liđana iz Male Azije. U Bibliji Makedonce nazivaju Getima, a to je srpski ratnički stalaž. Srpsko društvo je, to se vidi i iz Dušanovog zakonika, imalo tri staleža: geti, ratnici, rasi zemljoradnici i merokti siromasi. Ali nije bilo robova. Demosten napada Filipa Makedonskog i kaže za Makedoniju: “Kakva je to zemlja, ne može se tamo rob kupiti”.

ANTRFILE
Hrist
U hramu Bude

* Da li je Isus Hrist Srbin ili Jevrejin?

– To još nije razjašnjeno. Moj je princip od početka istraživanja bio da ništa ne iznosim u javnost dok ne proverim sve činjenice i ne nađem im logički sled. Za sada mogu da tvrdim da nije bio Jevrejin. Ali ne treba prenepregnuti zapise u kojima se vidi da su oni Jevreji koji je napadali Isusa, Hrista zvali Sardansko kopile.
– Važno je i da su Hristove poslednje reči na krstu izgovorene na aramejskom jeziku, koji je isti kao srpski. Hrist je rekao: “Ilija, Ilija sadvejnija milija” – “Ilija, Ilija zar si me zaboravio”. I kod Jovana Rajića može se pronaći taj srpski arhaizam. Vrhunski bog Srba bio je Ilija gromovnik. I Hrist se dakle obraća tom bogu.

* Kakav je taj aramejski jezik?

– Ja sam zapostavio aramejski jezik. Na Zapadu istraživači tvrde da su se oni kao malo pleme pojavili u Mesopotamiji 1320. godine pre Hrista i da onda Asirija koja je već postojala kao ogromna imperija, uzima jezik tog malog plemena za zvanični. Baš nelogično. Jedino ukoliko je to isti jezik.
– Ne treba međutim zaboraviti da se to vreme poklapa sa drugim arijevskim pohodom, kad je Serbo Makeridov bio u Mesapotamiji. I jedino logično objašnjenje je da se aramejski poklapa sa vinčanskim pismom. U današnjim nacionalnim bibliotekama sveta ne može se naći ništa o aramejskom jeziku. Ako je to jezik gospodnji, ako je Hrist propovedao na tom jeziku, kako je moguće da nema ninkve literature o njemu. Na internetu sam našao jednog Asirca, Aramejca koji je dao prikaz nove aramejske azbuke. Oni su evoulirali slova da se približe arabici, arapskom pismu, jer žive među Arapima. Taj je Aramejac na sajtu dao i objašnjenje tog bukvara. Ima nekih sto reči, koje se koriste i danas. Ja sam među njima izbrojao 34 srpskih, poput reči dan ili zora. Zrak sunca Aramejci zovu zraka samaša. Sada tragam dalje. Do sada sam prikupio 540 srpskih reči iz aramejskog jezika.

* Da li je onda i Mojsije bio Srbin?

– Ne bih rekao, ali su Srbi u njegovo vreme naseljavali Palestinu gde se Mojsije oženio i našao zapise. Uz to prvi Stari zavet bio je napisan na aramejskom, može se ispostaviti dakle na srpskom, pa je preveden na jevrejski. Masa tih stranih reči koje su ostale neprevedene, srpske su reči.
– Inače, mnoge stvari koje se tiču Hrista ostale su neistražene. Kao primera radi, gde je on bio od 12. do 30. godine. Došao sam do podataka da je bio u Aleksandriji gde se školovao i da je posle bio u Indiji. Posetio je dva manastira i postoji zapis razgovora kneza jedne pokrajine sa njim i sa manastirskim monasima.

* Kojoj su religiji pripadali ti manastiri?

– Budističkoj ali sa tradicijom koja se oslanjala na stare arijevske tradicije.

* Ali Arijevci nisu bili monoteisti?

– To je stvar definicije. Svaka takozvana paganska religija imala je jednog vrhovnog boga a ostali su bili božanstva podređena njemu. U jednom delu sačuvanog razgovora kneza i monaha pominje: “Isa će sada da ide da propoveda zakon među Mlečima”. Mleči su oni koji su skrenuli sa arijevskih zakona. Mi smo u srednjem veku Venete u Veneciji, koji su naše pleme, nazivali Mlečima.

Antrfile
Stručnjaci
Neznanje je beskrajno

Da ozbiljni istoričari praktično nemaju nikakve šanse protiv raznih šarlatana, osobenjaka, takozvanih rodoljubivih i patriotskih nadristoričara, kojima široka publika po pravilu više veruje, bez obzira šta, i na osnovu čega tvrde, svojevremeno je najbolje formulisao jedan od najeminentnijih jugoslovenskih istoričara, profesor Ivan Božić: “Na kraju da vidimo na čemu smo. Na našoj strani je znanje koje je uvek ograničeno, a na strani naših oponenata i kritičara je neznanje koje je po svojoj prirodi beskrajno”.
Sa njim je bio saglasan i profesor Aleksandar Loma: “Ima oko nas ne malo stvarnih slobodnih strelaca i čak paranaučnih i paranormalnih formacija nasilnika nad činjenicama, radi senzacionalističkih i megalomanskih rekonstrukcija nacionalne prošlosti. Iako uglavnom nisu baš stručni za materiju o kojoj pišu,(pošto su lekari, ekonomisti, inženjeri, ili bez ikakve profesije), skromno za sebe misle da su upravo oni predodređeni za genijalna istorijska otkrića i originalna tumačenja, kakvih se niko pre nije setio. Naš problem nije samo, kako im objasniti u čemu greše, niti smo u situaciji da samo prezrivo odmahujemo rukom, pošto je naša obaveza da sami povratimo poverenje javnosti i da nastalu štetu od tih silnih padobranaca i kvazinaučnika popravljamo kad god i gde god možemo”.
Ipak, od svih tih pisaca potpuno nove srpske istorije njenom uspehu najviše je doprineo slikar Milić Stanković od Mačve, koji je posle otkrića Lepenskog Vira postao i Princ Lepenski. Upravo on je, pre više od pola veka, postepeni istorijski srpski sunovrat najavio borbenom parolom: “Uskoro će Srbi biti gospodari sveta!”. Znamo dobro kako se taj srpski nepromišljeni uzlet u nebo, tragično završio. A u vreme srpske jogurt revolucije, i dolaska Slobodana Miloševića na vlast, prvosveštenik srpskog ludila dobio je stručni atest od psihijatra Veselina Savića, u čijem se salonu-ordinaciji sve ovo i zakuvalo. “Za Milića sam oduvek bio siguran da je lud, ali genijalno lud, i stoga mu uvek mogu izdati uverenje da je čist genije!”
Ali, nije Vesko Savić samo njega spremao za učešće u novom dobu, već i čitavu intelektualnu i političku elitu Srbije: Dobricu Ćosića, Milovana Đilasa, Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja, profesora Ljubu Tadića, Titove potomke i tolike druge, u svakom slučaju, veoma zaslužne Srbe.


Antrfile
Mirko Kovač književnik
Samo je Tuđman tvrdio da su Hrvati stariji od Srba

Uprkos mnogim čudno skrojenim “nacionalnim sintezama” iz mozga uglednih naučnika, ne mogu olako prihvatiti da su Srbi, ili bilo koji drugi narod, ludi, a i sumnjičav sam uopšteno oko definisanja “nacionalne psihe”, premda je svaki čovjek, bio naučnik ili prostak, sklon izričitim prosudbama o kolektivnim svojstvima nekog naroda. Lično mislim da su čaranja umnih glava odvlačila svoje sugrađane od zbiljskih pojava, zavaravajući ih izvanzemaljskim čudima. To čine i nadalje, otkrivajući sada urote medijske i masonske. Uz takve svoje intelektualne i crkvene elite, ovi su nesretni narodi ipak u većini normalni.
“Srbi su lud narod”, izjavio je pokojni Jovan Rašković, 23. srpnja 1990. godine u Uredu predsjednika Republike Hrvatske. Nije to izjavio bilo ko, nego ozbiljni naučnik, autor zanimljivih knjiga, neuropsihijatar i član SANU; dakle besmrtnik. I nije ta “etnopsihologijska” dijagnoza iliti filozofska maglica izašla iz usta srpskoga dušmanina i urotnika, nego ravno iz srca “duhovnoga lidera Srba”, kako je pokojnik samome sebi laskao.
Za taj isti “ludi narod”, desetak godine kasnije, Vladeta Jerotić, takođe besmrtnik i akademik, neuropsihijatar i književnik, rekao je u jednoj svojoj prigodnoj besjedi da su Srbi “neobičan narod”, što je samo poetična verzija iste natuknice svojeg kolege besmrtnika o kolektivnome karakteru Srba. A treći velikan, profesor, akademik, muzikolog Enriko Josif svira već dugi niz godina o “Božjemu narodu”, koji priča samo s Bogovima i u nebeskim visinama, pa ima katkad nesporazuma s “ovozemaljskim zbivanjima”.
Ali dogodio se u ovome vijeku i jedan posve novi zaokret u srpskoj istoriografiji, izniknuo je um koji je dosadašnju srpsku povijest počistio kao “trulo voće na pijaci” i ukazao na mnoge zablude čak i velikih “otadžbinskih” pisaca. Riječ je o prof. dr. Jovanu Deretiću, naučniku s američkim doktoratom, u čijoj biografiji stoji da “govori, između ostalih, i tri mrtva jezika (latinski, starogrčki i staroslavenski)”. Autor je to Istorije Srba u dva sveska; prvi je postkomunistički predsjednik kraljevske vlade u egzilu, predavac na više američkih sveučilišta, ali nadasve naučnik koji podastire dokaze za svaku svoju tvrdnju.
Njegov je narod srpski star tri i po hiljade godina; Arijevci su potomci toga naroda; “trinaesto izgubljeno pleme” srpskoga je roda; vjerovatno su i Hazari bili “srpska sekta” gonjena “vetrovima mužjacima”, kako to veli Milorad Pavić u Hazarskom rečniku, jer da su ih tjerali “ženski vetrovi”, ne bi ih tako lako otpuhnuli pravo u iščeznuće.
Prof. dr. Jovan Deretić dokazuje u svojoj “dvotomnoj istoriji” da su Srbi nekada bili najbrojniji narod; da je Aleksandar Makedonski bio Srbin, prezimenom Karanović, te da su Srbi još u pradavnini osvojili Indiju i ondje uveli demokratiju. Helenska kultura zapravo je srpska kultura; Grci su to, kao stare kurve, prikrivali i uklanjali tragove kako bi se kitili tuđim kulturnim perjem i na tuđem duhovnom dobru postigli svjetsku slavu. Plinije Stariji, veli srpski povjesničar, u svojemu je djelu Naturalis historia pisao o Srbima kao vječitim pobunjenicima, što ih i do današnjeg dana reši, a počeli su se buniti šeste godine prije Krista, da bi devete godine nakon Krista okončali bune i dobili građanska prava.
Ono što je novu u Deretićevim povjesnicama jest to da Srbi nisu niotkuda došli, a ponajmanje iza Karpata, nego su autohtoni i odvajkada je njihov rasadnik zapravo ondje gdje ih i dandanas jos malo ima, nakon tolikih genocida, istrjebljenja, selidbi i gonjenja “vetrovima mužjacima”.
Srpski jezik Osmanlija
I tek što se bijahu na Kosovu i oko njega, kao svoji na svome, ugnijezdili i okrenuli novi list, gibajući kolijevku “duhovne civilizacije”, nagovoriše ih bizantski vlastodršci da prime Šiptare na svoju teritoriju. Srbi, uvijek gostoprimljivi, primaju ih 1040. godine, ali samo kao stočare, “i to na planinskom području oko Rabana, pa su ih zvali Rabanasi, kasnije Arbanasi”, da bi im danas ti stočari, uz pomoć “novog američkog barbarizma” pokorili svetu zemlju i “vjetrovima mržnje” protjerali vlasnike koji već tri i po hiljade godina imaju tapiju na tu zemlju.
Doduše, prof. dr. Deretić zalaže se za “sva prava arbanaskih plemena”, a imali su ih još po Dušanovu zakoniku, samo što su tada morali plaćati tzv. travarinu za ispašu stoke, premda bi profesor iz ondašnjeg Zakonika ostavio istu stavku o zabrani Srbima da se žene Šiptarkama.
Iz obilja otkrića prof. dr. Deretića za mene je fascinantno ono kada nam “svjetski priznati naučnik” obznanjuje kako je u šesnaestom vijeku u “turskoj vojsci srpski jezik bio ispred turskog”, a mi jadni osjećali se kao raja pokorna dok je nas mili nam jezik dominirao na kulama i karaulama velikog Otomanskog Imperija.
Pravi Srbi ne mogu počiniti nečasno djelo, a ako se štogod takvo dogodi, onda su to “odrođeni Srbi, ustaše i muslimani”. Kako se Srbija sužava i sve više svodi na “beogradski pašaluk”, tako se valjda i “voznesenje nebesko” spusta u okvire carskoga naroda, tužnog i melanholičkog, kojega su još tužnijim učinile “urote svjetskih medija”, gurnuvši budalaste Amerikance i naivne Europljane u zločin nad Dušanovim sjetnim potomcima.
Uprkos mnogim čudno skrojenim “nacionalnim sintezama” iz mozga uglednih naučnika, ne mogu olako prihvatiti da su Srbi, ili bilo koji drugi narod, ludi, a i sumnjičav sam uopšteno oko definisanja “nacionalne psihe”, premda je svaki čovjek, bio učenjak ili prostak, sklon izričitim prosudbama o kolektivnim svojstvima nekog naroda. “Mađarice su najbolje u krevetu” (P. Esterházy); “Srbi su lud narod” (J. Rašković); “Amerikanci su inferiorni pred Rembrantovom grafikom” (V. Jerotić). Dakako, “skupna karakterologija” lako se zloupotrijebi i u nju se poput nametnika sretno ugnijezdi “provincijalni šovinizam”, ali kao znanost ne može se tek tako odbaciti.
Takođe, ne mogu bez stanovitih opiranja prihvatiti da je Srbija danas “kolektivna ludnica”; teško mi to pada, ali moglo bi se štogod reći o ludilu umnih srpskih glava, lako prijemčivom “za psihu običnog puka”.

Novosti 2008

 

Share this post: