NEVEROVATNO OTKRIĆE: Raspućina ubio engleski oficir Oskar Rejner, a Rusija to 100 godina nije znala!

Neuništiv

Grigorij Raspućin, 47-godišnji sibirski selјak i „božiji čovek“, ubijen je u Petrogradu u noći između 16. i 17. decembra po starom kalendaru – a ubili su ga imperatorovi rođaci, nezadovolјni njegovom bliskošću sa carskom porodicom i njegovim „pogubnim uticajem“ na Nikolaja Drugog

Cilјali su u Raspućina da bi „ubili“ caricu, a ubili su Rusiju. Raspućinovo ubistvo je bilo upravo ubistvo Ruske imperije. Kroz dva i po meseca su iste anglofilske, masonske snage unutar elite naterale Nikolaja Drugog da se odrekne prestola – i tada je već bilo jasno da su to elementi jedne iste zavere

Raspućin – sibirski selјak i „božiji čovek“ – simbolizovao je bliskost cara sa narodom – na štetu elite. Nije važno što je car u stvarnosti samo nekoliko puta razgovarao s

Grigorijem – vladajuća elita je smislila „raspućinštinu“, poverovala u nju i zamrzela zbog nje caricu s njenom „pravoslavnom mistikom“ (tako su zvali veru Aleksandre Fjodorovne koja je bila zašla u masonstvo i spiritizam), a i cara

Faktički su i za likvidaciju carske porodice u priličnoj meri krivi oni koji su ubili Grigorija Raspućina. Čak se i Građanski rat vodio između republikanaca („belih“) i Sovjeta („crvenih“) – pristalica monarhije u toj „eliti“ više nije bilo

Raspućinovo ubistvo je lekcija koliko često se u ruskoj istoriji nisu primećivali tuđa igra i rovarenje drugih zemalјa. Jer, u kritičnom trenutku 1917. je pucanj agenta strane obaveštajne službe usmerio istoriju zemlјe u katastrofalnom pravcu.

Upravo je Osvald Rejner uputio smrtonosne hice u Raspućina – a to smo saznali bezmalo sto godina kasnije

Piše: Petar AKOPOV

Uprkos masovnom predubeđenju, ruska revolucija nije počela sa plotunima „Aurore“, već sa pucnjevima u noći na 30. decembar na keju Mojke.

Do Nove 1917. godine bile su preostale još dve nedelјe po starom kalendaru, ali upravo je ubistvo Grigorija Raspućina označilo početak smute u Rusiji, koja je potrajala nekoliko godina i odnela nekoliko miliona života.

Izvlačenje pouka iz tog ubistva je i danas veoma važno za Rusiju.

Grigorij Raspućin, 47-godišnji sibirski selјak i „božiji čovek“, ubijen je u Petrogradu u noći između 16. i 17. decembra po starom kalendaru – a ubili su ga imperatorovi rođaci, nezadovolјni njegovom bliskošću sa carskom porodicom i njegovim „pogubnim uticajem“ na Nikolaja Drugog.

Nekoliko godina u visokom društvu su kružile glasine da je Raspućin sektaš (hlist), razvratnik, prevarant, podmitlјiv, a nakon početka rata protiv Nemaca – i „pristalica separatnog mira s kajzerom“.

Od Sibirca su napravili sivu eminenciju koja postavlјa i smenjuje ministre, upravlјa zemlјom preko carice koja „manipuliše slabim mužem“. Sve u svemu, „sveti đavo“, kojeg treba hitno ukloniti radi spasa Otadžbine i monarhije.

Spasavanjem Otadžbine bavila se na prvi pogled čudna družina – pored velikog kneza Dmitrija Pavloviča i kneza Feliksa Jusupova, koji je bio oženjen carevom rođakom, u ubistvu su učestvovali poslanik Državne Dume i ekstremni desničarski monarhista Vladimir Puriškevič i, kako se ispostavilo tek u XXI veku, engleski oficir Oskar Rejner.

Sve u svemu: sodomija, masonerija, strane tajne službe i naivni ruski patriota-poslanik zasleplјen „liberalnom propagandom“.

Zašto propagandom? Zato što Raspućin nije rešavao ni pitanja imenovanja, ni pitanja rata i mira – da, njegovu bliskost sa caricom pokušavali su da iskoriste za svoje interese, ali to su činili raznorazni prevaranti koji su bili predstavnici različitih grupa iz „visokog društva“.

Sam Raspućin lično nije bio ni intrigant, ni manipulator, ni vlastolјubac.

Takođe, Raspućin nije bio nikakav nemački špijun – i njegovo ubistvo nikako nije moglo da spreči separatni mir s Nemačkom, zato što ni on, ni .

Zato su se istupanja Rusije iz rata veoma plašili u savezničkom Londonu (koji ga je i izazvao i kome je on jedino i odgovarao) – do te mere da su poverovali u ružne priče o „izdaji na dvoru“, koje su širili neprijatelјi carice, uklјučujući anglofile.

Carska porodica (u širem, monarhističkom shvatanju) i viša aristokratija odavno nisu voleli caricu Aleksandru Fjodorovnu – a nakon početka rata – „nemačku princezu“ su počeli da sumnjiče da je sklona izdaji.

To je bilo apsolutno neutemelјeno, ali veći deo društva je verovao u te priče (i sada veruju da vlast „prikriva teroristički napad“, zar ne?). Zato su Raspućinove ubice u očima dela više klase bile „spasioci Rusije“ od carice-izdajnice.

A u stvarnosti je sve bilo potpuno obrnuto – cilјali su Raspućina da bi „ubili“ caricu, a ubili su Rusiju. Da, Raspućinovo ubistvo je bilo upravo ubistvo Ruske imperije.

Kroz dva i po meseca te iste anglofilske, masonske snage unutar elite naterale su Nikolaja Drugog da se odrekne prestola – i tada je već bilo jasno da su to elementi jedne iste zavere.

Štaviše, naivne budale poput patriote Puriškeviča ili liberala Milјukova nisu mogle čak ni da sačuvaju monarhiju – carev brat Mihail nije prihvatio krunu, pa je najviša vlast ostala bez tla pod nogama.

Nova vlast nije imala nikakvu legitimnost – Duma koja je formirala vladu bila je izabrana još pre početka rata, paralelno su nastali Sovjeti (u koje je ulazio i deo stranaka koje su imale svoje predstavnike u vladi).

Armija, koja je izgubila cara-vrhovnog komandanta, naglo se raspadala, a Nemačka je na sve načine podržavala radikalne protivnike vlade, koja je bila najverniji saveznik Engleske i Francuske.

Zemlјa je do jeseni već počela da se raspada, nemajući snage da izdrži čak ni do izbora za Ustavotvornu skupštinu zakazanih za kraj godine. Bolјševici su preuzeli vlast i potpisali isti onaj separatni mir zbog kojeg je i ubijen Grigorij Raspućin.

U Raspućinovom ubistvu, tačnije u njegovim motivima, kao u kaplјici vode reflektovali su se svi uzroci ruske revolucije. Ne oni objektivni, koji su, naravno, postojali, ali koji su, da je istorija pošla drugim putem, mogli i da nemaju uticaja, već subjektivni, koji zbog toga nisu ništa manje važni.

Upravo zato Raspućinovo ubistvo ima tako veliki simbolički značaj i označava pravi početak ruske revolucije.

Kao prvo, Raspućin je simbolizovao bliskost cara sa narodom – na štetu elite.

Nije važno što je car u stvarnosti samo nekoliko puta razgovarao s Grigorijem – vladajuća elita je smislila „raspućinštinu“, poverovala u nju i zamrzela zbog nje caricu s njenom „pravoslavnom mistikom“ (tako su zvali veru Aleksandre Fjodorovne koja je bila zašla u masonstvo i spiritizam), a i cara.

Tako da se poznati princip ruske monarhije – car štiti interese naroda, obuzdava elitu i sukoblјava se s njom – u ovom slučaju manifestovao u potpunosti.

Ne sva, ali deo elite – pretežno prozapadni, koji se odrekao pravoslavlјa – digao je ruku na cara. Prvo ubivši „božijeg čoveka“, čoveka iz naroda pored cara, a zatim i svrgnuvši samog imperatora.

Raspućinovo ubistvo je zapravo bilo odraz sukoba između naroda i vladara, s jedne strane, i elite lišene nacionalne svesti, s druge.

Kao drugo, u demonizaciji Raspućina ogromnu ulogu odigrali su i patriote-monarhisti poput Puriškeviča, koji su, u suštini, bili žrtve tadašnje „liberalne propagande“.

Cara su faktički svrgli monarhisti, tačnije – njih su vešto naveli da likvidiraju monarhiju: prvo Puriškeviča, koji je pucao u Raspućina, a dva i po meseca kasnije i Šulјgina, koji je od Nikolaja Drugog primio akt o abdikaciji.

Faktički su i za likvidaciju carske porodice u priličnoj meri krivi oni koji su ubili Grigorija Raspućina.

Pritom su monarhisti-nacionalisti-patriote, kao i ceo ruski narod, bili među onima koji su najviše izgubili posle faktičke likvidacije monarhije u proleće 1917-te. Vlast su prvo dobili kadeti-liberali, zatim su je preoteli socijalisti-zapadnjaci, a već u novembru su je uzeli kosmopoliti-bolјševici.

Čak se i Građanski rat vodio između republikanaca („belih“) i Sovjeta („crvenih“) – pristalica monarhije u toj „eliti“ više nije bilo.

Zašto? Zato što se nekoliko godina vršila demonizacija kako ličnosti monarha, tako i njegove porodice – preko tog istog Raspućina, koji lično za to nije bio nimalo kriv. I patriote-monarhisti su u tome imali velikog učešća – ne shvatajući da rade ne samo za protivnike samodržavlјa, već i za antinacionalne snage.

To je veoma važna istorijska lekcija – ko su ti saučesnici u napadima na vlast i ne postaješ li njihova marioneta – koja nije bila usvojena do 1991-te (i koštala nas je države), ali je zato, iskreno se nadam, dobro naučena posle trga Bolotnaja.

Raspućinovo ubistvo je još i lekcija koliko često u ruskoj istoriji, zaokuplјeni prividom događaja, nismo primećivali tuđu igru i rovarenje drugih zemalјa – i u kritičnom trenutku pucanj agenta strane obaveštajne službe usmerio je istoriju zemlјe u katastrofalnom pravcu.

Upravo je Osvald Rejner uputio smrtonosne hice u Raspućina – a to smo saznali bezmalo sto godina kasnije.

(Agencije)

Share this post: