NOĆNA MORA ZAPADA: Njegovo ime je „PERIMETAR“, a u SAD ga zovu „MRTVA RUKA“ – VIDEO

Moderno naoružanje

Glavni faktor odvraćanja od Trećeg svetskog rata predstavlja činjenica da Rusija poseduje sistem koji omogućuje nanošenje drugog nuklearnog udara (nuklearna odmazda) čak i pri potpunom uništenju komandnih punktova i linija veze Raketnih jedinica strateške namene.

Njegovo ime je „Perimetar“, a u SAD ga zovu „Mrtva ruka“.

Osnovni sistem upravljanja strateškim raketama zove se „Kazbek“ – on je poznat zahvaljujući kompleksu „Čeget“ ili „nuklearnom koferčiću“. „Perimetar“ je alternativni komandni sistem nuklearnih snaga Rusije. On je namenjen za automatsko upravljanje masivnim nuklearnim udarom.

Razvijanje sistema takozvanog garantovanog drugog udara počelo je u jeku Hladnog rata, kada je postalo jasno da će sredstva za radio-elektronsku borbu koja se neprekidno usavršavaju vrlo brzo biti u mogućnosti da blokiraju redovne kanale upravljanja strateškim nuklearnim snagama. Bila je potrebna rezervna varijanta za vezu, koja garantuje dovođenje komandi do lansirnih uređaja.

U NATO je kao amoralno okarakterisano stvaranje sistema nuklearnog udara koji funkcioniše bez čovekove komande. Ali ipak, sličan sistem postoji i u SAD, a to je ERCS. Tada se rodila ideja o tome da se komandna raketa koja je opremljena jakim radio-predajnim uređajem koristi kao veza.

U svom preletanju iznad Sovjetskog Saveza takva raketa bi prenosila komande za lansiranje raketa i to ne samo u komandne punktove združenih snaga Raketnih jedinica strateške namene, nego i neposredno na lansirne uređaje.

Zatvorenom rezolucijom Vlade SSSR br. 695-227 od 30. avgusta 1974. za razvijanje sistema bio je zadužen projektantski biro KB „Južnoje“ u Dnjepropetrovsku, koji se bavio projektovanjem i izradom interkontinentalnih balističkih raketa.

Kao osnova je poslužila raketa UR-100UTTH (Spanker, tj. „kasač“ po klasifikaciji NATO). Letna testiranja počela su 1979. i prvo lansiranje sa predajnikom bilo je uspešno izvedeno 26. decembra. Testiranja su potvrdila uspešnu interakciju svih komponenti sistema „Perimetar“, kao i sposobnost da bojeva glava komandne rakete održava zadatu putanju.

Novembra 1984. komandna raketa koja je lansirana kod Polocka prenela je komandu šahtnom lansirnom uređaju MBR RS-20 (SS-18, „Satana“ po klasifikaciji NATO) na Bajkonuru. „Satana“ je lansirana, i posle odrađivanja svih stepenova bio je zabeležen pogodak bojeve glave u zadati kvadrat na kamčatskom poligonu Kura.

„Perimetar“ je stupio na bojevo dežurstvo januara 1985. Sistem se od tada više puta modernizovao, i sada se u svojstvu komandnih raketa koriste savremene interkontinentalne balističke rakete.

Osnovu sistema čine komandne balističke rakete. One ne lete na neprijatelja, već lete iznad Rusije, a umesto termonuklearnih bojevih glava u njihovom prednjem delu nalaze se predajnici koji šalju komandu za lansiranje svim bojevim raketama: u podzemnim silosima, avionima, podmornicama i mobilnim zemaljskim kompleksima.

Sistem je u potpunosti automatizovan, ljudski faktor je u njegovom radu isključen ili je minimalan.

Odluku o lansiranju komandnih raketa donosi autonomni kontrolno-komandni sistem, a to je složeni programski kompleks na bazi veštačke inteligencije.

On prima i analizira mnoštvo različitih informacija: o seizmičkoj i radijacijskoj aktivnosti, atmosferskom pritisku, intenzitetu radio-razmene na vojnim frekvencijama, kontroliše telemetriju s posmatračkih punktova Raketnih jedinica strateške namene i podatke sistema za upozorenje o raketnom napadu.

Foto: AP Foto: AP

Primera radi, ako otkrije brojne tačkaste izvore jakog jonizujućeg i elektromagnetnog zračenja, pa ih uporedi s podacima o seizmičkim poremećajima u istim tim koordinatama, sistem dolazi do zaključka da se radi o masivnom nuklearnom udaru. U tom slučaju „Perimetar“ može da inicira uzvratni udar čak i mimo „Kazbeka“.

Druga varijanta je kada od SPRN (Sistem za upozorenje o raketnom napadu) dobije informaciju o lansiranju raketa s teritorije drugih zemalja. Tada rukovodstvo zemlje prevodi „Perimetar“ na borbeni režim. Ukoliko posle određenog vremena ne usledi komanda za isključenje, sistem počinje da lansira rakete. Takva odluka omogućuje da se isključi ljudski faktor i garantuje nanošenje uzvratnog drugog udara čak i pri potpunom uništenju komande i lansirnih četa.

„Perimetar“ u mirnodopsko vreme „drema“, ali ne prestaje da analizira prispele informacije. Pri prelasku na borbeni režim ili po dobijanju signala za uzbunu od SPRN, od Raketnih jedinica strateške namene i ostalih sistema, uključuje se monitoring mreže senzora za otkrivanje znakova nuklearnih eksplozija.

Rukovodstvo RF je više puta iznosilo uveravanja stranim državama da ne postoji rizik od slučajnog ili nesankcionisanog lansiranja raketa.

Pre starta algoritma uzvratnog udara „Perimetar“ proverava postojanje četiri uslova. Kao prvo, da je došlo do nuklearnog napada. Zatim se proverava funkcionisanje veze sa Generalštabom – ako veza postoji, sistem se isključuje. Ako Generalštab ne odgovara, „Perimetar“ kontaktira „Kazbek“. Ako i tamo ćute, veštačka inteligencija prenosi pravo na donošenje odluke bilo kom čoveku koji se nalazi u komandnom bunkeru.

I tek posle ovoga počinje da deluje sama.

(Kurir)

Share this post: