NOJBAHER: PARTIZANI SU ZNALI KAKO DA POD PLAŠTOM BORBE PROTIV OKUPATORA DOĐU NA VLAST

josip broz tito

Herman Nojbaher, specijalni izaslanik Trećeg Rajha za Balkan, u svojim je memoarima pod nazivom “Specijalni zadatak Balkan” u našoj zemlji izdatim od strane “Službenog lista SCG” 2005. godine, posvećenim periodu Drugog svetskog rata na ovom prostoru, značajno mesto dao Josipu Brozu i njegovom partizanskom pokretu.

Prema njegovom mišljenju, ključno za uspeh Tita i njegove revolucije bilo je proklamovanje jugoslovenske federacije kao sinteze velikosrpske teze koja je zatajila i antiteze koja je vodila ka rušenju Jugoslavije. Značenje ovog događaja, smatra on, nemački je Glavni štab potcenio.

“Partizani su tačno znali šta im je cilj: da pod plaštom i zastavom narodnooslobodilačke borbe protiv okupatora utabaju put koji će im doneti vlast. Na tom putu pobili su onoliko nacionalističkih boraca koliko je to bilo moguće. Jer za komuniste, sadašnji i budućineprijatelj broj jedan bili su nacionalisti“. U prilog tome Nojbaher spominje i sudbinu dve hiljade i četiri stotine ljotićevih dobrovoljaca i oko deset hiljada četnika koje su sa austrijske granice vratili Englezi: partizani su odmah sve postreljali, iako se “ti mladi ljudi nisu borili za Nemce već protiv komunista”.

Na teritoriji koja je nominalno bila pod kontrolom Zagreba komunisti su bili jaki, a uzrok ovoga on vidi u pokoljima Srba od strane ustaša. Premda su i Hrvati, kaže on, masovno dezertirali i prelazili u partizanski tabor, ustaška je vlast u NDH svojom antisrpskom politikom pružila Titu daleko najveću podršku.

Partizani su trijumf, ipak, zaslužili, kaže on.

“Za ovu pobedu Tito se borio ogorčeno i beskompromisno od 1941. godine. Niko mu je nije poklonio. Njegovi partizani borili su se fanatično i u borbama su pokazali spremnost da se žrtvuju i ginu. U brojnim borbama imali su velike i krvave gubitke, te su podneli nečuvene napore. (…) I Tito se poslužio poznatom komunističkom tehnikom, vodeći politiku narodnog fronta. Ovu tehniku je primenio kada je stvarao Narodnooslobodilačku armiju u šumi, a takođe i nakon prestanka borbi, kada se Komunistička partija dočepala vlasti u Jugoslaviji”.

Kao bitne segmente u borbi protiv okupatora i u činu pridobijanja podrške naroda, Nojbaher vidi i propagandu u kojoj je Josip Broz bio izuzetno umešan i širenje parole o narodnooslobodilačkoj borbi.

“Navešću samo nekoliko od hiljade primera. Godine 1944. jednoga dana pojavili su se u nekom selu partizani, kako bi procenili vrednost mlina. Rešili su da vodenicu unište, kako ne bi služila okupatoru, ali vlasnik mlina trebalo je da primi pravednu odštetu. Ovakav postupak ostavio je utisak na seljake”, piše Nojbaher.

Kolika je propagandna moć KPJ bila možda ipak najbolje svedoči sledeći primer.

“Drugom prilikom naišao sam na nekoliko obešenih partizana. Na njima je visila tabla na kojoj je pisalo: ‘Mi smo izdali Tita, jer smo krali i pljačkali!’”

Njegovi partizani, kaže Nojbaher, često su u svojim redovima imali i vojne sveštenike (izuzev čisto komunističkih jedinica poput proleterskih brigada), a u srpskim selima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini koja su doživela ustaški teror, nakon dolaska partizana sveštenicima je bilo dozvoljeno da ponovo krste decu i da ponovo oživi pravoslavna liturgija.

U selima Srbije, piše on, posle upada Titove vojske, pojavili su se partizani koji su bili sveže obrijani, nosili su čiste uniforme i bili naoružani modernim oružjem. Pojavile su se ipartizanke koje su nosile na uniformi minijaturne slike kralja Petra, a u nedelju su išle u crkvu, na službu, a sve je to ostavilo utisak na seljake.

Nojbaher navodi još jedan zanimljiv primer.

“Najbolja propaganda je uvek ona kada propagandista uspe da nasmeje publiku kojoj se obraća. Nemačke vlasti objavile su plakat na kome je stajalo da će biti nagrađen sa 100.000 zlatnih nemačkih maraka onaj ko preda Tita, živog ili mrtvog, nemačkim vlastima. Kao odgovor na ovu nemačku ponudu, u Hrvatskoj je objavljen partizanski plakat, koji obećava nagradu od 50 kuna (a to je odgovaralo vrednosti od dve ili tri nemačke marke) onome ko preda partizanima, živog ili mrtvog, poglavnika Hrvatske Antu Pavelića.”

Nemački je Glavni štab, baš kao i Moskva nekoliko godina nakon rata, potcenio Tita, piše Nojbaher. Teza o običnim balkanskim bandama dugo je preovladavala među Nemcima, i to iznad svega u redovima Vrhovne komande Vermahta.

Himler, koji je bio informisan iz policijskih izvora, prvi je Hitlera upozorio na Tita.

– To je neumoran borac. Bio bih srećan kad bi smo mi imali tuce ljudi ovakvog kova! – rekao je jednom prilikom Himler Nojbaheru.

Sa svoje strane, nemački firer je dugo verovao izveštajima koji su govorili o akcijama likvidacije NOV-a i tek je pred kraj rata postao je nepoverljiv. Godine 1944. rekao je Nojbaheru:

– Ha, opet ću da slušam priču kako smo zatvorili u obruč šest Titovih divizija. No, već znam kako će se stvar dalje razvijati: za nekoliko dana Tito će imati još samo tri divizije, zatim samo jednu, a kada mi najzad krenemo u akciju, onda ćemo u tom obruču naći samo nekoliko bosih i izmučenih Italijana i nekoliko bolesnih magaraca!

Ipak, i partizani su od kraja 1943. godine održavali stalan kontakt sa Nemcima, u cilju razmene zarobljenika, posebno ranjenika, a do razmene je došlo u više navrata.

U novembru 1943. jedan agent engleske obaveštajne službe koji je bio aktivan u beogradskoj partizanskoj organizaciji predložio je atentat na Nojbahera zbog njegove politike pomirenja Nemaca i srpskih nacionalista, ali srpski komunisti nisu hteli ni da čuju, zbog činjenice da bi odmah potom svi njihovi partijski drugovi u nemačkim kazamatima bili postreljani.

Nojbaher je Tita uživo jedini put video kada su ga sprovodili kao zarobljenika preko beogradskog Savskog mosta, a maršal Jugoslavije, u belom odelu i okićen epoletama, u skupocenoj limuzini prelazio preko njega. Tada mu je zaličio na Geringa.

“Šest i po godina proveo sam u Titovoj Jugoslaviji u zatvoru. Činjenica da sam ovu zemlju napustio 21. novembra 1952. i to kao živ čovek, ostaje za mene najupečatljivije sećanje na maršala Tita”, zaključio je Herman Nojbaher.

(Telegraf)

Share this post: