NUKLEARNE KORPORACIJE U PLJAČKAŠKOM POHODU

 

Nuklearna industrija nastavlja da dobija  federalnu podršku, i to u vreme rekordnog duga. Naravno, nuklearne subvencije koriste neke od najbogatijih I najmoćnijih energetskih kompanija, što objašnjava postojanost nuklearnog finansijskog blagostanja.

Nacionalni dug Amerike se procenjuje na 15 biliona dolara, I pod hitno se mora naći rešenje u vezi smanjenja deficita u saveznom budžetu.

O jednoj temi nećete nikada čuti da se diskutuje na Kapitol Hilu.

Nikada se ne razgovara o ideji da se okonča jedan od najstarijih američkih socijalnih programa – vanredni iznos davanja koje ide za nuklearnu energetsku industriju.

Vreme je da posle 60 godina, nuklearne elektrane stanu na svoje noge I da više ne zahtevaju kontinuirano i masovno investiranje.

Još davne 1948.godine, nuklearna energija je počela sa istraživanjem i razvojem. Prema nestranačkim “Kongresnim službama za istraživanje”, do 2011.godine, samo na istraživanje nuklearne energije potrošeno je više od 95 milijardi dolara. To je iznos koji je četiri puta veći od iznosa za bilo koju drugu energiju – solarnu, energiju vetra, geotermalnu, energiju biomase, biogoriva, hidroenergije.

Poreski obveznici plaćaju sve gubitke elektrane koji prelaze 12.6 milijardi dolara.  Kako Vlada procenjuje, ti troškovi bi mogli da pređu sumu od 720 milijardi dolara. Troškovi za istraživanje nuklearne energije su samo vrh ledenog brega.

Počevši od kreditnih garancija za obogaćivanje uranijuma do posebnih pogodnosti amortizacije i unosnih federalnih poreskih oslobađanja nuklearna  industrija je visoko subvencionirana, u svakoj fazi.

Osim toga, procenjuje se da bi troškovi, naravno za poreske obveznike, za odlaganje radioaktivnog nuklearnog otpada bili oko 100 milijardi dolara.

Čak i sa svim tim subvencijama, privatni sektor se i dalje ne slaže i neće pristati da finansira novu nuklearnu elektranu. Nuklearne korporacije nedavno su obezbedile pristup sumi od 18.5 milijardi dolara, od poreskih obveznika, koje su podržane kreditnim garancijama.

Finansijski problem nuklearne energije nisu ništa novo.

U 60-tim I 70-tim, 100 reaktora je otkazalo zbog prekoračenja troškova.  Stvari su bile toliko loše, da ih je Forbs nazvao “najveća menadžerska katastrofa u istoriji poslovanja”. Uprkos ovoj istoriji, neki žele da dramatično povećaju federalne garancije za kredit nuklearnih elektrana.

Šokantno je to da nuklearna industrija nastavlja da dobija toliku federalnu podršku, i to u vreme rekordnog duga. Naravno, nuklearne subvencije koriste neke od najbogatijih I najmoćnijih energetskih kompanija u Americi, što objašnjava postojanost nuklearnog finansijskog blagostanja.

Dakle, zaključak je lako izvući, nuklearni program se forsira bez obzira da li je potreban da se jednostavno i lako opljačkaju porski obveznici.

 Na primer, “Exelon”, koji uzima 33 milijarde dolara prihoda na godišnjem nivou, vodeći je operater, vlasnik nuklearnih reaktora u Americi.

Drugi po veličini je “Entergy”, sa prihodima od preko 11 milijardi dolara godišnje.

Zajedno, ove kompanije, poseduju ili eksploatišu skoro 1/3 američkih reaktora, i na osnovu njihovih prihoda rade prilično dobro.

Zbog čega im je potrebno federalno blagostanje za industriju, I to, godinu za godinom? Hoće li ikada završiti?

Sekretar za energetiku Stiven Ču, je potvrdio na nedavnom Senatskom  saslušanju, da bez saveznog osiguranja i kreditnih garancija, niko nikada ne bi izgradio novu nuklearnu elektranu.

Bez obzira da li podržavaju nuklearnu energiju ili ne,  svi bi trebalo da se slože da sa ovim rekordnim dugom, država ne može sebi priuštiti nastavak subvencije ove industrije i njene korporacije sa multimilijardama dolara. Ako nuklearna industrija tako žarko veruje u svoje tehnologije, onda neka investitorisa Wall Street-a, stave svoj novac. Treba da finansiraju, osiguraju, i plate za to, ali oni sami.

Vestinet

 

Share this post: