O sibirskim Šamanima…(VIDEO)

saman sibir rusija vatra

Na jugu Sibira, u planinama, stepama i tajgi žive Hakasi – narod koji je sačuvao drevnu tradiciju šamanizma.

Oni i dan-danas blagodare duhovima i poštuju pretke u monumentalnim nekropolama. Naša dopisnica posetila je jednu od najpoznatijih hakaskih šamanki.

Marija Sagalakova potiče iz šamanske porodice i sama je šamanka. Tihim glasom poziva u šestougaonu jurtu (nacionalno stanište Hakasa) već četvrtu po redu grupu koja od nje očekuje pomoć.

Dobrodušna žena u haljini jarkih boja nikoga ne strelja očima i nema perje u kosi. Na pragu jurte mačka se umiljava oko nogu posetilaca, a unutra, među primercima narodne nošnje i starih predmeta, u jednom uglu se našlo mesto i za ikone.

„To su mamine ikone“, primećuje Marija moj pogled i osmehuje se. „Ja pozitivno doživljavam sve religije. Sve one imaju istu suštinu, samo se ta suština različito tumači. Ali svi veruju da postoji viša sila. Ja za svojih 65 godina nisam videla nijednog ateistu. Svako u nešto veruje.“

U sredini na zemljanom podu je ognjište, a iza njega krevet prepun kultnih predmeta. Drva jedva tinjaju, a jurta tone u mrak…

„Sedite oko ognjišta tako da možete videti vatru“, kaže šamanka.

Čim svi uđoše, na zemljani pod se sruči medveđa šapa povezana trakom:

„To je domaći duh, on čuva ulazak u jurtu. Kada on padne, to znači da je ušao neko sa koristoljubivim mislima“ – potpuno mirno kaže Marija, skida sa kreveta bubanj i prinosi ga vatri da se osuši.

Svaki šamanski bubanj je poseban. Šamani veruju da on ima dušu, da se može javljati u vidu jahaće životinje koju šaman koristi za putovanje među svetovima, a može postati i njegovo oružje protiv duhova. Posle šamanove smrti, na njegovom bubnju se obavezno probija koža.

„Izvadite sada namirnice.“

Gosti vade votku, sirovo meso, keks, hleb i mleko – sve su to doneli za vatru.

Potomak šamana

Porodica Marije Sagalakove je velika. Radi nje ona ima baštu i voćnjak, gaji stoku, kuva i čisti, a tokom leta pazi na decu. Njen rod prema legendi potiče od velikog šamana. Marija je nasledila silu od svoga oca.

Od detinjstva je posedovala neobičnu intuiciju, ali prave sposobnosti šamana otkrile su se tek u njenoj 40. godini, kada je rodila mlađeg sina. Od tada, umesto uspavanke, uvek joj je samo nailazilo grleno pevanje.

Tri godine kasnije doživela je potpunu paralizu koja je trajala devet meseci, i sve to vreme sanjala je jedan isti san. Nisu joj pomogli ni lekari, ni psihoanalitičar, ni crkva.

Najzad Marija odluči da se obrati šamanima. Oni joj rekoše da je njena sudbina da pomaže ljudima, i ako se ona ne otkrije duhovima, umreće u 50. godini.

Nije imao ko da joj pomogne. Otac nije mogao neposredno da joj prenese svoja šamanska znanja, jer se u sovjetskoj Rusiji šamanstvo kažnjavalo streljanjem ili odvođenjem u logore. Zbog toga se on time bavio tajno.

Zato Marija za vreme transa sluša samu sebe, budući da obredna dejstva ne govori i ne vrši po svojoj volji. Sluša i zapisuje, kako bi njenim potomcima bilo lakše.

Pa ipak, najobimniji rukopis u njenoj kolekciji je knjiga utisaka. Ljudi dolaze kod Sagalakove skoro svaki dan. A kad niko ne dođe, ona nešto mora da radi, jer će je u protivnom duhovi kazniti.

Tajna obreda

Bubanj je osušen i šamanka počinje da „hrani vatru“. Jezičci se podižu, plamen se širi, dok neko od prisutnih u njemu ne ugleda razjapljenu čeljust.

„Gledajte, hrana ispada iz ognjišta. Jeste li nekada videli drveće sa mnogo okačenih traka? One se vežu za drvo kada neko hoće da mu se ispuni želja.

Crvene trake su molbe duhovima sunca i vatre, zelene su molbe prirodi, a plave – nebu. Bele trake su čiste pomisli, tada se ceo dan ne sme misliti ni o čemu rđavom.

Vetar njiše trake i vaše želje se ispunjavaju. Pored tog drveća, a još i pored pobijenih kolaca za vezivanje konja, uvek treba stati i ostaviti keks, bombone ili kopejke. A vi to ne činite, to mi je vatra pokazala.“

Hakasi su uvek sebe doživljavali kao goste na ovoj zemlji, dok su njeni pravi domaćini planinski duhovi. Radi opštenja sa njima čovek je izmislio jezik obreda. Smatra se da ljudi bolje žive ako imaju bolju vezu sa duhovima.

„Ovo nije predstava, ovo je posao i teško breme. Uopšte nemam vremena za sebe. A neki misle da je to jednostavno: kupiš bubanj, lupaš po njemu i ti si već šaman.

Ili se okupe u gomilu i ‘kamlaju’ (vrše rituale – prim. red.). Kako to može? Svako ima svoga duha, i duhovi su različiti. Ja i inače nikada ne bih pristala da stanem pored tamnog šamana.“

Najzad Marija oblači narodnu nošnju – crvenu haljinu koja se u donjem delu širi i ima veliki izrez oko vrata. Na glavu stavlja crnu kapu prošivenu malim školjkama i ukrašenu trakama koje gotovo prekrivaju lice.

„Gledajte u vatru, molite svakoga da vam oprosti i svakome opraštajte. Spalite sve probleme u njoj. Nisu potrebne nikakve posebne reči i molitve. Govorite iz duše.“

Šamanka zatvara oči i počinje da „kamla“, tj. putuje po svetovima Vasione, razgovara sa duhovima, gleda ih očima, pušta ih da uđu u nju. Hoda u krugovima, i čas peva, čas se jezivo cereka, čas šapuće, čas viče, čas kao da imitira žubor potoka i kliktanje ptica grabljivica, čas razgovara sa nekim…

Ekstaza

Udara u bubanj klepalom u obliku lista koji simbolizuje vlast nad svim stihijama: vatrom, vodom, zemljom i vazduhom. Iznad talentovanih ljudi udara u vrh bubnja – to je gornji svet gde žive bogovi.

Ruke se uzdižu ka nebu, a šamanka u ekstazi „vitla“ unaokolo. Iznad prizemnih ljudi udara u sredinu bubnja – to je svet ljudi i duhova prirode.

A pored onih čija su srca ispunjena zlobom ili zavišću šamankine ruke se opuštaju, duhovi sedaju na njena ramena i pritiskaju, pritiskaju, pritiskaju…

„Završila sam, možete izaći“, reče šamanka i otpusti jednog posetioca bacajući klepalo.

Miris trave bačene u vatru izaziva vrtoglavicu. Jednome šamanka savetuje da se udruži sa mesecom i da se hvali bradavicama kako bi ih mesec uzeo.

Od drugoga goni duha pretka koji uporno utiče na njegov život, a trećeg izbavlja od košmara. Šamanka je provodnik prirodnih sila. Ona dovodi molioca u stanje usklađenosti sa prirodom i duhovima. Posle obreda očišćenja Marija ređa talismane koje je sama napravila:

„Nekada ubodem prst i krv kapne na talisman, i tako sam već prinela žrtvu. To znači da će talisman biti snažan. Dešava se da se končići zamrse i ja potrošim ne koliko sati da ih odmrsim.

Tako već unosim u njih svoje sile. Kada vidim koji talisman neko izabere, po tome mogu da kažem kakav je čovek. Uzgred, taj talisman je dobar za zglobove“, i ona pokaza drveni ukras. Tada primetih da Marija na jednoj ruci ima šest prstiju.

sibir rusija saman ekstaza obred

Zatim ona skide ritualnu odeću, obrisa čelo i umorno sede kraj vatre.

„Pitaju me kako to da stalno imam novca. Pa naravno, radim kao vo! A sada su ljudi prestali da se trude. Ja mislim da je to bolest. Žive na selu, a nemaju baštu! Kad je to bilo? Sami ne rade i tuđi rad ne cene.

A kad bi bilo obrnuto, šamani bi imali manje posla. Znate kako, šamanova misija je da pomaže ljudima, da donosi dobro. Eto, popričam tako sa čovekom i već mi bude bolje, zato što je njemu lakše i on već zna kako da štiti svoju budućnost. Naša sila je u tome što verujemo u ljude.“

Jedna legenda šamana iz roda Sagalakov

Nekada davno moćni šaman je od jednog hakaskog roda otkupio za svoje sinove devojku. Ona ga je toliko osvojila svojom lepotom da joj je dozvolio da bira za kojega od trojice sinova želi da se uda.

Međutim, devojka zapravo nije mogla da bira, jer po hakaskoj tradiciji mlađi sin nema pravo da se ženi ako stariji nije oženjen. Njoj se dopao najmlađi, ali je morala da bira najstarijeg. Pre udaje ona je sve vreme pokušavala da pobegne iz šamanove porodice, ali su je uvek vraćali.

Jednom, kada je već bila u poslednjem mesecu trudnoće, prestadoše da paze na nju, i ona pobeže u neprohodnu tajgu. Hranila se šumskim plodovima i pečurkama, tražila je ljude i porodila se blizu sela.

Posrćući, zamotala je dete, osvrnula se i videla oko sebe jednolične borove i kedrove, i iznenada među njima ugleda prelepu jarebiku. Ona ostavi pored jarebike novorođenog dečaka i ode da traži pomoć u najsiromašnijoj jurti, nadajući se da će je tamo primiti.

U toj jurti su živeli deda i baba. Dok je baba pomagala devojci da dođe sebi, deda ode po dete. Kad dođe do jarebike, među jelama, naspram nje na kedru ugleda orla sa krvavim kljunom.

Deda pomisli da je orao ubio dete, ali kad priđe drvetu, vide da je dete čitavo i nepovređeno, a oko njega leže ubijene grabljivice. Niko nije mogao da se približi dečaku jer ga je orao čuvao.

Taj dečak je kasnije postao veliki šaman, prvi u rodu Sagalakov, koji je već sa svojih 9 godina lečio ljude.

(Ruska reč)

Share this post: