OD AGENTA 1975. DO VLADARA IZ SENKE: Šta sve zna eks-šef SDB i ko ga se u Srbiji plaši!?

Jovici Stanišiću i njegovom zameniku ponovo se sudi u Haškom tribunalu.

O Franku Simatoviću skoro sve se zna, o šefu gotovo ništa, mada je prvi čovek tajne policije privlačio ogromnu pažnju u Miloševićevo vreme.

Roman Nikolaja Aleksejeviča Ostrovskog „Kako se kalio čelik“ odavno je izbačen iz lektire. Najznačajnije delo o Oktobarskoj revoluciji i glavni junak Pavle Korčagin nisu, međutim, skrajnuti samo zato što je neko nadležan shvatio da je ono „skromno po književnim dometima“, kako su ga videli kritičari po objavljivanju 1932.

U Staljinovo vreme Ostrovski je bio slavljen, bogat priručnik za edukaciju revolucionara ostavio je traga i na ovdašnje pisce za vreme i posle Drugog svetskog rata, Korčagin je predstavljan kao pravi primer sovjetskog čoveka. To je onaj koji ukazuje na to kako treba živeti, koji nikada ne skreće s puta i čije reči treba citirati. Tako je bilo je sve do momenta kada ga je politička policija izbrisala gumicom.

Ipak, nije potpuno zaboravljen. Danas postoji Udruženje za negovanje tradicija dobrovoljnog omladinskog rada, koje s ponosom nosi njegovo ime, u Beogradu je 2001. otvorena kafana „Pavle Korčagin“. Jedan sajt za ljubavne sastanke stavio je junačkog sina na naslovnicu, ime su mu prisvojili tviteraši…

RAZLIČITA RASPOLOŽENJA

Neko ih je ipak debelo pretekao. Korčagin je bilo prvo kodno ime mladog Jovice Stanišića u vreme kad je (1975) počeo da radi u Službi državne bezbednosti (SDB). Da li zato što je sam voleo ovaj ideološki pravolinijski lik, ili što su drugi u njemu videli čvrstog momka za koga akcije obračuna s neistomišljenicima predstavljaju pozitivno društveno ponašanje – nije poznato.

Uz predanost poslu zaradio je i drugi nadimak – Tuhač, prema najmlađem maršalu Sovjetskog Saveza Mihailu Nikolajeviču Tuhačevskom, koji je, baš kao i on Miloševiću, bio trn u oku Visarionoviču.

Načelnika štaba Crvene armije zvao je „malim Napoleonom“. I sudio mu, baš kao što se danas sudi Stanišiću u Haškom tribunalu. Tuhačevski nije preživeo Staljinovu veliku čistku: pogubljen je kao zaverenik, trockista, 1937, rehabilitovan 1957.

Nije ni Stanišiću lako. Njegov zamenik Franko Simatović i on po drugi put se terete za učešće u „udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem prisilnog i trajnog uklanjanja nesrpskog stanovništva iz velikih delova Hrvatske i BiH 1991-1995, koje je počinjeno putem ubistava, deportacija, prisilnog premeštanja i progona“.

Posle odbacivanja optužbi, 30. maja 2013. su oslobođeni, ali Žalbeno veće je ukazalo na „niz pravnih nedostataka“, pa se dogodilo ono što čak ni Nataša Kandić nije očekivala: proces je vraćen na početak.

Žalbene sudije su, naime, smatrale da bi „bilo neumesno“ da daju novu procenu dokaza jer nisu saslušali svedoke i uverili se u relevantnost ponuđenih dokaza: radi se o obimnom spisu sa 133 usmena/pisana svedočenja, 4.843 dokazna predmeta.

Kako vraćanje loptice istom veću – ponovno razmatranje dokaza „uz primenu ispravnih pravnih standarda“ nije moguće jer je dvoje od troje prvostepenih sudija napustilo Tribunal, odlučeno je da se predmet Stanišića i Simatovića vrati na početak i da im sudi novo prvostepeno veće po svim tačkama optužnice: 15. decembra, do juče slobodnjaci, ponovili su u Hagu da se ne osećaju krivim.

Nastavak suđenja će, ipak, sačekati kao lica privremeno puštena na slobodu.

Premda je pre nešto više od dve i po godine pretresno veće sudije Alfonsa Orija zaključilo da su na područjima SAO Krajine, SAO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema (Hrvatska), odnosno u opštinama Bijeljina, Zvornik, Trnovo, Doboj i Sanski Most (BiH) počinjeni zločini nad Hrvatima i muslimanima, navodi optužnice o krivici srpskog Korčagina i prvog do njega su odbačeni jer „oni nisu znali da će zločini biti počinjeni“.

Nije bilo „konkretne usmerenosti“, pravnog standarda koji je uspostavljen u presudi bivšem načelniku GŠ VJ, general-pukovniku Momčilu Perišiću.

Upućeni tvrde da je Stanišić teško podneo poziv koji se ne može odbiti – novi, prinudni odlazak u Holandiju, dok je Frenki ostao pribran. Uostalom, on je daleko bolje iskoristio pritvor u Sheveningenu: kondiciju je održavao stonim tenisom, iscrtavao je ikone.

Stanišić je pak, kažu njegove zatvorske kolege, bio depresivan (mučile su ga i brojne bolesti), a izuzetno loše raspoloženje držalo ga je još iz Beograda, gde je 13. marta 2003, samo dan posle ubistva premijera Zorana Ðinđića, završio u zatvoru kao jedan od najčuvenijih pritvorenika tokom akcije „Sablja“. Odatle je i ekspedovan na prvo suočavanje s haškim sudijama.

DUGAČAK JEZIK

O Simatoviću se, manje-više, sve zna. Voleo je da govori o sebi, njegova brbljivost ih je i odvela pred Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije.

Naime, iako su u Tribunalu poricali da postoji optužnica protiv njega i Stanišića, ona je „nacrtana“ upravo uz svesrdnu pomoć samog Simatovića. Kao komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO), nije izdržao a da se ne pohvali 1996, na proslavi Dana JSO, predsedniku Slobodanu Miloševiću, pred kamerama, kako su „Knindže“, „Škorpioni“, Arkanovi „Tigrovi“ i „crvene beretke“ (frenkijevci) od konstituisanja JSO 4. maja 1991. „delovali neposredno u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celokupnom prostoru“.

Videvši da im se smeši Hag (kaseta sa snimljenim materijalom očas posla je nestala iz RTS), insajderi iz jedinice su, tražeći pomilovanje, potvrdili da su svi bili deo DB i da su se nalazili na platnom spisku Stanišićeve službe.

Jedinica je ugašena 2003. jer su neki njeni pripadnici, s Legijom na čelu, bili direktno umešani u atentat na Ðinđića. Iste godine Haški tribunal je podigao optužnicu protiv Stanišića i Simatovića. Proces je počeo 2008.

Da li je Stanišić sanjao da će završiti u kazamatu za Srbe, kako su Tribunal zvali i s ove i s one strane Drine? Verovatno nije. Možda je mislio, kao i pravi Korčagin, da je smrt protivnika (delo tamo nekih drugih ljudi) eliminacija lišena svake emocije, bezvredna činjenica na nivou statističkog podatka.

U tom smislu je i sačekao oslobađajuću presudu: „Ona je samo logičan sled događaja. Zahvalan sam svima koji su mi pomagali ovih deset godina da dokažem kakva je bila moja stvarna uloga u teškim vremenima koja su iza nas.“ Da li je?

Zlobnici tvrde da ga je oslobodila CIA, čiji je bio saradnik. To je 2009. objavljeno u Los Anđeles tajmsu. Navodno uz saglasnost američke agencije, obelodanjene su neke usluge Stanišića, među kojima se ističe predavanje mape skrovišta koje su jugoslovenske firme izgradile za Sadama Huseina.

Otkriveno je i da je CIA garantovala Haškom tribunalu za šefa SDB dostavljanjem niza poverljivih dokumenata iz kojih proističe da je on „pomagao napore da se u regionu sklopi mir“, a da, za razliku od mnogih drugih, za usluge nije primao „bakšiš“.

Drugi pak tvrde da ovakve „bajke ne piju vodu jer CIA islužene kadrove upravo pušta niz vodu“. Njegov i Simatovićev povratak u Beograd, zaključuju, kompenzacija je za Kosovo i puštanje generala Gotovine, Markača i Haradinaja na slobodu.

Hoće li Stanišiću događaji ponovo ići naruku? Da li je to moguće s obzirom na to da će sud njega i Simatovića podvrgnuti daleko strožim kriterijumima?

Inače, do sada je Tribunal samo za Haradinaja naložio novo suđenje, ali delimično. Očito, u ovom slučaju će se još lomiti koplja, nije prvi put da iz Haga stigne neko iznenađenje, iskrčkano na ukrštenim putevima od Vašingtona do Moskve.

Nataša Kandić veruje da Stanišić (i Simatović), ukoliko bude osuđen, neće biti tretiran kao učesnik udruženog zločinačkog poduhvata. „Njegova krivica biće definisana kao individualna.“ Ostaje da sačekamo rasplet, a polje međunarodnog prava prilično je mračno, kako je, uostalom, priznala i haška sutkinja Mišel Pikar.

USPON U službi

Kad je u Beograd stigao sa oslobađajućom presudom maja 2013, državni vrh ga nije sačekao. Strepeli su. Šta li će Ledeni izvući o njima? On mnogo zna i u Srbiji nema status heroja kao brojni generali. Na aerodromu „Nikola Tesla“ našao se tek košarkaški as Predrag Danilović. Izbegavši novinare, poručio je da će „biti vremena za široku priču“. Ali ovaj čovek još mudro ćuti, i dalje je misteriozan.

Ko je on zapravo i zašto ga se ljudi toliko plaše?

Još je Radmilo Bogdanović (šef MUP Srbije) sumnjao da se mladi obaveštajac Korčagin zaigrao (Stanišić je priznao da su ga istraživali godinu dana, navodno zbog curenja podataka).

Za prvog čoveka službe postavio ga je ministar Zoran Sokolović tek kad se „uverio da ne radi protiv Miloševića“. Tako je počela da nastaje i legenda o Ledenom.

Novi nadimak je dobio zbog mirnoće (hladnoće) kojom je rešavao i najkomplikovanije situacije. „Spoljna mirnoća sakriva vulkan unutra“, tvrdile su njegove kolege.

Prethodno se iskalio u slučajevima koji su s pažnjom bili praćeni širom planete a da o tome ovdašnja javnost nije imala pojma. U septembru 1975. mladi Jovica je recimo bio u prilici da u oči gleda jednog od najčuvenijih terorista sveta – Ramireza Sančeza zvanog Karlos. U pidžami i bez pištolja.

Bio je među onima koji su ga uhapsili u beogradskom hotelu „Metropol“, gde je stigao s lažnim identitetom, kao profesor arheologije Džordž Osharan iz Alžira.

No, kako je za druga Tita drugar Karlos „obavio značajne posliće“, posle dva dana srdačnih razgovora Stanišić je Karlosa ispratio na avion za Irak. Čuveni terorista govorio je o tome kad je uhvaćen. Da ga ne bi uhvatio nemački BND, obukli su ga u odelo radnika „Energoprojekta“ – kruže priče da se upravo Jovica toga dosetio. Sva dokumenta o hvatanju Karlosa nalaze se danas u Muzeju BIA.

Na prvoj liniji fronta bio je i 18. januara 1997, kad je u avionskoj nesreći stradao Džemal Bijedić, predsednik BiH i premijer bivše Jugoslavije. Navodno su loši vremenski uslovi uticali na to da avion udari u Lisin, najviši vrh planine Inač, na povratku u Sarajevo posle ispraćaja Tita na druženje s Gadafijem.

U eksploziji su stradali njegova supruga Razija i još šest putnika i članova posade. Nekadašnji konzul SFRJ Bahrudin Bijedić tvrdi da je njegov rođak, kao najbolji pretendent na Titovo nasleđe, zapravo ubijen u aranžmanu vrha tadašnje JNA i SDB.

Njemu je vazduhoplovni pukovnik Lazo Vukosavljević posvedočio da je otkrio kako visinomer i brzinomer nije korektan, na šta mu je Stanišić odbrusio kratko i jasno, kao pravi Ledeni: „Zaveži!“

Odmah po diplomiranju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, mladi Korčagin je angažovan u SDB kao operativac. Vrlo brzo je postao kontraobaveštajac za sektor Istok.

Stručnjak za KGB potom je prešaltan u sektor Zapad (otud i priče da je tada počeo da radi za CIA). S radom je više nego ambiciozno nastavio u odeljenju za analitiku, avanzovao u pomoćnika načelnika Sektora kontraobaveštajne delatnosti.

Da je Bogdanović uspeo u nameri da ga, kao kompromitovanog, izbaci iz službe – Stanišić ne bi imao priliku da 28. juna 1989. obezbedi Miloševićev dolazak na Gazimestan. On je osmislio dolazak predsednika helikopterom. Na najvišim pozicijama ostao je do 27. oktobra 1998.

SVE BLIŽE POLITICI

Nešto upućenija javnost prvi put je čula za čoveka iz senke početkom devedesetih godina prošlog veka. Šta je tačno radio za Miloševića dok bivša Jugoslavija nije prokrvarila – nije poznato do kraja. Zna se da je svesrdno organizovao podobnu opoziciju. Zaslužan je i za posredovanje u oslobađanju Arkana i Zorana Stanojevića, uhapšenih 1990. u Dvoru na Uni i zatočenih u Zagrebu. Kad je 1991. postao šef SDB Srbije, Službi je promenio naziv u Resor državne bezbednosti MUP.

Pravo iznenađenje usledilo je 3. juna 1995. U maniru Džejmsa Bonda, stao je ispred stranih TV kamera i izgovorio čuvenu rečenicu: „My name is Jovica Stanišić!“ Nasmejan, prvi put: oslobodio je 121 unproforca koje su ljuti momci Radovana Karadžića uzeli za taoce i vezali za bandere. „Ja sam specijalni izaslanik predsednika Miloševića…“

Da li je Miloševića pecnulo to što je Korčagin obavio posao koji je mislio da završi telefonskim razgovorom s Karadžićem? Priča se, svakako, da je Mirjana Marković pobesnela kad je čula objašnjenje s Pala: „Jovičinu molbu nismo mogli da odbijemo!“ Verovatno ih je pošteno zadužio.

Posle je direktno na ruke, u zoru, doneo Ričardu Holbruku potpis Radovana Karadžića ispod teksta kojim se on odriče svih političkih funkcija.

Legenda kaže da se Stanišić iz Korčagina tada preobrazio u Tuhača – Staljinovog malog Napoleona. Ponesen uspehom, pažnjom, dizanjem u nebesa, navodno je sebe već video u politici. Iako je išao na mirovne pregovore u Dejton 1995. s Miloševićem, pronicljiva Markovićeva jedva da ga je pogledala. Nije mirisalo na dobro. I to je bila javna tajna, posebno tokom protesta srpske opozicije 1996-1997.

Posredovao je, viđao se s Ðinđićem (i ne samo s njim), zalagao se za mirno rešenje izbornih kriza. Tvrdi se da je spasavao opozicione glave time što je Miloševića razuverio u (Mirinoj) nameri da pohapsi čelnike opozicije: „Ne radite to, Zoran i Drašković će se ionako posvađati, a onda ste završili posao.“ Stanišić se ujedno bezuspešno trudio da spreči imenovanje kadrovika JUL Vlajka Stoiljkovića za ministra policije.

Kap je prelila čašu tokom njegovog posredovanja (s Miloradom Vučelićem, na čije slave je odlazio zajedno sa Ðinđićem) u vreme sukoba između Beograda i Podgorice.

Pažljivi posmatrači su 1997. zaključili da naginje Ðukanoviću. Zato u gradu na Morači i nije napadan, za razliku od svih koji su bili oko Miloševića. Naprotiv, tepali su mu Jocko. Da li zbog učešća u „poslu“ s cigaretama? Ili zbog toga što nije pristao da bude produžena ruka Momira Bulatovića iz Beograda?

Vojislav Šešelj je svedočio da mu je upravo Stanišić javio da se pazi atentata u Crnoj Gori, pošto je imao informaciju da hoće da ga ubiju. S druge strane, sa mušice „crvenih beretki“ skinuo je samog Ðukanovića. I zbog toga je Stanišić morao da ode.

Početak kraja Stanišićevog službovanja neumitno se bližio, iako je imenovan za Miloševićevog savetnika za nacionalnu bezbednost kad je ovaj postao predsednik savezne države. Putovao je s njim u Rusiju, Kinu. Za to vreme u samoj Službi od njega je pravljen otklon. Do juče uzdizan, ponovo je optuživan, sve glasnije, da radi za CIA.

Neko je vešto proturio informaciju i da zajedno s generalom Perišićem priprema državni udar, da sebe vidi kao novog predsednika države. Ratko Mladić je to pažljivo zapisao u svojim beleškama, uz kratak zaključak: „Joca ne voli Slobu“.

Stoga je malo koga iznenadilo kad je Milan Milutinović, tada prvi čovek Srbije, 27. oktobra 1998. objavio da se šefu RDB „zahvaljuje na saradnji“. Šef vojne službe, general Aleksandar Dimitrijević, stigao je da o tome obavesti Stanišića 45 minuta pre nego što je uopšte doneta zvanična odluka.

ODLAZAK

Naredba državnog vrha bila je konačna: sukobi na KiM ne jenjavaju, Stanišić se zalaže „za suptilne metode“ po nalogu stranaca, a policija se mora kontrolisati kao i vojska. Kadrovi JUL srećno su komentarisali da mu je konačno, s pravom, uručen crveni karton.

Njegovi drugari mu veruju kada kaže da se zalagao za političko rešenje na Kosovu, ograničenu antiterorističu akciju bez upotrebe vojske. U tom smislu razgovarao je s Mahmutom Bakalijem, Azemom Vlasijem, ugovarao susrete Miloševića sa Ibrahimom Rugovom i Ademom Demaćijem.

„Uvek sam bio za kompromise, ja sam muzičar po vokaciji, nisam policajac“, tvrdi se da je rekao haškim istražiteljima 19. novembra 2001.

Ledeni je dva dana posle smene, 29. oktobra, konstatovao da je „Služba pod njegovim rukovodstvom delovala u skladu sa ustavnim ovlašćenjima i pod permanentnom kontrolom Vrhovnog suda Srbije“, odnosno da je odgovornost vezivala prevashodno za instituciju predsednika.

Time je, posredno, optužio Markovićevu za smenu. Odmah je počeo da ga prati glas i da je veliki kriminalac, da je ubica Željko Maksimović Maka njegov direktan proizvod… Ime je počelo da mu se pominje uz brojne afere, kad je ubijen policajac Radojica Nikčević, prilikom kidnapovanja Veljka Džakule, hapšenja srpskog ministra Save Vlajkovića, korupcionaške obrade Velimira Mihajlovića…

Manirom igrača koji nesumnjivo u nogama ima mnogo (ne)regularnih utakmica, naizgled je provodio mirne penzionerske dane. Uglavnom je viđan u uskom krugu prijatelja u marini Brodograditelj. Stanišić je tamo ukotvio brod „Dženi Brendon“, koji je kupio u Velikoj Britaniji. No, fatalna privlačnost Službe nije ga napuštala. Uostalom, i JSO, jedinica čiji je idejni tvorac, a koju je, navodno, izmislio Zoran Sokolović, bila je kao on, kako je to njegov zamenik Simatović plastično objašnjavao – „mala, moćna, ubitačna i diskretna“.

Nije se pojavljivao u javnosti, ali označavan je kao siva eminencija u mnogim krugovima. Upućeni su tvrdili, kao i JUL, da su politika i diplomatija ono što on želi. To je svakako plašilo novokomponovane demokrate: Stanišićeva reputacija jakog patriote nije im odgovarala. Zato je otvoreno sumnjao da je haška optužnica protiv njega napisana u Beogradu.

Političku karijeru do odlaska u Hag omela je njegova bolest. Iako posle 5. oktobra nije zauzimao nijednu državnu funkciju, vrlo neukusno se, gotovo kao naredba, pominjao ulcerozni kolitis, pa Kronova bolest, sa svim detaljima, pa kamenje u bubrezima, visok rizik od osteoporoze. Korišćenje podataka o zdravstvenom stanju Ledenog u dnevnopolitičke svrhe dostiglo je vrhunac njegovim hapšenjem za vreme „Sablje“. Označavan je kao teško depresivan čovek sa elementima psihoze, sklon samoubistvu.

Koliko je situacija bila (ne)ozbiljna, svedoči i Stanišićeva intimna strana. Obelodanjena je njegova veza s jednom mladom Ðinđićevom saradnicom, s kojom je još 1997. dobio vanbračnog sina. Supruga Gordana samo što nije pala u nesvest kad je to čula. Paralelnu porodicu mladi Korčagov vešto je, kao i mnogo toga, godinama skrivao. Ipak, obe supruge (danas je razveden) verno su čekale presudu Haškog tribunala i pružale mu svu moguću podršku. Jer Jocko je, zaista, bolestan čovek.

Sve gorenavedeno nije, izgleda, plašilo jedino Ivicu Dačića. Od Stanišića zaziru i Vučić i Nikolić, vlastodršci koji se vrte ukrug i beže od njega. Predsednik SPS, u predvečerje novog suđenja u Hagu, navodno ga je pozvao u rukovodstvo partije. Hoće Stanišić u politiku? Što da ne! Novi kadar bi svakako njegovu fioku popunio nedostajućim dosijeima, ili novim elementima.

Međutim, zeznulo ga je novo suđenje u Hagu. Upravo s novim elementima. Korčagin, Tuhač ili Ledeni dodatno će morati da se kali.

(Piše: Branka Mitrović/Newsweek)

 

Share this post: