ODRASTANJE U VIRTUELNOM SVETU

Sociolozi roditelje donekle smatraju odgovornim za način života kod današnje dece, jer puštajući ih da igraju igrice ne moraju fizički i emotivno da se ulažu u njihovo vaspitanje

Bez obzira na sneg koji je proteklih nedelja intenzivno padao, retko gde su se mogla videti deca kako se sankaju ili prave Sneška Belića. Nije bilo ni odraslih da vuku decu na sankama. Umesto toga većina mališana je sedela kod kuće, udobno smeštena ispred svojih kompjutera ili televizora. Da je to neobična slika ne bi bilo strašno, ali pošto oni sve češće ostaju kod kuće i komuniciraju onlajn, onda to nije dobro za njihov kako fizički tako i psihički razvoj, smatraju stručnjaci.

Svima je jasno da se aktivnosti dece u današnje vreme razlikuju od ranijih dečjih aktivnosti i igara. To naročito važi za gradsku decu. Ona sa sela ili koja žive u kućama imaju ipak drugačiji ritam.

“Ako pogledamo ′radni dan′ jednog prosečnog deteta koje živi u većem gradu i ima oba zaposlena roditelja, biće nam mnogo toga jasnije. Ono ustaje u sedam, u jaslicama, vrtiću ili školi je od 8 do 17 sati i duže. Koliko zapravo vremena ostaje za bilo kakve aktivnosti”, pita se Dragana Soćanin, predsednica udruženja “Roditelj”.

 

KRIVI RODITELJI?

Sociolozi roditelje donekle smatraju odgovornim za način života kod današnje dece, jer puštajući ih da igraju igrice, ne moraju fizički i emotivno da se ulažu u njihov odgoj. S druge strane, roditelji su sve više opterećeni brigom za egzistenciju.

“Mnogi roditelji rade prekovremeno ili čak dva posla. Društvena situacija nameće nove uslove snalaženja i to je jedan začarani krug. Ne možemo da vratimo unazad globalne procese”, tvrdi sociolog Jelena Petrović Desnica iz Druge kragujevačke gimnazije.

Ne postoje olakšice za radno vreme, čak ni za samohrane roditelje ili one sa više dece. Zato su deca većinu vremena prepuštena sama sebi. Ukoliko su nešto starija ostaju sami kod kuće ili su u vrtićima, školama, sa bejbi siterkama, bakama i dekama, koji ne mogu da isprate ritam jednog deteta u potpunosti.

“Odlazak na svež vazduh i u prirodu dodatni je problem, jer manja deca moraju da izlaze na igrališta i parkove u pratnji roditelja, a osim vikendom za to je veoma malo vremena ostalim danima”, kaže Soćaninova.

Nekada je bilo drugačije. Vesna Janjević Popović, psiholog u beogradskoj osnovnoj školi “20. oktobar”, kaže da se ranije mirnije živelo i da je okruženje uključivalo jasno radno vreme i siguran posao, što je ostavljalo i više vremena za decu.

Odgovornost, ali i krivica roditelja leži još u tome što deci daju da nekontrolisano koriste računare još od najranijeg uzrasta. Soćaninova na to kaže da ne treba današnjoj generaciji uskratiti kompjuter, ali da je veoma važno da roditelji postepeno uvode decu u taj “virtuelni svet” i da te aktivnosti budu uvek, bez izuzetka, pod nadzorom odraslih i vremenski ograničene.

 

OTUĐENOST I NEOTPORNOST

Forumi i čet rumovi u jednu ruku daju mogućnost komunikacije sa više osoba istovremeno i stiče se utisak da deca imaju više drugara. Međutim, živu komunikaciju ne može ništa da zameni. Petrović Desnica napominje da je razgovor licem u lice mnogo interaktivniji i da zahteva više veština, jer se, recimo, na osnovu mimike i izraza lica mogu videti emocije.

“Onlajn komunikacija ostaje na površini, gubi se socijalizatorski momenat i učenje uloga u običnoj interakciji. Stiče se navika da se komunicira na jako uzak način sa dosta skraćenica i siromašnijim fondom reči, što menja društvenost i komunikaciju”, ističe Desnica.

Već je primetno da su roditelji sve otuđeniji i da traže mnogo mesta za sebe gledajući svoje serije, četajući sa svojim prijateljima, čime zapostavljaju porodicu. Tako će se, upozorava Desnica, kada deca postanu odrasli virtuelni život preneti u stvarni život.

Osim na socijalizaciju, sedenje kod kuće nepovoljno utiče na fizički razvoj i zdravlje deteta. Pedijatar dr Marica Milidrag, iz beogradskog Doma zdravlja “Savski venac”, kaže da pasivna deca nemaju dovoljno mišićne mase koja je potrebna za sve aktivnosti i koja je osnov za borbu sa bolestima.

“Od neaktivnosti štete su višestruke. Osnov za dugovečnost je mišićna masa, i ako nje nema dovoljno nije dobro. Sedeći povijena ispred televizora deca krive kičmeni stub, grudni koš se povija i pluća ne mogu dovoljno da se razviju. Slabije je i snabdevanje moždanih ćelija kiseonikom, zbog čega deca ne mogu dobro da napreduju”, objašnjava Milidragova.

Roditeljski strahovi su se povećali i od snega i mogućnosti povređivanja dece u sportskim aktivnostima.

“Sigurno je da ako ih ne naučimo da se penju, sankaju, klizaju, da će biti nespretniji i izloženiji povredama. Ako ne borave dovoljno napolju to će loše uticati na njihov razvoj”, kaže Popovićeva.

Isto tako dete koje ume da se igra preuzima različite uloge, ume da pokaže empatiju u igri, poštuje pravila i saigrače, biće dobra osoba i učiće dobro. Stoji i to da što više sportova i raznih drugih aktivnosti ne samo da podstiču socijalizaciju, nego detetu daju  zdravo socijalno okruženje koje neće postati problematično društvo.

 

ŠTA URADITI

Bez obzira na drugačiji tempo života koji ne obećava više vremena za decu, njihove drugare i roditelje, nije sve izgubljeno. Desnica Petrović veruje da treba raditi na drugačijim društvenim modelima i stilovima života, tako što bi mediji propagirali sportove i takmičenja, a škola i država sa njihovom politikom ponudili deci nešto što bi im pokazalo da je socijalna interakcija vrednija i da im nudi veće mogućnosti.

Kako su glavni primeri ponašanja deci upravo roditelji, najbolji podsticaj jeste da i oni sami imaju zdrave navike iz kojih dete može da vidi da ne podržavaju sedenje pred nekim od ekrana.

“Smatram da bi vrtići i pogotovo škole morale da imaju dodatne fizičke ili sportske aktivnosti koje su besplatne i dostupne svoj deci. Časovi fizičkog vaspitanja nisu dovoljni, i ne sprovode se uvek u prirodi. Nisu dovoljne ni rekreativne nastave u prirodi jednom ili dva puta godišnje. Fizička aktivnost trebalo bi da je obavezan deo svakoga dana”, izričita je Soćaninova.

Ona predlaže sportove i sportske klubove koji podržavaju uključivanje roditelja zajedno sa detetom, što dodatno motiviše roditelje jer tako uspevaju i sami da vežbaju. Zajedničke aktivnosti moguće su kod plivanja, aikida, karatea…

Takođe je veoma važno da dete nema računar u svojoj sobi, već da mu bude dozvoljeno da koristi onaj koji koriste i roditelji i to u dnevnoj sobi, gde je na vidiku svakome. Kako tehnologija sve više napreduje ni roditelji ne uspevaju da hvataju korak sa njom, i deca ih prestižu u tome. U tom smislu, jako je važna edukacija roditelja i neprekidno informisanje. Što više kvalitetnog vremena provedenog sa roditeljima i drugarima napolju, tokom sva četiri godišnja doba, dobar je osnov za buduće zdrave, aktivne i odgovorne odrasle ljude.

 

Akter

Share this post: