OPERACIJA KORIDOR: Evo kako je srpska vojska ginula za 12 beba na Vidovdan pre 24 godine protiv balija i ustaša! (VIDEO)

srbija vojska specijlne jedinice

Humanitarna operacija, inicirana teškim stanjem tek rođenih beba i hroničnih bolesnika pretvorila se odsudnu bitku za opstanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, jednu od retkih u tom ratu u kojoj nije počinjen nijedan zločin i ispoštovane su sve ratne konvencije.

Malo je događaja iz proteklog krvavog građanskog rata na prostoru Bosne i Hercegovine koji odišu iskrenim viteštvom kada su u pitanju dejstva sve tri zaraćene strane, a istorija će zabeležiti i da je malo ratnih operacija srpske vojske koje se mogu porediti sa slavnim podvizima predaka iz balkanskih ili, recimo, Prvog svetskog rata.

Ipak, u klanici do juče bratskih naroda u “bosanskom loncu” izdvaja se vojna akcija “Koridor”, zbog motiva koji su do nje doveli, ali i zbog činjenice da je ostala neukaljana sa stanovišta poštovanja svih pisanih i nepisanih normi i konvencija ratovanja.

“Bitka za bebe“ ili “Bitka za put života“, kako mnogi nazivaju akciju koja se odigrala pre tačno 24 godine, bila je pre svega humanitarna operacija, inicirana teškim stanjem tek rođenih beba i hroničnih bolesnika u bolnicama na teritoriji koju su pod svojom kontrolom držali bosanski Srbi.

Kasnije će se ispostaviti da je ovo bila odlučujuća bitka za opstanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i epopeja koja je praktično postavila temelj za konstituisanje srpskog entiteta, Republike Srpske, čiji je status kasnije potvrđen Dejtonskim sporazumom iz decembra 1995. godine.

Trinaest beba i helikopter bez dozvole

Kada su vojnici Armije Bosne i Hercegovine izveli napad na kolonu vojnika JNA u Tuzli presečena je i poslednja saobraćajnica koja je povezivala zapadne delove Republike Srpske sa Srbijom, zapravo onim što je ostalo od Socijalističke federativne republike Jugoslavije.

Tokom maja 1992. godine Modriča, Derventa i okolna mesta su došla pod vojnu upravu hrvatske vojske, čime su se snage HVO spojile sa muslimanskim snagama u Gradačcu i tako presekle sve putne pravce iz Krajine prema Srbiji i ostatku sveta.

Istoričar Neđo Malešević za portal Ekspres.net objašnjava kako je Međunarodna zajednica svojim sankcijama dovela u pitanje opstanak Srba na području čitave Bosanske Krajine:

– Odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja datira od 21. maja 1992. godine, zabranjivao se svaki civilni saobraćaj sa aerodroma u BiH, čime je Krajina izgubila vazdušnu vezu sa Srbijom.

Prekidanjem komunikacije došlo je do nestašice u svim sferama života, zbog čega se nad narodom Republike Srpske i Republike Srpske Krajine nadvila zlokobna pretnja potpunog istrebljenja – tvrdi Malešević.

Prve posledice prekida veze sa Beogradom osetile su krajiške zdravstvene ustanove, koje ostaju bez elementarnih sredstava za rad, poput kiseonika za inkubatore. U stanju potpunog haosa tražilo se brzo rešenje kako bi se narodu Bosanske Krajine i Posavine dala nada da će preživeti i opstati.

U to vreme u banjalučkom porodilištu rađa se trinaest beba kojima je, uglavnom zbog prevremenog porođaja, bio neophodan kiseonik.

I pored alarmantne situacije, Međunarodna zajednica nije dozvolila da iz Batajnice poleti helikopter sa svom potrebnom medicinskom pomoći, u kojoj je bila i tečnost za hemodijalizu bubrežnih bolesnika.

Ostao je prikovan za pistu čekajući dozvolu, koje nije bilo, što je pretilo da ceo slučaj pretvori u tragediju.

Koridor mora biti probijen!

U očajničkim pokušajima da se spase nedužni životi vlasti Srpske Republike Bosne i Hercegovine (koja kasnije prerasta u Republiku Srpsku) prvo su očajnički pokušale da iskoriste industrijski kiseonik, koga je u izvesnim količinama bilo u gradu, ali on nažalost nije bio odgovarajućeg kvaliteta da bi se upotrebio u medicinske svrhe.

Naš sagovornik objašnjava da je smrt 12. beba u banjalučkom porodilištvu bio prelomni trenutak za pokretanje akcije.

– Prateći čitavu situaciju, prvi krajiški korpus koji se još uvek nalazio u Slavoniji i čekao da dođu mirovne snage iz Nepala i Jordana, poslao je deo svojih jedinica da brani srpsko stanovništvo na teritoriji Dervente, koju su zauzele regularne jedinice hrvatske vojske.

Nakon smrti dvanaest beba u Kliničkom centru u Banja Luci nije bilo puno mogućnosti; ili krenuti u napad ili dozvoliti humanitarnu katastrofu.

Odlučeno je da se krene u akciju proboja Koridora života odrađena je taktički perfektno, što dokazuje i činjenica da se ova operacija danas izučava na vojnim školama nekih zemalja NATO.

Razlog za analizu te akcije je vojna doktrina po kojoj vojska ne kreće u napad ako omjer snaga nije tri na prema jedan, dok je srpska vojska na početku Bitke za put života imala odnos snaga 1 na prema 1,7, odnosno sa 14.800 vojnika izvršila je napad na 25.500 neprijateljskih vojnika.

Druga stvar zbog koje se vrše analize ove operacije je to što, i pored dramatične situacije, nije izvršen pojedinačni ni sistemski zločin, kao što je to bio slučaj samo nekoliko meseci ranije sa operacijom HVO u mestu Sijekovac – zaključio je Malešević.

General Momir Talić, koji je određen za komandanta operacije, izdaje tadašnjem načelniku Štaba prve oklopne brigade i komadantu Taktičke grupe jedan, Novici Simiću, naređenje, a njihov presretnuti telefonski razgovor izgledao je ovako:

-Slušaj, Simiću, hoću koridor ka Srbiji preko Trebave. Najkraćim putem. Hoću koridor do Vidovdana, pa makar bio kozja staza. Neću da deca umiru!

Upravo poslednja rečenica generala Momira Talića je bio signal da se okupe sve jedinice tadašnje VSR BiH i zajednički krenu u prodor.

Tuzlanski trik

Operacija Koridor počinje 14. juna 1992. godine na dva fronta: borbama na Ceru kod Dervente koje traju dva dana, i u kojima vojska Republike Srpske probija linije koje je zauzimalo Hrvatsko veće odbrane, te kreće u dalje oslobađanje Posavine.

Uporedo, pripadnici 16. krajiške motorizovane brigade VRS pod komandom potpukovnika Milana Čeleketića, uz podršku tenkovske čete iz Doboja, kreću u napad na južnom delu derventskog ratišta.

Prema podacima hrvatskog generala Martina Špegelja, u Posavini se tog leta 1992. nalazilo osam brigada HVO i petnaest brigada HV koje su se izmenjivale ili su sve vreme bile prisutne.

Ratni reporteri su u to vreme javljali sa terena kako je moral jedinica na visini, toliko da su komande imale problem da obuzdaju vojsku i oficire na nižim nivoima kako ne bi napravili previše dubok prodor u neprijateljsku teritoriju.

General Milenko Kurdešić za “Ekspres“ portal govori o tome kako su tekle pripreme i sama operacija:

– Odluka je morala da se donese na brzinu, međutim, problem je bio što nije bilo dovoljno slobodnih snaga Prvog korpusa, jer su uglavnom već bile raspoređene na položajima u zapadnoj Slavoniji.

Tada je usledilo pregrupisavanje snaga iz zapadne Slavonije, formirane su tri taktičke grupe, a za komadanta Prve grupe postavljen je pokojni general Novica Simić, koji je iz pravca Doboja preko Duge Njive krenuo na Modriču i Odžak.

Druga grupa je bila kod komandom pukovnika Mileta Novakovića i činile su je uglavnom jedinice iz Kninske Krajine, zato što su i njihove sve veze sa Srbijom bile prekinute.

Poslednja taktička grupa bila je pod komandom takođe pokojnog generala Slavke Lisice, koja je imala zadatak da oslobodi Brod iz pravca Dervente.

Ove taktičke grupe imale su snagu ekvivalentnmu jednoj brigadi, a glavno komandno mesto generala Talića bilo je na Dugoj Njivi.

Nakon formiranja taktičkih grupa i raspodele zadataka sve je bilo spremno da se krene u napad, priseća se Kurdešić.

Borbe su intenzivirane 24. juna kada je artiljerija VRS snažnim napadom navela Armiju Bosne i Hercegovine na pogrešan zaključak da srpske snage žele da zauzmu Tuzlu.

Zbog odlično odrađene propagandne borbe olakšan je prodor prema Modriči, jer je Armija BiH preusmerila svoje jedinice ka prilazima “gradu soli”.

Završne pripreme za napad na Modriču odradili su pripadnici jedinice “Vukovi sa Vučijaka”, pod komadom Veljka Milankovića, koji je, kako svedoče očevici, izdao naređenje: “Nož na puške. Juriš! Za mnom!” – i praktično uličnom borbom “prsa u prsa” zauzeo važno uporište Jakeš.

Brzim napadom sa obe strane reke Bosne, iz pravca Dervente i Doboja, Modriča je zauzeta bez većih borbi, jer su se pripadnici hrvatskih i bošnjačkih snaga ubrzano povlačili ispred srpske vojske, uz minimalan otpor prepuštajući svoje položaje.

– Deo Koridora koji je išao iz pravca Šamca prema Derventi je oslobođen 28. juna 1992. godine što je bio uspeh Prve i Druge taktičke grupe, dok je Treća kasnila i Brod oslobodila tek 7. oktobra 1992. godine – precizira Kurdešić.

Proboj na Vidovdan

Odlična obučenost i taktička spremnost generala Vojske Republike Srpske mogla se videti i u samom toku operacije.

– Treba napomenuti da je posle izvesnih borbenih dejstava, da bi se pojačao i ubrzao proboj Koridora, uvedena u borbu i 16. motorizovana brigada, koja je kao i Prvi korpus ranije obavljala zadatke na prostoru zapadne Slavonije.

Oni su raspoređeni na potezu Podnovlja i Lipe odakle su u veoma kratkom vremenu izbili na reku Savu, što je uveliko olakšalo posao ostalim jedinicama, konstatuje general.

Na Vidovdan 1992. godine tadašnji pukovnik a budući general, Novica Simić, u Modriči je pozdravio je borce i narod buduće Republike Srpske:

– Koridor za Jugoslaviju je uspostavljen, put je slobodan. Srećno! – čime je operacija Koridor i zvanično završena. U operaciji „Koridor“ su prema zvaničnim podacima poginula 293 vojnika VRS, a 1.129 pripadnika srpskih snaga teže je ili lakše ranjeno.

Prema izveštaju Operativne grupe Istočna Posavina Hrvatske vojske gubici HVO i HV su iznosili 1224 poginula i 6.240 ranjenih.

Prva vozila koja su prošla kroz novouspostavljeni Koridor bili su humanitarni konvoji sa hranom i preko potrebnom medicinskom opremom, čime je sprečena dalja humanitarna tragedija.

Za neke je, nažalost, već bilo kasno. Poslednja banjalučka beba, mala Slađana Kobas, svoju borbu je okončala 14 godina kasnije, usled bolesti koja je nastala kao posledica nedostatka kiseonika u porodilištu.

(Ekspres.net)

Share this post: