OPROSTITE NAM SRBI, U JEKU VAŠEG RATA MI SMO ČVRSTO SPAVALI

Sada treba prosto da se držite i sačuvate ono što imate. Da se utvrdite makar na onim linijama koje još uvek mogu da se brane u Bosni i Hercegovini, na Kosovu. Ali naše potpuno buđenje je na vidiku. Već vidim njegove zrake. Ali neće biti jednostavno. More krvi… Sve značajno u ljudskoj istoriji stoji na krvi… Vi ste svoju prolili. Na pragu smo vaskrsenja Velike Rusije. Bićete prvi koje ćemo krenuti da spasavamo kada se konačno probudimo.

dugin

ALEKSANDAR DUGIN: OPROSTITE NAM SRBI, U JEKU VAŠEG RATA MI SMO ČVRSTO SPAVALI

 

Srbi – to smo mi. To je naša avangarda. To nam je najbliži, srodan narod. Što smo mi jači, tim je bolje vama. Što se mi slobodnije osećamo na svetu, tim vi imate više šanse da učvrstite svoje pozicije na Balkanu i u perspektivi vratite svoje zemlje. Ali u ovim uslovima vi to nećete moći sami da učinite. Vi ste se kao junaci borili za svaki santimetar Majke Srbije. Sada vam je jako teško. Na izmaku ste snage. A mi smo u jeku vašeg rata čvrsto spavali, kao da smo bili onesvešćeni. Nismo uzmogli da vam priteknemo u pomoć… Oprostite nam… Sada treba prosto da se držite i sačuvate ono što imate. Da se utvrdite makar na onim linijama koje još uvek mogu da se brane u Bosni i Hercegovini, na Kosovu. Ali naše potpuno buđenje je na vidiku. Već vidim njegove zrake. Ali neće biti jednostavno. More krvi… Sve značajno u ljudskoj istoriji stoji na krvi… Vi ste svoju prolili. Na pragu smo vaskrsenja Velike Rusije. Bićete prvi koje ćemo krenuti da spasavamo kada se konačno probudimo.

„Ako se s pažnjom, s ljubavlju odnosimo prema našem prostoru i shvatimo njegov glas, ako se naučimo da odgonetamo njegove zvuke, čućemo da i planine govore. U Srbiji sam 1992. godine jednom naišao na odred Srba, koje su dotle već svi izdali. Kada smo zastali, upitali smo ih:

– Kuda ste se uputili i zašto?

– Idemo da zauzmemo eno onu planinu.

– Šta će vam ta planina, tamo ničeg nema, ili je to možda strateški važna tačka?

– Ma ne, strateški je sasvim nevažna, tamo ama baš ničeg nema, ni vode, ni struje, ali to je naša srpska planina. Ta planina neće u Hrvatsku, ta planina hoće da ostane u Srbiji. Ona nas zove. Da, tamo stoje mnogobrojni odredi Hrvata, a zdesna su Bosanci-muslimani. I mi sada krećemo, i tamo ćemo umreti’… Planina nije nikom bila potrebna, ali to je srpska planina. To je svim Srbima razumljivo. Oni su vrlo živ, prekrasan – evroazijski – narod. Stoga Srbi sve smesta shvataju. Oni kažu: ‘Ta planina deo je našeg kolektiva, to je naš drug, zove se tako-i-tako, i idemo joj u pomoć’“

– (Srpska planina) završnica je vredne Duginove knjige Četvrta politička teorija, u kojoj piše da je veoma bitan element evroazijske filosofije vera u duh zemlje, navodeći za primer usamljenu borbu srpskog naroda u nedavnim ratovima na prostoru bivše SFRJ. Ovom knjigom Aleksandar Dugin teorijski i precizno trasira put budućnosti savremene Rusije, ali i budućnosti čovečanstva. Većina Duginovih knjiga prevedena je na srpski jezik: Osnovi geopolitikeGeopolitika postmoderneMisterija Evroazije,Konspirologija… Danas ga svetski teoretičari i analitičari doživljavaju kao vrhunskog geostratega i naučnika visokog ugleda, najuticajnijeg ruskog ideologa postsovjetske ere. Kako kaže, sve svoje snage ustremio je ka jačanju Rusije i nacionalnoj samospoznaji, ruskoj ulozi u slamanju velikog svetskog zla, oličenog u zapadnjačkoj politici – atlantista.

Dr Dugin za Pečat govori o sve težim prilikama u svetu, sve izvesnijem stvaranju Evroazije i njenoj suštini, o državnom udaru u Ukrajini i pritiscima Zapada, o buđenju moćne, pravoslavne Rusije.

 U uvodu vaše knjige Četvrta politička teorija, koja je prevedena i na srpski jezik, tvrdite da je Rusiji potrebna nova politička ideja. Koja politička filosofija bi trebalo da postane temelj budućnosti Rusije? Šta je suština Četvrte političke teorije? I da li se ona u praksi već sprovodi?

— Da bih odgovorio na to pitanje morao bih da prepričam čitavu knjigu. U knjizi sam objasnio da sve tri klasične teorije epohe Moderne (liberalizam, komunizam i fašizam/nacionalizam) nisu pogodne za odgovor na aktuelne izazove u oblasti filosofije, politike, geopolitike, međunarodnih odnosa. Danas imamo liberale i oni vladaju, ali njihova vlast postepeno se bliži svom zakonomernom slomu. Liberalizam je u HH veku pobedio nacizam i komunizam, ali kada je ostao jedina ideologija (njena formula je slobodno tržište i puni individualizam), liberalizam je isuviše rasplinuo svoju suštinu, a takođe razotkrio svoj nihilistički osnov. Kao traženje slobode od, liberalizam je dobar, kada ima od čega da se oslobađa (na primer, totalitarna društva – komunistička ili fašistička). A kada nema od čega da se oslobađa? Tada liberalizam, nemoćan da izmakne sopstvenoj „oslobodilačkoj“ strategiji, predlaže oslobađanje od svih oblika kolektivnog identiteta – nacije, veroispovesti, pola, a sutra i od samog ljudskog statusa (transhumanizam). Liberalizam je konačno ispoljavanje nihilizma. Oslobodivši se svega, čovek se oslobodio i od bitka i od sebe samoga.

I šta tom liberalizmu u njegovoj krajnjoj, nihilističkoj fazi da suprotstave oni koji se sa njime ne slažu? Opet fašizam? Opet komunizam? Čak i ako to zamislimo, čitav ciklus će se prosto iznova ponoviti – opet će totalitarno društvo i liberalizam postati privlačni. Treba tražiti nešto drugo. To i jeste Četvrta politička teorija. U njenom osnovu leži filosofija tradicionalizma (Premoderna) u kombinaciji sa filosofijom Postmoderne (u oblasti kritike Moderne i njene propasti). To se može nazvati filosofijom konstruktivne Postmoderne. Postmoderna sve podvrgava dekonstrukciji. Četvrta politička teorija se s tim slaže, ali dok se postmodernizam zaustavlja u toj nihilističkoj fazi, 4PT čini još jedan korak napred i predlaže da se rekonstruiše Tradicija. Može se reći da je to kombinacija Genona i Hajdegera, tradicionalizma i fenomenologije. Nešto slično tražili su utemeljivači ruske religiozne filosofije u pravoslavnom isihazmu i ideji Svete Sofije.

Rusija je osuđena na to da prihvati 4PT. Mi danas nismo komunisti, nismo liberali niti smo fašisti. Mi smo uopšte bez ideologije, ali u tom slučaju sa nama mogu da rade šta god hoće. Bez ideologije, bez ideje ne može da postoji društvo – urušiće se ako ga pokreće samo inercija. Zato 4PT pobuđuje zanimanje kako naučne javnosti tako i najintelektualnijeg dela političkih elita Rusije. Ali, za 4PT se, kao i za svaku ideologiju, treba boriti. Ništa se lako ne postiže. Tim pre što je u Rusiji još uvek ostalo mnogo liberala koji rade za Zapad i na sve moguće načine sprečavaju promociju 4PT i njeno ostvarivanje. Ali, mnogo toga je već učinjeno. Mi redovno izdajemo časopis Četvrta politička teorija (pri Moskovskom državnom univerzitetu). Uskoro će izaći moja nova knjiga Četvrti put, koja razvija upravo filosofske osnove te teorije.

U vašim brojnim knjigama, u kojima ste se posvetili savremenoj geopolitčkoj podeli, prilikama u svetu, ekspanziji atlantista, donekle i srpskom pitanju, teoriji mrežnih ratova, utisak je da ste kritičkom notom ocenjivali uspavanost i sporost rukovodstva Rusije. Ipak, iz ove knjige je očigledno da ste, u određenoj meri, ublažili ocenu kasnog buđenja – reagovanja Rusije na dešavanja u svetu (servirana iz globalističke kuhinje atlantista i SAD-a kao nosioca liberalnih ideja). Zašto, šta se promenilo?

— Nije se mnogo toga promenilo. I dalje sam kritičan prema ruskoj vlasti i smatram da nedopustivo oteže i isuviše sluša Zapad. Ipak je Putin u trećem mandatu načinio niz realnih koraka ka rodoljublju: proglasio je Evroazijski savez, rekonfigurisao sistem javnih glasila, suzbio liberalni ustanak na Blatnom trgu, najzad razrešio dužnosti najštetnijeg agenta uticaja globalne oligarhije Vladislava Surkova, i poslednjih dana adekvatno reagovao na proamerički prevrat u Kijevu i podržao nezavisnost Krima. Putin oteže. Ali, on je čovek od akcije. Ne toliko od reči koliko upravo od akcije. U vreme mira nije naročito delotvoran, pravi mnogo grešaka, naročito u kadrovskoj politici, ne može da izađe na kraj sa korupcijom, isuviše veruje liberalnim savetnicima. Ali kada se radi o stvarnom izazovu, on nikada ne izdaje Rusiju. Dobio je rat u Čečeniji. Skinuo je sa vlasti izdajnike oligarhe. Uveo je vojsku u Južnu Osetiju i Abhaziju. Proglasio je za cilj Evroazijski savez. I evo sada se bori za vraćanje Krima Rusiji.

Kada je rat nema vremena za nesuglasice. Potpuno sam na Putinovoj strani u svim kritičnim situacijama. Svaki put kada se rešava sudbina Rusije on je uvek na pravoj strani. U kritičnoj situaciji on dejstvuje smelo, brzo i delotvorno. Možda će on tim dejstvima pridati ideološki oblik i onda će se naši stavovi još više zbližiti.

Upozoravate da danas mnogi naslućuju da u “svetu svetskog globalizma, Postmoderne i Postliberalizma za Rusiju nema mesta”. Svetska vlada će težiti da postepeno ukine sve nacionalne države. A čitava ruska istorija predstavlja dijalektički spor sa Zapadom i zapadnom kulturom, borbu za odbranu svoje ruske istine, svoje mesijanske ideje. Objasnite.

— Tako je. Američka hegemonija ne ostavlja mesto za Rusiju kao suverenu pravoslavnu slovensku velesilu. Ona može da bude ili neprijatelj, ili marioneta pokorna Zapadu. Ali, Rusija je isuviše velika i isuviše ponosna zemlja. Zato nam je jednostavnije da to svetsko ustrojstvo uništimo nego da priznamo svoj potpuni poraz u istoriji. Rusija novom svetskom poretku stoji na putu.

„Američki vek” zamišljen jekao pretapanje postojećeg svetskog modela u nov, izgrađen strogo po američkim uzorima, što se naziva “demokratizacijom”. Tako su se pojavili projekti “Velikog Bliskog Istoka”, “Velike Srednje Azije”. Sada i Ukrajine! Ima li snage čovečanstvo da se odupre tom zlu?

U Ukrajini se više ne radi o „dubokoj demokratizaciji“, kao u drugim slučajevima, nego o instrumentalizovanju neonacizma u interesu SAD-a i NATO-a. To je atlantsko-fašizam, nova pojava. Pošto mu demokratija u nizu slučajeva ne daje traženi rezultat, Zapad je odlučio da proširi arsenal ideoloških sredstava. Sada za svoje ciljeve koristi ne samo NVO nego i neonacističke radikalne terorističke grupacije. U islamskom svetu već odavno podržava selafije i vehabije. Sada je ta taktika u obliku neonacizma preneta i na Evropu. Takav projekat uhodavan je još u Jugoslovenskom ratu, kada su, podržavajući antisrpski nacionalizam, SAD i zemlje NATO-a nastojale da postignu svoje ciljeve. Isto je bilo i na Kosovu. Tome se treba suprotstavljati odlučnim koracima na stvaranju višepolarne koalicije – Rusija (i druge pravoslavne i/ili slovenske zemlje), Kina, islamski svet, Indija, Latinska Amerika. Mi sami ne možemo da se sa tim zlom izborimo.

Globalna demokratija je, pišete, kao carstvo antihrista. To su osetili mnogi porobljeni narodi. U prvom redu, mislim na narode koji su globalizmu pružali otpor, srpski narod, ali i Irak, Libija, Sirija. Potvrda vaših reči jeste primer Grčke, koja je skupo platila uhvativši se u EU kolo. Šta mislite, da li će EU dozvoliti izlazak nekih zemalja iz njenih kandži, ili će se EU, naprosto, raspasti?

Oni koji su ušli u Evropsku uniju najčešće više gube nego što dobijaju. Evropska unija je uništila privredu Grčke, razorila Bugarsku i Rumuniju, obeskrvila Mađarsku. Grčka i Mađarska već su ne jednom na najvišem nivou postavljale pitanje izlaska iz EU, Rumuni nisu daleko od toga. Ekonomski je to neizvesno, ali je duhovno, socijalno i kulturno savremena EU – nešto smrtonosno. To je individualističko društvo čiste potrošnje, gde su pokidane sve organske veze, sve tradicije, gde nema porodice, pola, gde nema čoveka. To nije Evropa sa njenom prekrasnom i herojskom duhovnom kulturom. To je anti-Evropa. Uveren sam – što pre se raspadne Evropska unija u njenom sadašnjem vidu, tim bolje za Evropu. To je naprosto ćorsokak.

Rusiji se daje još jedna istorijska prilika da trasira i izgradi pravedniju sudbinu čovečanstva, da li se slažete?

— Da, u to sam prosto uveren. I činim sve kako bi to postalo stvarnost.

Zapad ne bira sredstva da svojom ideologijom globalizma i rušenja zemalja i naroda krene u pohod na Rusiju. Kažete da je pet milijardi dolara Zapad na to potrošio. Da li je državni udar u Ukrajini deo tog scenarija?

— O Ukrajini sam već napisao mnogo tekstova i stalno sam u borbi. Ukrajina – to je moj rat. Zato što se tu ne radi prosto o protivrečnostima između Ukrajinaca i Rusa, već je to u suštini neposredan sukob sa SAD-om i Zapadom koji stoji iza leđa vladajuće kijevske hunte. To je direktna agresija na Rusiju. To više nije igra niti su to rovovske bitke. To je udar. Na njega treba uzvraćati. Ako mi izdržimo, svet će biti drugačiji, kudikamo bolji i pravedniji. I što je najvažnije – u njemu će biti nas. Ako ne, nije isključeno da će se tako i završiti svetska istorija. Pravoslavlje uči da sve, osim Boga, ima kraj. Možda i stojimo na pragu takvog kraja. Za nas je, kao i uvek, ili pobeda ili smrt. Zapad je antihrist. A sa njime ne može biti kompromisa.

Moskva ima razlog da krene sa izgradnjom Malorusije, Krim je ruski, suludo ustupljen, Kijev su stvorili stara ruska istorija i ruski narod. Svetu je jasno da će se od zbivanja u Ukrajini i čvrstog, doslednog stava Putina, jedinstva ruskog državnog vrha, Rusija drugačije odnositi prema oblikovanju međunarodne politike.To se poklapa sa vašim stavovima: „Smisao prave ruske nacionalne države bi trebalo da bude takav da ona mora biti agresivna prema spolja, po potrebi gruba, kao oklop”.

— Da, naravno. Još pre nekih osam godina novinari su na internet postavili video-film „Putin – to je Dugin“. Smisao je sledeći: ono što Dugin govori, piše, Putin posle izvesnog vremena radi. A pri tom govori nešto svoje. Sve što sam pisao tokom 90-ih godina, kada me u doba Jeljcina uopšte niko osim rodoljubive opozicije nije slušao, ostvarilo se u doba Putina. I Evroazijski savez, i rodoljubivi preokret, i antiliberalizam, i geopolitički način razmišljanja. Sada se odigrava raspad Ukrajine i njena nova rekonfiguracija. Sve to je u „Osnovima geopolitike“, knjizi koju je Sava Rosić prevodila na srpski, kako sam kasnije saznao, u Beogradu, pod natovskim bombardovanjima. Savremena Rusija sa Putinom postaje onakva kakva treba da bude, kakvom bih želeo da je vidim.

Pišete o Evroazijskoj imperiji budućnosti, kao o „novoj imperiji sa jezgrom u Rusiji”. Koji su osnovni ciljevi Evroazijstva?

— Izgradnja višepolarnog sveta. U tu svrhu stvaranje jednog od polova kroz regionalnu integraciju. Uporedo s tim aktivno učešće u izgradnji kontinentalne Evrope, slobodne od američke dominacije. Upravo tada će doći vreme za Srbiju, naš prekrasan bratski narod, najdraži. Evropska unija će propasti i mi ćemo stvarati Novu Evropu. Ono što je sada u Srbiji – to je privremeno. Sve to nije bitno. Sve ćemo povratiti. Samo budite verni srpskom duhu, pravoslavnoj veri i vašem prekrasnom slovenskom identitetu. To i jeste evroazijstvo – pravo narodâ da budu ono što jesu u višepolarnom svetu.

Temelj buduće Evroazijske imperije poklapa se u opštim crtama sa prostorom ZND. Koliko je ona prisutna u vizijama ruskog lidera, ali i potencijalnih članova osovine Evroazijstva?

— Delimično je prisutna, delimično ne naročito. Svi naši lideri su ljudi sovjetskog vaspitanja. To ostavlja trag. Oni očito ne prihvataju liberalizam kao dogmu. Ali, teško da misle u smelim kategorijama Evroazijske imperije. Uostalom, to nije važno. Jer sve ispravno čine. I samim tim na raznim nivoima, ekonomskom, političkom i vojnom, stvaraju bazu naše Imperije.

Kraj zapadnjaštva je u Rusiji, tako završavate i poslednje poglavlje vaše knjige. Da li procenjujete da su za to nastupile povoljne prilike?

— Jesu. Sada se to pouzdano može reći. Od Putinovog povratka 2012. godine zapadnjaštvo je do nogu potučeno. Na Blatnom trgu i u ostavci Surkova, glavnog zapadnjaka u Putinovom timu. Ima još liberala u vladi, ali nisu tako važni. Javna glasila su sada suštinski očišćena. Zadržali su svoje pozicije samo u kulturi i donekle obrazovanju. Ali u celini gledano, taj vektor su radikalno odbacili čitavo društvo i Putin kao predsednik. Vidite kako se sve više zbližavam sa Putinom… U Putinu je sve više i više Dugina. Ali to nije moja zasluga. Prosto ja razmišljam o narodu, trudim se da proniknem u logiku ruske istorije, u tajnu ruske sudbine, u srce našeg identiteta. A to već ne zavisi od ličnosti. Zato se može reći i drugačije: u Putinu je sve više i više ruskog… Uostalom, to je maltene jedno te isto.

Kako i u kojem stepenu bi se te okolnosti odrazile na 25-godišnju srpsku agoniju, rešenje našeg nacionalog problema, Kosmeta, jačanje Republike Srpske, i uopšte, položaj i objedinjavanje srpskog naroda na Balkanu? —

Srbi – to smo mi. To je naša avangarda. To nam je najbliži, srodan narod. Što smo mi jači, tim je bolje vama. Što se mi slobodnije osećamo na svetu, tim vi imate više šanse da učvrstite svoje pozicije na Balkanu i u perspektivi vratite svoje zemlje. Ali u ovim uslovima vi to nećete moći sami da učinite. Vi ste se kao junaci borili za svaki santimetar Majke Srbije. Sada vam je jako teško. Na izmaku ste snage. A mi smo u jeku vašeg rata čvrsto spavali, kao da smo bili onesvešćeni. Nismo uzmogli da vam priteknemo u pomoć… Oprostite nam… Sada treba prosto da se držite i sačuvate ono što imate. Da se utvrdite makar na onim linijama koje još uvek mogu da se brane u Bosni i Hercegovini, na Kosovu. Ali naše potpuno buđenje je na vidiku. Već vidim njegove zrake. Ali neće biti jednostavno. More krvi… Sve značajno u ljudskoj istoriji stoji na krvi… Vi ste svoju prolili. Na pragu smo vaskrsenja Velike Rusije. Bićete prvi koje ćemo krenuti da spasavamo kada se konačno probudimo.

(Standard)

Share this post: