Osvajači: 1914. pod “šapom” zemalja Starog kontinenta bilo je 84 odsto planete

vitez i pas silvan

Osvajanje zemlje pljačkom nekada nije bilo neuobičajeno. Najistaknutiji primer potiče iz srednjevekovne zapadne Evrope gde su bande ratnika otimale bogatstvo, čast i na kraju teritoriju svojim neprijateljima po veri.

Iako njihova osvajanja nisu trajala dugo, imala su dugoročne posledice.

Štaviše, vekovi takvog ratovanja bili su ključni uzrok pohoda Evropljana na svet, zbog kog je pod “šapom” zemalja Starog kontinenta 1914. bilo 84 odsto planete.

Da bismo shvatili zašto, moramo analizirati efekte svih ratova u srednjevekovnoj Evropi pod dirigentskom palicom onih koje bismo danas zvali gospodarima rata.

U borbama su se brzo prepoznavali lideri koji su bili ključni za donošenje pobede i privlačenje poštovalaca, a konflikti među različitim grupama unutar same vojske često su izazivali unutrašnje podele i sukobe.

Dugoročno, taj faktor bio je jedini razlog zbog kog ni jedan lider iz Zapadne Evrope nikada nije uspeo da održi trajno carstvo kakva su vekovima opstajala, recimo, u Kini.

Tek u 16. veku neki lideri su konačno dobili mogućnost i da nametnu poreze, kojima će finansirati svoje armije. Oni su postali dominantna sila rane moderne Evrope. Porezi su bili ogromni – 10 do 40 puta veći, nego što je imala Kina krajem 18. veka i gotovo sav novac koji su tako dobijali odlazio je na ratovanje.

Neko će reći da su od tog poreza i gradili i to velelepne građevine koje opstaju i danas, ali treba imati u vidu da su čak i najlepša zdanja, poput čuvene palate u Versaju zahtevala izdvajanje samo dva odsto ukupnog prihoda od poreza.

Gotovo kompletan ostatak trošio se na opremu vojske ili na isplatu dugova od ranijih vojevanja, jer su vladari u tom periodu evoluirali (kako bi to Makijaveli rekao) u ličnosti koje “nemaju drugi cilj, misao niti posao od ratovanja”.

Drugde su vladari premodernih država možda ulagali u infrastrukturu ili smanjenje siromaštva, ali ne i u Evropi.

Kompletan novac koji je ulagan u vojsku, omogućio je vladarima Evrope mnogo načina da isprobavaju i poboljšavaju tehnologiju koja se koristila u ratovanju – od baruta, do topova i utvrđenja koja mogu podneti i bombardovanje.

Pošto su njihove države uglavnom bile male, mogli su lako da uče od svojih rivala i kopiraju njihova dostignuća. Tako je Evropa tehnologiju upotrebe baruta “pogurala” dalje nego bilo koja zemlja Azije.

I ostatak sveta je ratovao gotovo jednako često kao Evropljani, ali se tamo nije toliko trošilo na naoružanje. Tako je vojna dominacija Evrope dodatno došla do izražaja u 19. veku kada se znanje o oružju značajno proširilo usled industrijske revolucije.

Preduzetnici su slobodno mogli da koriste tehnologiju u privatnim ekspedicijama i zapravo su na to i podsticani, naročito nakon što su Španci pronašli rudna bogatstva u Meksiku i Peruu.

Da je neko hiljadu godina ranije predvideo da će Evropljani od 1914. vladati svetom, niko mu ne bi verovao, jer je Stari kontinent tada bio siromašan i haotičan.

Međutim, ratovanje je evropske zemlje učinilo moćnim državama, a ta moć očigledna je i danas iako zvanično više nema kolonijalizma.

(Profesor Filip T. Hofman/B92)

Share this post: