Otkriće ovih drevnih spisa zauvek je promenilo istorijsku nauku, hrišćanstvo i izučavanje Biblije

Otkriće

1945. godine, Muhamed al-Saman i njegov brat pošli su od svog sela do obližnjih pećina da kopaju i da traže đubrivo. Vrlo blizu površine otkrili su zapečaćeni ćup, a ono što su u njemu pronašli zauvek je promenilo našu percepciju ranih vekova hrišćanstva.

Muhamed al-Saman je bio i do kraja života ostao najobičniji egipatski seljak, siromašan, nepismen i nepriznat.

Ali zbog onoga što je slučajno pronašao dok je 1945. godine sa svojim bratom kopao u blizini pećina Džabal al-Tarifa tragajući za đubrivom, zauvek je promenilo istorijsku nauku, hrišćanstvo i izučavanje Biblije, mnoge ljude oteralo u skepticizam i ateizam, a njemu samom obezbedilo mesto u istorijskim udžbenicima.

Kao što rekosmo, slučajno, na vrlo maloj dubini usred ničega, Muhamed al-Saman je pronašao zapečaćeni ćup u kome su se nalazili skriveni papirusi, zakopani u 4. veku od strane gnostika iz obližnjeg manastira, verovatno dok su se snage rimske vojske galopom približavale da po nalogu crkvenih otaca unište sve “jeretičke” spise na koje naiđu.

Moglo je da postoji samo jedno viđenje Boga, a sva ostala su morala biti zatrta. Autoritet glavnih episkopa nije smeo biti više dovođen u pitanje.

Nijedan od dva brata nije prijavio šta je pronašao, pošto su planirali da zarade novac prodajući ih na komade i u intervalima. Njihova majka je sujeverno spalila nekoliko papirusa uplašena da bi mogli imati negativne efekte.

1946. godine dva brata su se posvađala i ostavila rukopise kod jednog koptskog sveštenika koji je zajedno sa bratom postepeno prodavao deo po deo ovog blaga. Ono što je ostalo 1952. godine proglašeno je nacionalnim blagom i smešteno u Koptski muzej u Kairu.

Lokacija Nag Hamadija u Egiptu. Foto: Wikipedia Commons/Quadell

Zbog svega ovoga, ono što je postalo poznato kao Biblioteka Nag Hamadija, nazvana po najbližoj većoj naseobini, pojavljivalo se postepeno a tek je kroz nekoliko decenija postao u punom smislu jasan značaj onoga što su otkrili.

A ono što su otkrili je neverovatna zbirka literature od koje se svakom svešteniku svake Crkve, i istočne i zapadne, digla kosa na glavi. 1.000 rukopisnih strana smeštenih u dvanaest knjiga ukoričenih u koži. Svaka knjiga, osim desete, sadrži zbirku kraćih dela, pa se u suštini radi o 52 rasprave. 12 je bilo poznato od ranije, dok je 40 bilo potpuno novo. Od toga, 30 je bilo relativno celovito, a deset su bili samo fragmenti.

Među njima je bilo Jevanđelje po Tomi, koje je iz korena promenilo naše shvatanje ranog hrišćanstva, ali i Jevanđelje po Filipu, Jevanđelje istine, Rasprava o vaskrsenju, Tajna knjiga Jakovljeva, O poreklu sveta, Knjiga Tomina, Sofija Isusa Hrista, Jevanđelje po Egipćanima, Otkrivenje po Pavlu, Prvo i Drugo otkrivenje po Jakovu, Otkrivenje pod Adamu, po Petru, i tako dalje.

Početak Jevanđelja po Tomi na Kodeksu II pronađenom u Nag Hamadiju. Foto: Wikipedia Commons/Quibik

Jevanđelje po Tomi je najbitniji nalaz, onaj za koji su se crkveni oci pre svih ostalih nadali i bili ubeđeni da je u potpunosti uništeno. Ovaj rukopis sadrži 114 izreka koje se pripisuju Isusu Hristu, od kojih se oko polovina nalazi u kanonskim jevanđeljima, ali druga polovina je do tada bila potpuno nepoznata; kredibilitet tim nepoznatim izrekama daje upravo prisustvo poznatih.

Ta druga polovina baca novo svetlo na utemeljitelja hrišćanstva i daju mu do sada neviđenu dimenziju. Recimo, Hrist ne savetuje da vernici poste, da se mole i da dele milostinju (sve suprotno mejnstrim Crkvi), “jer ono što ulazi u usta ne prlja čoveka, već ga prlja ono što iz njih izlazi”.

– Carstvo Božije je u vama, i van vas. Kada upoznate sebe, postaćete poznati i shvatićete da ste vi ti koji su sinovi živoga Oca. Ali ako ne upoznate sebe, živite u siromaštvu i vi ste ti koji ste siromaštvo – kaže Hrist u Jevanđelju po Tomi, u paragrafu koji ukazuje da je akt spasenja neraskidivo povezan sa moći introspekcije, sposobnosti da se iskreno sagleda sopstvena ličnost, samokritično, jer je to jedini put ka usavršavanju.

Papa Franja i carigradski patrijarh Vartolomej. Foto: AP/Tanjug

Pisanje ovog dela smešta se u period između 60. i 140. godine n.e, a neki veruju da je Jovanovo jevanđelje direktan odgovor Tominom, te da se autor poslednjeg kanonskog jevanđelja koristi raznim metodama da oblati i ospori stvari koje tvrdi Toma. Recimo, ubacivanjem priče o “nevernom Tomi”.

Ne slažu se svi da je Tomino jevanđelje zaista napisano od strane Svetog apostola Tome, ali je datiranje ovog dokumenta gotovo sigurno. Šta više, mnogi smatraju, ukazujući na gorepomenutu “prepirku” sa Jovanom Bogoslovom, da je prvi vek morao biti vek u kome je napisano. To znači da bi Toma mogao biti autor, i da to ne može da se isključi.

Ovo i otkrića drugih apokrifnih jevanđelja bacaju potpuno novo svetlo na ranu istoriju hrišćanstva, i postavljaju niz pitanja: koliko je pravaca naše religije postojalo u prvih vekovima, kojim su se metodama služili oci Crkve kada su odlučivali koja jevanđelja su dobra a koja nisu, kako možemo biti sigurni da je prava verzija hrišćanstva pobedila, koji su sve ovozemaljski faktori igrali ulogu u pobedi “nikejske” struje?

(Telegraf.rs)

Share this post: