OVO JE NEMOGUĆE – KRV, ZNOJ I SLOMLJENE KOSTI: „Proveo sam tri dana kao ruski specijalac. Bilo je …”

„Ruska reč“ se uključila u program za vojnike-amatere, od kojih su neki završili u prašini.

Krv, znoj i prljavština. Ovo poznato trojstvo mi je oživelo čula kad sam se vratio na teren, ovog puta kako bih se pridružio grupi odlučnoj da testira svoje fizičke i mentalne sposobnosti tako što će tri dana provesti pod komandom zastrašujućih ruskih Crvenih beretki.

Neko je pao na zemlju kada su mu noge otkazale za vreme marša kroz šumu. Čak mu ne prepoznajem lice, jer mi je svest zamagljena krajnjim umorom.

„Pokreni se, čoveče!“ – kaže neko, pokušavajući da ga ohrabri. „Moramo da nastavimo. Diši. Samo razmišljaj o disanju i ni o čemu drugom.“

„Granataaaa!“ Nešto je proletelo kroz vazduh i udarilo u zemlju pored nas – mahnito smo se bacili u suprotnom pravcu, pokrivajući glave rukama.

„Kako je do ovoga došlo?“ pomislio sam.

Početak

Vratimo se nekoliko dana unazad. Petak je popodne. Dvadeset muškaraca starosti od 17 do 48 godina, uključujući i mene, čekaju u predgrađu ruske prestonice autobus koji će ih odvesti u bazu skrivenu u šumama Moskovske oblasti.

Ovi ljudi dolaze iz svih sfera života: studenti, poslovni ljudi, kancelarijski službenici i bivši vojnici. Ovde je čak i tip koji je doputovao iz Velike Britanije kako bi prošao vojnu obuku sa svojim ocem, bivšim kapetanom Ruske vojske.

Zašto smo ovde? Pa, želimo da prođemo iste psihološke i fizičke testove koje prolaze ruske Snage za specijalne operacije.

„Kuća-posao-kuća. Ne mogu više tako da živim. Moram da promenim nešto u svom životu, a ne znam bolji način za to nego da se priključim vojsci. Čak i ako se radi o samo nekoliko dana“, rekao mi je Ilja, uspešni moskovski biznismen čija je kompanija izgradila sve glavne ulice u glavnom gradu Rusije.

1. dan: Tuče i slomljene kosti

Projekt u kojem učestvujemo zove se „Jedan dan u Snagama za specijalne operacije Rusije“. To je komercijalni projekt (košta oko 500 dolara po učesniku), ali svi moraju prvo da polože psihološki test kako bi proverili svoju mentalnu izdržljivost. Ko ne prođe test, dobija svoj novac nazad i napušta grupu.

Uprkos tome, u našoj grupi se našao pravi čudak – kako to uvek biva, bez obzira na to da li se radi o stvarnoj vojsci ili programu obuke. Zvao se Petar, a nadimak mu je bio „Berserk“, jer je svaki put u sparingu ili treningu s nekim urlao poput ludog orka iz Gospodara prstenova.

Tvrdio je da ga je raniji vojni instruktor u Sankt Peterburgu podučio prvoj pomoći tako što je nožem razrezao sopstvenu nogu i zatim sam zašio posekotinu…

I tako sam se našao rame uz rame s tim tipom, pitajući se hoće li neko dobiti metak u glavu čim on dobije pištolj.

Našu pažnju nije privukao pucanj, već uzvik: „Trčite! Trčite! Dame, dve minute do borbene obuke“, viču na nas oficiri.

Jurimo iz autobusa na sveže pokošeno polje gde nas čeka prava Crvena beretka, elitni oficir Nacionalne garde Rusije. „Trening koji se spremate da prođete nije toliko težak kao onaj koji Crvene beretke prolaze svakodnevno. Trčaćete osam kilometara umesto 12 kroz šumu.

U vojsci vojnici prestaju s borbom tek kad su nokautirani – i prestaju da pucaju iz Kalašnjikova tek kada ruke više ne mogu da drže pušku“, objašnjava nam on.

Grupa stoji mirno. Niko se ne usuđuje da prekine krupnog vojnika ledenog pogleda obučenog ubice.

„Danas ste vi sami sebi najveći neprijatelji i niko drugi. Moraćete da se borite ne protiv osobe pored sebe, ne protiv instruktora, već protiv svojih strahova i uverenja da nešto ne možete da uradite“, kaže nam.

„Nema pitanja? Odlično! Onda krenite!“

Prolaze sati pod žarkim suncem. Naučili smo nekoliko prljavih rvačkih i kikbokserskih tehnika – stvari koje nikad ne biste koristili u ringu, ali bi vam mogle dobro doći u slučaju da neko pokuša da vas ubije.

Ove borbene metode usmerene su na skretanje pažnje protivnika pre nego što ga udarite u prepone i zatim dokrajčite laktom u zadnji deo glave. Prljavo, da, ali efikasno.

Stvari stvarno počinju da se zagrevaju kada se suočimo jedni sa drugima u borbi golim rukama – bez štitnika ili kacige. Neki se na zemlji nađu prilično brzo, njihovi protivnici su prejaki. Ispostavlja se da je među nama prvak MMA amaterskog prvenstva 2012!

On ležerno tehničkim nokautom udara protivnika kolenom u lice. Minut kasnije čujem još jedan krik – nekome je slomljen nos.

Obojica su poslata nazad u kamp po medicinsku pomoć.

„Muškarac mora biti muškarac. Hteo sam da dođem ovamo i da se borim s bilo kim ko se usudi da stane pred mene. Hteo sam da budem testiran! Hteo sam da se podsetim na dobre stare dane u mornarici“, kaže mi pretučeni, ali ne poraženi borac nakon što mu je pružena medicinska pomoć.

Obojica ranjena ratnika se vraćaju na trening, jer niko ne želi da napusti program već prvog dana.

Pet sati kasnije sledi prvi odmor. Jedemo rezance s mesom iz konzerve, pa se vraćamo na još dva sata borbenog treninga.

Konačno se, nakon sedam dugih sati borbe, spušta noć i mi se od iscrpljenosti rušimo u šator podignut usred polja.

2. dan: Prljavština, znoj i vaš najgori neprijatelj

Jutro: 6 sati. Dobili smo doručak i sat vremena da se pripremimo za neizbežni marš od osam kilometara kroz šumu. Začudo, u trčanju nam se pridružuje 17-godišnja devojka koja bi trebalo da pronađe mesto za zasedu među stablima. Kasnije mi kaže da neke od instruktora poznaje godinama i da voli da provodi vikende s njima tokom vojne obuke civila. Bila je poput Dži Aj Džejn i isto tako lepa kao zvezda čuvenog filma Demi Mur, s tim što je imala dugu plavu kosu, a ne vojničku frizuru kao Mur.

„Ovo je trenutak za odustajanje, niko vas neće kriviti!“, kaže jedan instruktor.

Ipak, svi ostajemo da stojimo.

„Šta god vam naredim da učinite, učinićete to. Ako kažem da puzite, vi puzite. Ako kažem da trčite, vi trčite najbrže što možete. Ako kažem da legnete, lezite kao da lete meci.“

Niko ništa ne govori. Čekamo u tišini.

„Krenite!“

Grupa počinje marširanje. Nekoliko trenutaka kasnije neko vikne:

„Granataaaa!“

Svi se bacaju na zemlju, a nekoliko sekundi kasnije ustaju i trče kroz grmlje prema šumi.

„Puzite!“

Opet smo na zemlji i puzimo 100 metara do staze koja nas vodi do litice i u šumu.

„Trčite, dame! Trčite! Niko neće čekati vaše lepe guzice da se popnu!“

Crvene beretke moraju da prođu iste ovakve testove u vojsci. Ipak, postoje neke razlike.

Pravi vojnici to čine opremljeni sa 30 kilograma ranca, pušaka i municije, a trka traje 12 kilometara – „odustati“ znači zauvek izgubiti pravo na ulazak u rusku vojnu elitu.

Svakih 300 metara puzimo, radimo sklekove i šta god nam narede naši oficiri. Za jedan deo grupe to uskoro postaje nepodnošljivo, ljudi počinju da padaju na zemlju i da napuštaju naporan maraton. Ne zanima ih šta vojnici misle o njima – hvata ih potpuna, krajnja iscrpljenost i oni se vraćaju u kamp, poraženi.

„PROKLETSTVO! Nemate čak ni 30 kilograma na leđima s Kalašnjikovima i kacigama na glavama! A ipak odustajete i odlazite!“, viče oficir na nas.

Nikad ne bi trebalo da kukate. Možete da urlate, vičete, da se tresete od bola i vrištite, ali nikad ne biste smeli da kukate ili plačete. Nemojte nikada oficirima reći da više nemate snage – izgubićete njihovo poštovanje i prema vama će se odnositi kao prema slabiću.

Na pola puta me zgrabi jedan od oficira i kaže mi da se vratim nazad u kamp, jer zaostajem.
Ono što se posle događalo saznao sam u kampu: preostalu sedmoricu dočekala je zaseda na putu preko vodene prepreke. Zaronili su i plivali do obale odakle su morali da pretrče još četiri kilometra kroz šumu, mokri i prekriveni prljavštinom.

Moć

3. dan: Taktički stil života

Poslednji dan u kampu počeo je u 2 ujutro kada je jedan oficir bacio zvučnu granatu pod naš šator. Nisam siguran da li me je probudila granata ili vrisak momka koji je ležao pored mene.

„Kreni! Kreni! Kreni!“, viču oficiri.

Jurimo iz šatora, spuštamo se na zemlju u sklekove, a smemo da ustanemo tek kad oficiri odluče da nam je bilo dosta. Zatim spavamo još nekoliko sati.

Kad sam se probudio, oči su mi bile zamućene i krvave od umora. Dan smo proveli učeći SWAT taktike: kako osloboditi zarobljenike koje u zgradi drže teroristi, kao i taktike vojnika Snaga za specijalne operacije koji dejstvuju u šumama i planinama.

Jedna od glavnih stvari koje naučite u vojsci je da, bez obzira na to koliko je težak neki zadatak ili situacija, uvek će se završiti, pa ih vredi izdržati. U suprotnom ćete se slomiti svaki put kad stvari postanu teške.

Ljudi koji su učestvovali u programu rekli su mi da im je to bio jedan od najboljih begova iz grada koje su iskusili – bio je to ne samo pravi fizički test, već i psihički. Dok stojite u vrsti s različitim ljudima različitih prošlosti – svi ste jednaki.

(Ruska reč)

Share this post: