OVO JE PRAVA ISTINA: Rat u SFRJ su započeli Tuđman i Kučan!

Foto: Reuters

Godina je 1986. Svet je opčinjen Halejevom kometom, uplašen katastrofom u nuklearnoj elektrani u Černobilju, zbunjen „glasnošću“ Mihaila Gorbačova, čiji je cilj bila modernizacija Sovjetskog Saveza.

Za efikasnim reformama i izlaskom iz višedimenzionalne krize tragala je i jugoslovenska vlast, ali bez opipljivih rezultata. Zemlji je pretio ekonomski sunovrat, naglo je padao životni standard, dugovi su se gomilali, država je bila pred bankrotom.

Nefunkcionalni državni organi sa glomaznom administracijom, ogrezli u birokratiji, nisu mogli da se dogovore koji je izlaz iz postojećeg stanja.

Reforme su bile neophodne, ali sve slabije i nesložnije rukovodstvo se opiralo čuvajući stečene privilegije.

I odjednom, krajem septembra te godine, pojavljuje se za njih slamka spasa koja je konačno ujedinila i jugoslovensko i srpsko, državno i partijsko rukovodstvo. Na volšeban način u javnost stiže nedovršen rukopis srpskih akademika – Memorandum.

[adsenseyu5]

Kao po komandi, zaboravljaju se svi životni, politički, ekonomski, ustavni problemi. Mesecima se cela zemlja bavi ovim dokumentom i svi su jednoglasni u oceni da je njegov cilj razbijanje Jugoslavije.

I od tada, pa nadalje, sve do današnjih dana, za sve što se bude dešavalo i vodilo zemlju u sunovrat, Srbija i Srbi će biti proglašavani za glavnog i jedinog krivca.

Bilo da je reč o Osmoj sednici, raspadu Saveza komunista na vanrednom 14. kongresu ili ulozi Slobodana Miloševića na sastancima predsednika republika na kojima se odlučivalo o budućnosti zemlje.

A šta se zapravo dešavalo?

Pravila jugoslovenske igre, onako kako su ih odredili Tito i Partija, definitivno više nisu bila ista. Na međunarodnoj sceni, sve veće pukotine u Istočnom bloku i tehnološka revolucija na Zapadu, najavljuju globalnu prekompoziciju postojećeg svetskog poretka u kome je Jugoslavija gubila značaj koji je imala.

Neslavan kraj komunističkog kongresa u beogradskom Sava centru, januara 1990, bio je i početak višepartijskog sistema u SFRJ.

Franjo Tuđman na prvoj Skupštini HDZ, februara 1990. godine, kaže: „Nezavisna Država Hrvatska nije bila samo plod kvislinške i fašističke tvorevine, već takođe i izraz istorijskih težnji hrvatskoga naroda.“

Na parlamentarnim izborima u Sloveniji, 8. aprila 1990. pobedila je ujedinjena opozicija – DEMOS. Tako je prvi put, posle 50 godina, na vlast došla nekomunistička organizacija. Milan Kučan, dugogodišnji komunistički lider, na istim izborima izabran je za predsednika Slovenije.

U maju na izborima u Hrvatskoj pobeđuje HDZ na čelu sa Tuđmanom. Krajem godine usvaja se novi ustav kojim se Republika Hrvatska definiše kao „nacionalna država hrvatskoga naroda“.

Tajna

Srbi, kao konstitutivni narod u dotadašnjem ustavu, postaju nacionalna manjina.

Na Kosovu se raspisuje ilegalni referendum i neustavno se proglašava Kosovo i Metohije za republiku. Skupština Srbije 5. jula 1990. raspušta Skupštinu AP Kosovo, zbog njenih protivustavnih i nezakonitih odluka.

Srpski narod u Krajini, na referendumu 19. avgusta, sa više od 90 odsto glasova, izjašnjava se za autonomiju ovog regiona u Hrvatskoj. Srpsko nacionalno vijeće je 1. oktobra proglasilo Srpsku autonomnu oblast Krajina.

U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini vri. Politička nestabilnost, sve učestaliji sukobi i svađe rukovodstava prenose se na svakodnevni život građana. U svim delovima Jugoslavije. Pitanje – da li će biti rata, sve se više osećalo u vazduhu.

Predsedništvo SFRJ, u proširenom sastavu sa čelnim ljudima republika, stalno zaseda. Stari i novonastali problemi se ne rešavaju, samo se dodatno komplikuju. Kao što je to često u politici, pričalo se jedno, a radilo nešto sasvim drugo. Iza priča o demokratiji i reformama krile su se uglavnom državotvorne težnje, inspirisane raznim mitovima prošlosti.

Kao mogućnost izlaska iz ove pat-pozicije predlaže se (Milan Kučan i Franjo Tuđman) da se održi serija sastanaka predsednika svih šest jugoslovenskih republika, uz obrazloženje da će se do sporazuma lakše doći u krugu manjeg broja ljudi koji su istovremeno sposobni da realizuju dogovorena rešenja.

Prvi sastanak održan je u Splitu 28. marta 1991. a poslednji u vili „Stojčevac“ kod Sarajeva 6. juna 1991.,godine.

U međuvremenu dolazi do velikih i teških oružanih sukoba, najpre u Pakracu, potom u rejonu Plitvičkih jezera, zatim u Borovom Selu. Slovenija je nezadrživo išla prema samostalnosti, a u Hrvatskoj je 19. maja održan referendum o samostalnosti.

Zbog svega ovog sarajevski sastanak predsednika republika dobija izuzetan značaj. Na dnevnom redu bio je zajednički predlog Alije Izetbegovića i Kire Gligorova – „Platforma o budućoj jugoslovenskoj zajednici“.

[adsenseyu5]

Bio je to mehanički kompromis federalnih i konfederalnih rešenja, „da suverene republike formiraju državnu zajednicu koja bi imala međunarodno-pravni subjektivitet, iako bi izvorni subjektivitet pripadao republikama“.

Predlog je predviđao i rok za realizaciju – od jedne do pet godina.

To je bilo vrlo značajno jer se tako odlagala realizacija već donesenih odluka o proglašenju nezavisnosti nekih republika i, što je u tom trenutku bilo najvažnije, odlagalo je oružane sukobe koji su visili u vazduhu.

Dokument publikovan u javnosti dobija opravdan značaj poslednje šanse za opstanak Jugoslavije. Bilo je više nego jasno da će onaj ko ne prihvati ovakav kompromis snositi odgovornost za krvavi rasplet koji je bio na pragu.

Momir Bulatović u knjizi „Pravila ponašanja“, na osnovu stenogramskih beležaka sa ovog skupa, piše:

„Očekivalo se da dokument glatko odbijemo predsjednik Milošević i ja, jer su to već uradili srpski članovi Predsjedništva BiH, glasajući protiv na sjednici na kojoj je predlog utvrđivan… Na sastanku, poslije uvodnih obrazloženja, prvi se izjasnio Tuđman.

Rekao je da ovaj dokument polazi od suverenosti republika, čemu Hrvatska teži, te je stoga za njega prihvatljiv.

Tražio je da se odmah izjasne Milošević i Bulatović, jer ako su oni (vidjelo se da to očekuje) protiv, onda je bolje da se ne gubi vrijeme.

Kada je Milošević prihvatio Platformu (‘kao dobru osnovu za dalji rad’), Tuđmanu nije ostalo ništa drugo nego da, naknadno, povuče svoj prethodno dati pristanak.

Potpisivanje

foto: AP/Tanjug

Ovdje se uopšte nije radilo o postizanju sporazuma, već samo o lociranju krivice za njegov izostanak. Slovenija i Hrvatska nisu željele ništa drugo osim pune samostalnosti i međunarodnog priznanja.“

Petnaest dana posle sastanka u Sarajevu, 21. juna 1991. Džejms Bejker, državni sekretar SAD – „podržao je demokratsku i jedinstvenu Jugoslaviju, do koje će se doći kroz sporazum“.

Posebno je naglasio da Amerika neće priznati jednostrane secesionističke odluke, što se odnosilo na odluke Slovenije i Hrvatske o izdvajanju iz Jugoslavije.

„Kao posljedica tako nedvosmislenog stava najmoćnije države na svijetu, Savezno izvršno vijeće (predsjednik Ante Marković), u kojem su bili ministri iz Slovenije i Hrvatske, 26. juna je ocijenilo da su odluke o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske nezakonite.

Ono je ocijenilo da se mora ispoštovati jedinstven režim zaštite spoljnih granica i naredilo je JNA i saveznom MUP-u da sprovedu u djelo ove odluke“ – piše Momir Bulatović.

Narednog dana, 27. juna, došlo je do sukoba između jedinica JNA i teritorijalne odbrane Slovenije. „Sedmodnevnim ratom“ u Sloveniji počeo je i formalni raspad Jugoslavije. Ostalo je istorija i gomila domaćih dušebrižnika za koje je Srbija i dalje najveći krivac za krvavi građanski rat.

RUČAK KOD LORDA KARINGTONA

Momir Bulatović je u „Pravilima ponašanja“ vrlo slikovito opisao scenu za vreme ručka koji je lord Karington priredio u Hagu, oktobra 1991. godine:

„Domaćin je kurtoazno ćaskao sa neposrednim susjedima. Odjednom, sa kraja stola se začula buka. Stjepan Mesić je upao u neku vrstu verbalnog afekta.

Odgovarao mu je, sličnim tonom, Branko Kostić, potpredsjednik iz Crne Gore. Ali Mesića je to još više podsticalo. Bilo je tu svega.

Priče sa punim ustima hrane, psovki i, konačno, prijetnja kako će upravo on (Mesić), vješati predsjednika Srbije na Terazijama u Beogradu.

Lord Karington nije mogao razumjeti o čemu se govori. Prevodioci su bili toliko konsternirani da su ćutali. Tada se, sa ljubaznijim osmjehom, okrenuo put mene i polušapatom me upitao:

– Da li se to oni svađaju?

– Bojim se da da – bio je moj odgovor.

– Nemoguće, tako lijepa gospoda… – rekao je sa perfektno odglumljenom nevjericom.

Ustao je, ležerno odložio salvetu i bez riječi izašao iz sale.“

(Ivan Miladinović, Večernje novosti)[adsenseyu2]

Share this post: