„OVOJ BANCI PRIPADA SVA DOBIT OD KAMATE NA NOVAC KOJI ONA KREIRA NI IZ ČEGA“

Svet u kome živimo daleko je od onog o kojem smo sanjali, od ljudskih vrednosti i ideala kojima smo naučeni i u koje smo verovali.

Toliko je daleko da misleći čovek mora da se zapita kako je celokupno čovečanstvo posle hiljada godina civilizacije i saznajnog, tehnološkog i kulturnog napretka dospelo do stanja bezizlaznog “ropstva“?

O tome bez dlake na jeziku pričamo sa advokatom Dragoslavom Petrovićem, prvim velikim priorom Templarskog reda u našoj zemlji, čovekom sa veoma raskošnim domaćim i međunarodnim životnim iskustvom.

On je oštar i precizan, čineći ovaj tekst jednom vrstom „bukvara teorije zavere“, ako se više bilo šta u okviru tog bizrane međunarodne floskule uopšte može nazvati „zaverom“.

Prvi bankarski korak

– U 17. veku došlo je do sukoba holandskih bankara sa engleskom dinastijom Stjuarta. – kaže Petrović.- Bogati bankari Evrope su se udružili i finansirali Vilijama od Oranža koji je svrgao Stjuarte invazijom na Englesku i postao Kralj Vilijam Treći. Naravno, za ovu „pomoć“ bankara dugovao je „malu“ protivuslugu.

Tražili su mu da otvore svoju privatnu banku koja bi dobila status centralne banke. Za uzvrat oni bi delimično uneli u nju svoj zlatni depozit na osnovu koga bi izdavali hartije od vrednosti, kreirali i štampali novac i pozajmljivali državi. Tako je 1694. nastala Bank of England, prva privatna banka u svetu koja je dobila legalno pravo da izdaje novac.

U osnivačkoj povelji stoji i besmrtna odrednica: „Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira NI IZ ČEGA (out of nothing)“.

Tako je sve počelo.
Kako objašnjava Petrović, Engleska država počela je da uzima kredite i zadužuje se ogromnim kamatama, a u Bank of England to je registrovano kao nacionalni dug.

Ove kamate i dugove su zapravo otplaćivali gradjani putem poreza, a kada bi otplata državnog kredita kasnila sledile su i zatezne kamate, pa je država morala da povećava poreze i još više globi narod. Naziv „Bank of England“ uzet je upravo da bi se gradjanima ulilo poverenje asocirajući ih na nešto nacionalno, iako je to bila privatna banka. (Isti trik je, naglašava Petrović, primenjen u Srbiji sa “Nacionalnom štedionicom”, iako se radilo o privatnoj, a ne državnoj Banci).

Početkom 20. veka i američki predsednik Vudro Vilson dobio je „pomoć“ od bankara. Prvo su mu pomogli da postane predsednik finansiranjem izborne kampanje, onda su mu pokrili jedan veliki finansijski dug, odnosno neku ucenu iz mladosti. Zauzvrat je 1913. Vilson u Kongresu „proturio“ zakon po kome udruženje najvećih privatnih banaka,tzv. “Federalne rezerve” skraćeno”FED“, može da štampa novac bez zlatne podloge, odnosno kreira ga NI IZ ČEGA.

Od tada sve do danas, američka vlada mora da pozajmljuje dolare od ove moćne grupe finansijskih mahera i stvara ogroman nacionalni dug. Tako privatna centralna banka (FED) kreira recimo milijardu dolara koje sa kamatom daje vladi SAD i stvara nacionalni dug.

Ovaj novac vlada distribuira komercijalnim bankama sa malo većom kamatom, koje ga prodaju gradjanima i preduzećima sa još većom kamatom. Dakle, svako je u lancu napravio dug sa istom svotom novca (jednom milijardom dolara) kreiranom iz NI IZ ČEGA, dok naivni misle da za sve to postoje pokrića u zlatnim polugama, ili nečemu drugom podobnom da bude pokriće štampanju novca.


Na ovoj finansijskoj vrtešci danas se okreće čitav svet. Pre 50 godina u svetskim finansijskim tokovima je bilo oko 5 osto ovog spekulativnog novca, danas je 97 procenata kapitala koji cirkuliše spekulativno.

Eto to je najveća legalna prevara u istoriji čovečanstva, kojom je jedna grupa špekulanata u periodu od tri stotine godina postala ugledna svetska bankarska elita. Danas su oni praktično gospodari sveta. Bukvalno nema države, nema čoveka na planeti, nema kompanije koja njima ne duguje novac, na direktan ili indirektan način.

-A ko su oni? – pita se Petrović i nudi odgovor.- To nisu imaginarni pojedinci, već porodice povezane između sebe krvnim vezama, koje ćemo u ovom razgovoru jednostavno nazvati – “Familija”. Da bismo shvatili kolike su razmere njihove moći i koji je način njihovog delovanja, moramo da potpuno promenimo način gledanja na modernu istoriju. Da zaboravimo na društveno-ekonomske zakonitosti i teorije i da, kao u kriminalističkoj istrazi, pratimo trag novca.

Kontrola tokova novca

„Dajte mi da kontrolišem novčane tokove u nekoj državi, i nije me briga ko pravi zakone“, rekao je odavno Amšel Mejer Rotšild, osnivač dinastije koja već više od tri veka drži pod kontrolom ekonomiju Velike Britanije i njenih kolonija, od kojih je najveća SAD (mada joj poslednjih 10 godina porodica Rokfeler ozbiljno ugrožava ovaj primat).

Shvatio je i da su za bankare najprofitabilnije krizne situacije, gde se ekonomske vrednosti preko noći menjaju. Zato su se bankari izveštili u četiri najunosnija posla: finansiranje ratova, igra na berzi, kontrola infomacija (medija) i trgovina strateškim sirovinama. Ove veštine i poslove su negovali i razvijali vekovima.

Rotšildi su još pre dve stotine godina imali svoje trgovačke agente locirane u svim glavnim evropskim centrima trgovine i prestonicama. Bila je to prava obaveštajna mreža koja je prikupljala podatke o mogućim previranjima na dvorovima. Vesti koje su njihovi glasnici donosili pokretale su berzu. Od tih infomacija zavisila je cena mnogih akcija.

U vreme bitke kod Vaterloa, nije bilo dragocenije vesti nego kakav će ishod biti. Od toga je zavisila budućnost čitavog evropskog kontinenta. Rotšildi su kredit u zlatu dali i jednoj i drugoj strani – i Napoleonu, koga su finansirali i doveli na presto, i Velingtonu, da opremi svoju vojsku i sukobi se sa Napoleonovim carstvom.

Na Berzi u Londonu trgovci i bankari su grozničavo čekali vesti o ishodu bitke. Ako bi Engleska izgubila njene državne obveznice, takozvani konzuli, izgubile bi vrednost, dok bi im u slučaju pobede vrednost vrtoglavo porasla. Nejtan Rotšild je imao poverenike koji su radili sa obe strane linije fronta. Kasno popodne 15. juna 1815. dobio je vest, a ujutro je bio na Londonskoj berzi.

Dao je svojim berzanskim agentima diskretan znak i oni su počeli da prodaju engleske konzule. Stotine hiljada dolara vredni konzuli našli su se na berzi i njihova vrednost počela je vrtoglavo da pada. U trenutku je nastala prava panika i ljudi su jurnuli da se oslobode sada skoro potpuno bezvrednih konzula, pretpostavljajući da Rotšild ima tačnu informaciju.

Uskoro je cena pala na pet centi za dolar. Tada su Rotšildovi agenti dobili znak da počnu da kupuju. Malo kasnije stigle su poštanske kočije i donele zvanične vesti sa bojišta. Engleska je bila pobednik i novi gospodar Evrope.

U sekundi je cena engleskog konzula astronomski skočila. Rotšildovo bogatstvo preko noći je uvećano dvadeset puta i on je tada postao glavni kontrolor nad britanskom ekonomijom. Tek pre nekoliko godina je objavljeno da je isplaćen dug Engleske iz vremena Napoleonovih ratova.

Gospodari industrije i privrede

Evo još jedne ilustracije: „Ko god kontroliše količinu novca u bilo kojoj zemlji, aposlutni je gospodar industrije i privrede“. Čovek koji se usudio da se pobuni 1818. godine bio je američki predsednik Džejms Garfild. Samo nekoliko nedelja nakon što je izrekao ovu rečenicu na njega je izvršen atentat.

Predsednici Abraham Linkoln i Džon Kenedi pokušali su da izvrše monetarne reforme kojima bi povratili izdavanje novca u okvire državnih institucija. U ovome su obojica sprečeni na isti način – atentatom. Njihovi naslednici odmah su najavljene reforme obustavili i Federalne rezerve i danas emituju dolar po sopstvenom nahodjenju.

Ovo je, naravno, najvažnija operacija bankara u modernom svetu, zato što je dolar “super valuta” koja služi kao univerzalna obračunska vrednost u svetskoj trgovini. Njihovi apetiti su odavno prevazišli nacionalne granice i dolar je osnovna poluga njihove svetske dominacije.


Zbog toga predsednici SAD moraju da budu besprekorno poslušni i apsolutno kontrolisani. Iako svet već hvata medijska groznica oko novih predsedničkih izbora u SAD, važno je da shvatimo da ti izbori nemaju nikakvog suštinskog značaja. Oba kandidata finansiraju isti bankari i igra će biti nastavljena bez obzira na to ko pobedi.

-Ako iz ove perspektive posmatramo sve velike ratove i društvene prevrate modernog doba, kao i takozvane lokalne ratove poslednjih decenija, naći ćemo u pozadini uvek ista imena, isti rukopis i iste izvore finansiranja- nastavlja naš sagovornik.- Od Napoleona do Oktobarske revolucije, od Prvog i Drugog svetskog rata, do Iraka, Libije i uskoro, na žalost, Sirije i Irana, iza svega stoji novac istih bankarskih porodica, koji bez obzira na ogromne žrtve, patnje i razaranja, uvek izlaze kao pobednici sa još većom koncentracijom moći i resursa u svojim rukama.

Najveći masovni mediji u svetu, koji su svi do poslednjeg u vlasništvu Familije, bave se do beskraja beznačajnim senzacionalističkim temama tipa šta je izjavila Britni Spirs ili kako se obukla Ledi Gaga, šta su tokom dana radili i rekli političari već koje stranke, dešavanjima na ratištima (uvek je neko aktuelno), odbrani prava LGBT populacije, padom ili rastom nacionalne valute, terorističkim akcijama i njihovim pogledima na terorizam, sportom (i to samo nekim, a ne svim)…

Zašto ti masovni svetski mediji nikada ne izveštavaju o temama koje duboko zadiru i utiču na živote svih ljudi, život “običnog” čoveka, već ih uglavnom zataškavaju, na primer: o finansijskim moćnicima koji stoje iza političara i njihovih stranaka, opasnoj radijaciji iz Fukušime koja se poredi sa onom iz Černobila, nestanku bezbroj miliona pčela sa planete, zagađivanju životne sredine od strane tolikih korporacija, opasnostima od nuklearne tehnologije kojom se dobija električna energija i skladištenju nuklearnog otpada, o dozvoli da se patentiraju genomi biljaka i životinja, o živi i alumunijumu u vakcinama, fluoridima u vodi, hemtrejlovima na nebu, o štetnosti nitrata, aspartama, emulgatora u hrani, o opasnostima koje sa sobom nosi konzumacija GM hrane, o teroru koji sprovodi Monsanto nad poljoprivrednicima po celom svetu, o nenormalno velikim socijalnim razlikama koje postoje između, na primer, jednog fudbalera ili tenisera sa jedne strane i jednog radnika koji mesecima ne dobija platu sa druge strane, o tome zašto je “lekarima” potrebno desetine ili stotine hiljada evra da bi spasili život detetu ili već kome (gde se zaturila Hipokratova zakletva?), o pravim uzročnicima klimatskih promena (HAARP i hemtrejlovi, a ne ugljen-dioksid) i još o stotinama drugih pitanja koja se konkretno tiču svakog od nas, ljudi iz naroda….

Dakle, mediji u vlasništvu ili pod kontrolom i finansiranjem korporatista, odnosno “Familije” KREIRAJU realnost u skladu sa svojim interesima…ili još jednom:
“Sila u rukama totalitarističke propagande – leži u njenoj sposobnosti da isključi mase iz stvarnog sveta.” Ljudi se svesno i planirano, održavaju u stalnoj iluziji “stvarnog” života.

“Familija” i njeni članovi



Familiju čine sledeće porodice:
1. Rothschild (koji su se prezivali Bauer)
2. Bruce
3. Cavendish (od kojih potiče i porodica Kennedy)
4. de Medici
5. Hanover
6. Habsburg
7. Krupps
8. Plantagenet
9. Rockefeller
10. Romanov
11. Sinclair (koji su se prezivali i St.Clair)
12. Warburg (koji su se prezivali del Banco)
13. Windsor (koji su se prezivali Saxe-Coburg-Gothe) i ostale kraljevske porodice iz Evrope
14. Astor
15. Bundy
16. Collins
17. DuPont
18. Freeman
19. Li
20. Onasis
21. Reynolds
22. Russell
23. Van Duyn

Pozadina Drugog svetskog rata


Evo kako je izgledala “poslovna pozadina” Drugog svetskog rata: Rokfelerovi Standard Ojl i Čejs Menhetan Bank, Melonov Galf Ojl i Alcoa Aluminum, DuPontov Chemicals, General Motors i Henri Ford, uključujući i neke kompanije u vlasništvu porodice Buš, bili su ključni finansijeri industrijske snage Trećeg Rajha. Ove kompanije upumpale su stotine miliona dolara u nemački IG Farben i ustupile im najmoderniju hemijsku i vojnu tehnologiju.

Berzanskom transakcijom porodica Rokfeler je postala vlasnik polovine IG Farbena, a IG Farben je dobio skoro polovinu Standard Oila. IG Farben je izgradio i vodio više od 40 koncentracionih logora u Evropi, uključujući i Aušvic. U njihovim logorima smrti odvijala se proizvodnja hemijskih supstanci, oružja, lekova, sintetičkog goriva i svega što je bilo neophodno nacističkoj ratnoj mašineriji.


Uz to, eugenistički Dr. Jozef Mengele je na ljudima radio eksperimente, koji čine osnovu mnogih današnjih lekova. Na kraju Drugog svetskog rata saveznici su podelili IG Farben u kompanije nama poznatih imena Bayer, Hoescht, BASF, Agfa-Gevaert Group i Cassella AG.

Te kompanije u vlasništvu istih porodica danas čine ono što se popularno zove farmaceutski lobi, koji nastavlja eksperimentisanje na milijardama ljudi pod firmom Svetske zdravstvene organizacije.
Glavna meta su ogromni prirodni resursi Rusije.

Zbignjev Bžežinski i drugi kreatori Novog svetskog poretka odavno javno i orkestrirano govore da je nedopustivo da Rusija sama raspolaže svim svojim prirodnim resursima, da je njima dovoljna 1/3 tih resursa, a da ostatak od 2/3 treba da podele druge zemlje.

Novi poredak sveta predstavlja i svojevrsni eshatološki, uslovno rečeno, „mesijanski“ projekat ili pokret koji je po svom obimu mnogo značajniji, kompleksniji, ali istovremeno po ljudski rod opasniji od svih ranije znanih planetarnih utopija, kao što su na primer rani protestantski pokreti u Evropi, Arapski kalifat, ili pak nekadašnji komunistički planovi za svetsku revoluciju.

Posmatrajući svet iz današnje perspektive, može se izvesti nedvosmislen zaključak da su sve te ranije utopije koje su bile dobro organizovane i pripremljene, poslužile samo kao preludijum ili „predigra“ koja je trebalo da dovede do forme mondijalizma (globalne diktature) koju danas poznajemo.

Trebalo je kroz sve ranije društveno-političke sisteme i totalitarne režime (komunizam, boljševizam, fašizam) testirati mehanizme kontrole života pojedinaca, građana ili različitih društvenih grupa, i sve to – in vivo.

Moralo je da se vidi do koje granice država, koja inače ima sve poluge vlasti, može da teroriše stanovništvo. Dakle, koliko mehanizmi iz teorije mogu da se primene u praksi i da se vidi da li ta praksa može da opstane; da se ljudi pretvore u robove – to je suština oblika vladavine kojim bi Familija volela jednog dana da vlada u celom svetu.

Dakle, da čovečanstvo bude porobljeno, ali ne u metaforičkom smislu, nego u bukvalnom: da se otmu svi svetski resursi (koji do sada još nisu u njihovom vlasništvu) i da se distribucija svetskog bogatstva napravi tako da takozvanih „zlatnih 500 miliona“ stanovnika ostane na zemlji. Taman za Familiju, njihove poslušnike i ostatak “robovske”radne snage koja bi ih sve opsluživala. Ostatak stanovništva preko 500 miliona, treba na razne načine redukovati.

Plan za budućnost

 

Da bismo shvatili sa čime se današnji svet suočava, razmotrićemo plan ove bankarske elite, koju zovem ”Familija“, za budućnost. Taj plan proizilazi iz logike biznisa i ogromne (ipak još ne i apsolutne) moći, a o njemu se obično govori kao o Novom svetskom poretku, ili globalizaciji.

Interes “biznisa” nalaže da se smanji broj mesta na kojima se donose političke i ekonomske odluke, kako bi se sprečila iskakanja i omogućila efikasna kontrola. To se postiže udruživanjem država u regionalne unije, pod plaštom slobodne trgovine koja je svima u “interesu”. Kako od tih trgovinskih unija nastaju super-države u kojima članice ostaju bez suštinskog suvereniteta, vidimo na nama bliskom primeru Evropske unije.

Dakle, u funkcionisanju Unije se veštački izazovu problemi, a rešenje tih problema se uvek nalazi u većim ovlašćenjima koja članice prenose na organe Unije. Posle niza naizgled “malih”koraka u tom pravcu, EU je danas spremna na jedinstvenu monetarnu i fiskalnu politiku, centralnu banku i budžet.

Priprema se, takodje, ukidanje principa obavezne saglasnosti svih članica, što je poslednja stavka njihove samostalnosti. Sve se to sprovodi da bi se “omogućilo efikasnije odlučivanje i sprečile blokade”, a zapravo vodi potpunoj centralizaciji i kontroli svih resursa starog kontinenta od strane Familije.

Zoran Nikolić,Treće oko

Share this post: