OZNA: BEZ MNOGO SKRUPULA TREBA LIKVIDIRATI SVE NEPRIJATELJE

Ozna, majka svih tajnih službi, formirana je 1944, a posle 1946. podeljena je na vojnu Kontraobaveštajnu službu i civilnu Upravu državne bezbednosti.

Ozna: Bez mnogo skrupula treba likvidirati sve one za koje znamo da su nam neprijatelji

Nedvosmisleno se, po oceni istoričara, može utvrditi da je građa Ozne, koja je sadržala podatke i navode o represiji i poratnim zločinima, sistematski uništavana jer je mogla da bude kompromitujuća za novu vlast.

No, i pored toga je Kosta Nikolić, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Srbije, uspeo da napravi monografiju o prvoj tajnoj političkoj policiji u komunističkoj Jugoslaviji „Mač revolucije – OZNA u Jugoslaviji 1944-1946”.

– Revolucija koju su 1941. pokrenuli jugoslovenski komunisti imala je u svom političkom biću temeljnu dogmu o neophodnosti uništenja svih protivnika revolucije. Oni su eufemistično označeni kao „reakcija“ i „peta kolona“, a u te grupe svrstavani su, po potrebi, svi oni koji bi se, na bilo koji način, suprotstavljali ideologiji i konkretnim postupcima KPJ. Zato je unutrašnji, građanski rat imao isti, a često i važniji, značaj kao i borba protiv okupacionih snaga. Taj proces podrazumevao je i preuzimanje pune kontrole nad javnim i privatnim životom ljudi, što je izvedeno revolucionarnim terorom. Zbog toga je stvoren sistem „zaštite revolucije“ političkom policijom i vojskom – tvrdi u razgovoru za „Dnevnik “ Kosta Nikolić.

Zašto ovaj organ državne bezbednosti, koji je smatran “neumoljivim prema neprijatelju, a pravedanprema svakom poštenom čoveku”, nazivate mačem revolucije?

– Oni su progonili sve protivnike revolucije i „prevaspitavali“ narod. Pobednici su, da bi neograničeno i nesmetano vladali, uveli teror i počeli da se svete ne samo neprijateljima, nego svima onima koji su mogli da im budu smetnja u konstrukciji „novog poretka“. Stub tog poretka bila je upravo Ozna. U podacima koji su postali dostupni u najnovijem periodu, mogu se naći detaljni spiskovi, dosijei i čitave ukoričene knjige streljanih „antinarodnih elemenata“. U tim dokumentima se kao kvalifikacija pored imena likvidiranih najčešće nalazi sasvim kratko objašnjenje – pripadnost nekom antikomunističkom pokretu ili samo „neprijatelj“. Nije redak slučaj da su među streljanima bila i maloletna lica; bilo je i slučajeva greškom streljanih lica sa istim imenom i prezimenom, i to uz opasku da „nema veze, i on je bio neprijatelj današnjice“.

Prilikom sprovođenja masovnih zločina i represalija nad poraženim snagama, Ozna se nije rukovodila iracionalnim osećanjem mržnje i osvete, koliko racionalnom težnjom uklanjanja svih mogućih protivnika u osvajanju vlasti: neprijatelje ili pretpostavljene neprijatelje jednostavno je trebalo ukloniti. Odmazda kao motiv postojala je na nižim nivoima vlasti. Na primer, izveštavajući o razlozima likvidacije domobranskih oficira i vojnika koji su se odazvali amnestiji koju je Tito proklamovao još 1944. godine, Ozna pri VI korpusu NOVJ naredila je 15. januara 1945. da „bez mnogo skrupula treba likvidirati sve one za koje znamo da su nam neprijatelji i koji će sutra biti protiv nas“.

Decenijama se u Srbije ponavlja „Ozna sve dozna”, a fasciniranost tajnim službama, državnim tajnama,mračnim dosijeima prisutna je i danas. Ta potreba stvaranja iluzije o svemogućim špijunima i zaveramasvakog protiv svakog , čini se, duboko je u nama?

– U pitanju je fasciniranost tajnim službama koja je kao mit decenijama širena u jugoslovenskom i srpskom društvu. Taj mit je trebalo da prikrije suštinu jugoslovenskog političkog poretka koji je doslovno sledio izvorna boljševička načela o državnom teroru nad sopstvenim stanovništvom. U tom poretku, kod „službi“ su briga za „partijsko jedinstvo“, odnosno eliminisanje drugačijeg mišljenja, bili uvek za jedan stepen važniji i uvek ispred borbe protiv stranih obaveštajaca i zaštite države od spoljne opasnosti. Taj mit traje i danas. Tako smo, na primer, krajem prošle godine u medijima mogli da čitamo senzacionalističke tekstove kako su „Titovi bezbednjaci“ već 1964. do najsitnijih detalja rekonstruisali atentat na američkog predsednika Yona F. Kenedija i još tada “utvrdili“ da je zvanična verzija ubistva nemoguća. Ni manje ni više!

 

Kakva je i kolika uloga istoričara u otkrivanju tajnih dosijea koje je ondašnja Ozna sačinjavala?

– Upravo je fasciniranost tajnim službama, koja decenijama postoji u delu srpske političke elite – ali, na žalost, i u delu srpskog javnog mnenja – sprečila punu civilnu kotrolu nad njima, pa smo tako svedoci skoro decenijskih neuspešnih pokušaja da se donese jednostavan zakon o otvaranju tajnih dosijea i da se Srbija u punom obimu suoči sa svojim bogatim totalitarnim nasleđem. Bez pune podrške državnih institucija i javnosti, istoričari su tu nemoćni.

Da li dokumenta Ozne mogu i u kojoj meri pomoći da se rasvetle sudbine mnogih ljudi kojima je onaodredila tok života?

– Naravno da mogu. Masovne likvidacije poraženih snaga karakteristične su za mnoge zemlje na kraju Drugog svetskog rata. Istoričari koji se time bave, imaju običaj da pišu kako onome kome pripada ratna slava pripada i stid zbog nehumanih i nečovečnih dela koja su počinili nad nezaštićenim ljudima, vođeni navodnim „višim ciljevima“. U jugoslovenskom slučaju u pitanju je bila osmišljena i dobro organizovana politika uništenja „klasnog neprijatelja“, „izdajnika naroda i države“, odnosno suzbijanja bilo kakve ideje o nekom otporu „novom poretku“ u Jugoslaviji.

Ostaje činjenica da se do današnjih dana srpska država nikad nije zvanično odredila o ovom specifičnom „crvenom teroru“, a nije utvrđen ni broj pobijenih, kao ni razlozi. O imenima likvidatora i punoj rehabilitaciji žrtava takođe još uvek nema ni govora. Delimičan iskorak usledilo je posle odluke Vlade Srbije od 12. novembra 2009. da se formira Državna komisija za pronalaženje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih „narodih neprijatelja“. Ta odluka dovela je i do otvaranja tajne dokumenatcije Ozne na osnovu koje je Komisija do kraja 2013. popisala preko 55.000 žrtava.

Sila je uvek iznad zakona

Da li je demokratija imuna na jaku državnu bezbednost, odnosno ima li istine u ocenama analitičara dai današnji političari imaju “svoje” oznaše i tajna dosijea o rivalima?

– U pitanju je fenomen dugog trajanja koji se tiče jednog od bazičnih identiteta srpskog društva, a koji se najbolje može iskazati kroz sintagmu “sila je uvek iznad zakona”. Pretpostavke za izvornu demokatiju jako su tanke, srpsko društvo nikada nije raspolagalo sa dovoljnim liberalnim potencijalom da bi moglo uspešno da se odupre zamkama totalitarizma. U tom kontekstu, tajne službe uvek su imale primat nad institucijama civilnog društva. Doušnička mreža bila je jako raširena, to istoričari pouzdano znaju, ali su nemoćni da o tome bilo šta valjano napišu zbog sistematskog uništavanje građe.

Setimo se primera iz naše ne tako daleke prošlosti, kada je šefu Miloševićeve tajne službe bilo omogućeno da nesmetano mesecima uništava dokumenta. Primetan je i strah od saznanja ko je sve eventualno radio za “službu” i posebno kakva je bila uloga intelektualaca u kreranju, ali i u služenju totalitarnom poretku. Veliko je pitanje i poreklo današnje tzv. ekonomske elite, tj. ko je sve u protekle dve decenije imao pristup ekonomskim resursima Srbije, sa posebnim osvrtom na to kako je izvedena privatizacija koja je opravdano na udaru kritike.

Jak motiv su i događaji iz poslednje decenije DŽDŽ veka, odnosno, mračna ulogu koju je “služba” odigrala u ratovima za jugoslovensko nasleđe kada su počinjeni brojni i teški ratni zločini. Kao što vidimo, širok je spektar razloga koji sprečavaju naoko jednostavan proces – da srpsko društvo sazna ko su bili “saradnici službi” – od Ozne pa do danas.

(Dnevnik)

Share this post: