PAS SILVAN PRATILAC SRPSKIH VITEZOVA

vitez i pas silvan

Po predanju oko 620. godine u Srbiji je osnovan moćni viteški red “Red crvenog zmaja”. Psi pratioci srpskih vitezova su bili Silvani tj zmajevi. Bitna karakteristika ovog psa je bila da kada započne sukob iz njega se izlazi samo smrću.

Budućnost ovih drevnih moloskih potomaka je neizvesna. Šumadinac zajedno sa šarplanincima, kavkaskim volkovdlacima, tornjacima, tibetanskim mastifima i ostalim istočno-evropskim i centralno-azijskim rasama pasa su ostatak od prvobitne originalne rase molosa.

Srpski Silvan je jedna od najstarijih rasa u regionu, koja je vekovima korišćena kao čuvar krupne stoke, kao čuvar imanja i telohranitelj, kao veliki lovac i pas za zabavu, borbeni pas i kao izuzetan čuvar stada.

Mnogi vidovi ovih srpskih rasa su balkanske varijacije centralno-azijskog ovčara, gde je uobičajeno da se kod lokalnog stanovništva pronađu psi koji liče na Silvana, bilo u pogledu fizčke građe, bilo u pogledu boje. Neki izvori nagoveštavaju da je silvanski vučjak nastao od hirkanijanskog mastifa iz drevne Persije.

Ostali istraživači povezuju ovog psa sa tuvanskim ovčarom sa Sibira i originalnim sarmaćanskim mastifom sa Urala, ali ove teorije iako izgledaju veoma razumno tek treba da se dokažu, kao i tvrdnja da je njen drevni predak indijski  bakharval. Izumrli bohemijanski mastif iz Češke republike je takođe pripadnik iste rase.

Mnogi su razmatrali da je Silvan predak retkih evropskih rasa, kao što su hovavart, rotvajler i baseron. Takođe se smatra da su rani spisi o takozvanoj indijskoj rasi ili tibetanskim mastifima u stvari opisi originalne pre-balkanske populacije Silvana, što je veoma verovatno, a pored toga što je takve tvrdnje veoma teško dokazati, ako ni zbog čega drugog onda zbog nespremnosti zapadnih kinoloških udruženja da prihvate takve teorije.

Iako „zakonik zmajeva“ koji je služio kao standard odgajivačima ove rase postoji vekovima, Silvan nikad nije zvanično priznat, moderna verzija standarda ove rase je prihvaćena među odgajivačima ove rase, iako još uvek ne postoji  namera da se ovaj pas pokaže.

Šarplaninac se često pogrešno dovodi u vezu sa ovom rasom (iako nema crnih, crno-braon i trobojnih dozvoljenih šarplaninaca), ovaj neverovatan pas nazvan po šumadijskoj oblasti uveden je u mnoge rase unutar i izvan Balkanskog poluostrva. Zbog dobro utvrđenih trgovačkih puteva ovaj pas je bio popularna izvozna roba, stižući od Portugala na zapadu sve do Mongolije na istoku.

Videvši kako je u  uzgajanju pasa u prošlosti bio stavljan akcenat na radne karakteristike a ne na izgled, pastiri, vitezovi, plemići i vojnici odgajaju srpskog Silvana u šarplanince, tornjake, kavkasce i ostale rase u regionu, što je rezultiralo do brojnih varijacija kao šumadinac i ostale vrste koje možemo videti danas.

Psi ovog tipa se mogu naći na ogromnom prostoru, od Tibeta i centralne Azije preko kavkaskih i karpatskih planina pa sve do svakog ćoška na Balkanu uključujući Jadransko more. Zbog toga neki misle da je Silvan više od jedne vrste pasa,  pre nego jedinstvena rasa molosera, i da za svaku vrstu treba smatrati da je lokalna rasa osnovana posle nomadskih migracija i da je razvijana nezavisno od matične grupe kroz selekciju poželjnih osobina omogućavajući ukrštanje sa drugim rasama starosedelaca iz oblasti  koje su ta plamena nastanila.

Dok su srpske, makedonske, grčke i bugarske varijacije (šumadinac, karaman, drakontas i karakatčanski pas, respektivne) dostigli status rasa u svojim zajednicama, ostali psi silvanskog tipa asimilovani su u centralno-azijskoj , kavkaskoj i u drugim populacijama kao regionalni pod-tipovi jednostavnih boja.

Od svih tipova Silvana, Srpski Zmaj je rasa najbolje osmišljena, sa najrigoroznijim standardima i sa najdužim rodovnikom.

Za osnovnu sortu je ustanovljeno da je nastala pre više od 7.000 godina i da se po pisanoj formi uzgaja od XIII veka.

silvan srpski pas

Srpski Silvan je nezavisan i rezervisan pas, obično razvija jaku vezu sa jednom osobom i njenom imovinom, dok su oprezni prema strancima. To je veoma stabilan i  inteligentan moloser, ali mogu biti izuzetno agresivni prema strancima i psima koji ih ugrožavaju, dok tolerišu poznate pse koji ne dovode u pitanje njegovu dominaciju. Za razliku od ostalih velikih rasa pasa, on se odlikuje ne samo snažanim zaštitničkim instinktom, nego takođe snažanim lovačkim i ubilačkim odlikama, kao i ogromnim radnim standardima koji se očekuju od tih pasa, koji su mnogo veći od onih u koji čuvaju stoku i imanja.

Odličan njuh je još jedna tradicionalna osobina ove rase i zbog toga se Srpski Zmaj već dugo koristi da prati trag ukradene ili odbegle stoke, divljih životinja u lovu i ljudi u ratu. Silvan je takođe neumorni pastir sitne i rogate stoke, ozbiljan lični zaštitnik, žilav lovac na sitnu i krupnu divljač, borac koji ne prašta i ponekad ubica predatora poput vuka ili medveda, žestok ratni pas, dobar za sve poslove oko farme i dobro društvo.

Zanimljiva karakteristika je da su ženke ove rase aktivnije i predaniji radnici od mužijaka koji uglavnom ostaju blizu imanja i stada, dok su ženke te koje se prve suprotstavljaju predatorima. Samo ako ženke ne najure uljeze ili su predatori previše blizu stada mužijaci ulaze u sukob. Silvan je poznat po tome da ima veoma mala legla 2-3 šteneta po sezoni i da se ženke pare jednom godišnje. Ipak moderne rase imaju veća legla zbog uvođenja drugih rasa u krvnu liniju.

Poznat kao tihi ratnik i „nemi“ zaštitnik, čistokrvni Silvan retko laje i zahteva obuku da bi lajao kad čuva. Zbog ove osobenosti Silvani su angažovani u zasedama u gerilskim ratovima u skoro svim vojnim sukobima na Balkanu tokom vekova. Dok su cenjeni zbog toga što ne laju nepotrebno na sve što se kreće kao i skoro svaki veliki pas čuvar, ova rasa je poznata, (ili kako radije kažu ozloglašena) za širok spektar drugih zvukova koji liče na šumove ptica ili nešto nalik na zvukove koje prave ljudi.

Posebna napomena je mnoštvo starih „porodica“ vrsta ove rase, koje u srpskim ruralnim imanjima uzgajaju sopstvene specijalizovane linije, koje većinom imaju korene u tradicionalnoj cenjenoj krvnoj liniji i nastali su određenim ukrštanjem, kako bi pomogli da ovaj oblik Silvan „porodice“ pasa bude različita od svih ostalih.

Retko ćete ga naći u svom izvornom obliku čak i u šumadijskoj (Silvanskoj) oblasti u Srbiji, Silvanski pas je nažalost na rubu izumiranja. Njihova krv međutim nastavlja da teče kroz skoro svakog molosera danas. Uzgajivači ove rase su su veoma zaštitnički nastrojeni prema ovim psima, i retko dele informacije sa autsajderima, često negirajući da bilo šta znaju o šumadijskim ovčarima i predstavljaju svoje pse kao mešance kako bi ih ostavili na miru.

Većina Silvan entuzijazista krive Drugi svetski rat za smrt njihove rase, posebno uvođenje njegovog potomka nemačkog ovčara na Balkan od strane nacističke vojske i njegove kasnije popularnosti u JNA.

Slučajno i planirano ukrštanje nemačkih ovčara i šarplaninaca sa pripadnicima ove rase koje ima malo ako je uopšte ima, je ostavilo čistokrvne Silvane u postojanju. Važno je napomenuti na mnoga imena koja je rasa imala u prošlosti, primarno ime Silvana je vekovima bilo „Zmaj“, dok je lokalno najrasprostranjeniji naziv pre Drugog svetskog rata bio „Vučjak“ koji se pogrešno koristi za sve nemačke ovčare u Jugoslaviji. Drugo tradicionalno ime je „Garov“ ali se ono danas koristi za sve pse crne ili tamne dlake, bez obzira na rasu.

Sugerisano je da je i ovo pitanje imena odigralo važnu ulogu u smrti silvanskog vučjaka. Međutim, tu je i još jedan moćan element koji treba razmotriti, a to je takozvana „Silvanova tamna strana medalje“ koja je bila glavna prepreka spasenju i popularizaciji pokušaja godinama.

Dolazi do namernog širenja polu-istina i obilje lažnih fotografija pasa u javnosti, koji samo liče na čistokrvnog Silvana, u nadi da se stvori što više zabune i podele, trivijalizuje strašnu situaciju u kojoj se rasa nalazi i utiče na one koji bi mogli biti istinski zainteresovani za Zmaja da odustanu od njega zbog sitnica, pojava sumnjivih javnih sukoba između navodnih eksperata, sveprisutne nasilne pretnje istinskim ljubiteljima ove rase, neprikladni pojmovi klasnog rata, kao i kontraproduktivni argumenti između poštenih ali lakomislenih entuzijasta.

Dubokih grudi, mišićav i atletske građe, Silvan je generalno nešto viši i vitkije građe u odnosu na šarplaninca, sa dužom njuškom i užom glavom. Ova rasa je sposobna da veoma brzo trči i veoma je vešta u skakanju i penjanju. Psi najviše cenjeni od strane tradicionalista su masivni planinski  dugodlaki tipovi Silvan vučijaka, koji se trenutno veoma retko mogu naći. Jednako drevni kratkodlaki tip ovih pasa je uvek kao i danas bio češći, iako nije cenjen kao dugodlaki planinski tip od pojedinih osoba.

Gusta dlaka, čisto crna ili crno-braon boja, bele oznake različitih veličina na nogama i grudima su prihvatljive bez obzira na boju dlake. Bele oznake na njušci su dozvoljene, ali ne favorizuju se. Poddlaka je gusta i može biti crna, siva, tigrasta, crvena, ili crvenkasto-braon. Među crno-braon i trobojnim psima najvredniji su oni sa braon linijama ispod očiju, za koje se govorilo da psu daju natprirodne moći da štiti selo od zlih duhova.

Još jedna razlika između crno-braon vrsta Silvana je tradicionalno stvoren beleg na glavi koji može biti otvoren i zatvoren, otvoren se koristi za pse koji su više braon glave, dok se zatvoren koristi za više crne boje na glavi.

Postoje tri dodatne boje koje se ponekad i danas mogu naći na ovoj rasi, to su crvena dlaka  “Crljen”, žuta/lane boja “Žujan” i šarena “Šarov” sorta, ali oni nisu poželjni kod današnjih odgajivača mada su čistokrvni kao i čisto crni psi i pojavljuju se u leglima i dan-danas.

Dok većina pripadnika rase pokazuje ravne slojeve boje različite dužine, takođe postoji oštrodlaka bradata varijanta Silvana prisutna u skoro svakoj vrsti Silvana, ali se ovi naborani veliki psi lažno smatraju nečistim od strane organa vlasti, dok su među odgajivačima od davnina cenjeni i još uvek se cene. Uši su cenjene u svakom ”suza” obliku, i mogu biti kupirane levo ili prirodno.

Zanimljivost je napomenuti da je prema nekim istoričarima rase postojao Silvan sa prirodno uspravnim ušima u drevnim vremenima, ali su postali nepoželjni posle Drugog svetskog rata, najverovatnije zbog toga što se ova osobina povezuje sa uticajem nemačkih ovčara.

Rep je takođe prihvaćen u svakom obliku i može biti nepromenjen ili usidren u obe varijante, kratki moderni rotvajler rep ili nešto duži rep koji možemo videti kod centralno-azijskih ovčarkasa. Kao što je slučaj i sa drugim starim planinskim moloserima mužijaci su veći od ženki.

Kaže se da je idealna visina 84cm, ali je kod većine primeraka danas visina prosečno 76cm ili manje na grebenu, a sa nekim “porodicama” ove vrste biće još manja.

(Vestinet.rs)

 

Share this post: