POBUNJENIČKE BANDE U SIRIJI KRENULE NA KURDE JER IM SE NISU PRIDRIŽILI U RUŠENJU DRŽAVE

Da se zaista radi o sekularnoj pobuni, velika je verovatnoća da bi se pridružili i Kurdi, štaviše, pridružili bi se i Hrišćani. No stvarnost na terenu u Siriji sasvim je drugačija. Prava je istina ta da su i Hrišćani i svi drugi, uključujući i Kurde, progonjeni od strane militanata koji su često zapravo verski fanatici.

Žestoki sukobi izbili su ovih dana na prostoru većinski kurdskog grada Ras al-Ain u blizini sirijsko-turske granice. Informacije s terena govore kako su pobunjenici iz pravca Turske krenuli na grad te naišli na žestok otpor.

Sukobi se događaju oko 6 meseci nakon što su vladine trupe napustile ovaj prostor u sklopu, zasad još uvek ne javnog, dogovora između vlasti u Damasku i kurdske manjine na severu Sirije.

Prema mišljenju analitičara Radvan rizk, napadi na Kurde od strane militanata ujedno su i osveta za “neutralan” stav Kurda u Siriji i njihovo odbijanje da se priklone pobunjenicima.

U razgovoru za Press TV Rizk je istakao: “Ono što se sada događa Kurdima u Siriji nije ništa drugo nego kažnjavanje kurdskog naroda zato što nisu podržali” revoluciju “ili Slobodnu Sirijsku Vojsku. Sada kada je na terenu glavne vojne operacije je preuzela al-Nusra front.

Ista stvar se događa i Aleppo, grad plaća cenu i kažnjen je zato što se nije uključio u pobunu.

U Alepo je život bio normalan i živelo se mirno dok u njega nisu upale bande koje predvode Turska, Katar i Saudijska Arabija.

Sada će ta ista sudbina zadesiti Kurde, jer militanti su računali na njih, da im se pridruže protiv Bašara al-Asada. No ono što se zapravo dogodilo je da su Kurdi bili skroz lojalni, preuzeli su kontrolu nad pojedinim delovima zemlje i nisu dopustili da tamo krenu problemi.

Grad Ras al-Ain se nalazi pod opsadom već skoro 3 meseca i najžešći napadi se događaju upravo sada. Podsjetimo kako je Bashar al-Assad u svojem poslednjem govoru pozdravio upravo Ras al-Ain i istakao ga kao primer odanosti naroda koji odbija pokleknuti pred islamističkim fundamentalistima koji ubijaju civile i uništavaju Siriju. “
Za grad Ras al-Ain, u blizini granice s Turskom, mnogi kažu da je “star kao i sama istorija”. Grad je poznat još iz drevnih vremena. Pojedini kipovi i nalazišta datiraju još iz 11-og veka pre naše ere. Grad je bio deo Vizanstskog carstva sve do 640 kada ga zauzimaju Arapi. Kasnije će u žestokim borbama još dva puta doći pod Vizantiju, 942. i 1129.

Grad je poznat po tome što se u njemu nalazi preko 100 prirodnih izvora koji su izuzetno bogati mineralima. Grad danas ima oko 60,000 stanovnika, većina su Kurdi, Arapi i Jermeni.

Pozicija grada Ras al-Ain na mapi, nalazi se namoj tursko-sirijskoj granici:

Kurdi i militanti
Ove subote koalicija kurdskih političkih stranaka u Siriji pozvala je militante da prekinu s opsadom i granatiranjem grada Ras al-Ain. Ističu kako je ovo napad na nenaoružane civile te kako je grad žestoko granatiran.

U isto vreme, na prostoru tursko-sirijske granice, izbili su žestoki sukobi između pobunjenika i sirijskih Kurda. Informacije govore kako su pobunjenici stigli iz Turske u 3 tenka s ciljem zauzimanja grada.

Već gotovo 6 meseci, od kada se vojska povukla, pobunjenici nastoje zauzeti ovaj strateški izuzetno važan grad. Do sada je znatan broj civila u ovom većinski kurdskom gradu pobjegao. Ovih dana pokrenut je do sada najveći napad na grad, vode ga radikalne grupe Al-Nusra Front i Ghuraba al-Šam.

Jedan od stanovnika, koji se predstavio samo kao Muhamed, rekao je ovog četvrtka u razgovoru za AFP: “Borbe su postajale intenzivnije u večernjim satima nakon što su kurdski borci dobili informaciju kako se sprema najveći pobunjenički udar na grad do sada.” Drugi sagovornik, po imenu Havidar, tvrdi kako su kurdski borci uspjeli zarobiti jedan tenk.

Turskoj naravno odgovara slabljenje Kurda na prostorima uz svoju granicu i idealan ishod za vlast u Ankari bi bio kada bi naoružani džihadisti preuzeli Ras al-Ain i protjerali Kurde. Štaviše, znajući kako Ankara na razne načine učestvuje u podupiranju pobunjenika u Siriji, ovo je sigurno pitanje o kojem se vodi računa. Zadnju stvar koju Turska želi je neka vrsta kurdske autonomije na severu Sirije, a upravo to bi se moglo dogoditi ukoliko naoružani pobunjenici izgube sukob.

Mnogi ovih dana progovaraju u ime Kurda u Siriji. Tako na primer LA Tajms piše kako Kurdi podržavaju pad Asada, ali – eto – slučajno ih teroristi iz Al-Nusra Fronta žele zbog nekog razloga istrebiti. Naravno, pro-pobunjenički izvori nastojaće svim snagama prikazati kao da su svi unutar Sirije protiv vlasti u Damasku, no baš u slučaju Kurda to verovatno nije tako.

Između Kurda i sirijskih vlasti nikada nije bilo previše simpatija, to je činjenica. Kurdi su najveća manjina u Siriji, ima ih 1.700.000. Prostor severne Sirije često se naziva i Zapadni Kurdistan.

Stajalište Kurda prema aktuelnom konfliktu

U mirnija vremena, teško se može reći kako su Kurdi bili zadovoljni životom u Siriji, mnogi ističu diskriminaciju, stoga ni ne čudi kako postoji velika želja za otcepljenjem ili bar proglašenjem autonomije. Ova aktuelna kriza mogla bi uprovo biti prvi korak prema gotovo hiljadugodišnjem snu o stvaranju ujedinjene države Kurdistan.

No, pošto je poznato kako Kurdi streme ka autonomiji, zar ne bi onda iz strateških razloga trebali biti usredsređeni na tektonske promene u zemlji i priželjkivati pad Assada?

Nekima je to očito sasvim logičan stav pa zato i čitamo tolike informacije o tome kako Kurdi žele pad vlasti u Damasku. No to ipak nije tako i to baš radi strategije. Činjenica da se već danima vode žestoke borbe između kurdskih boraca i pripadnika najekstremnijih pobunjeničkih grupa u Siriji, svakako je podatak koji ide toj teoriji u prilog. Prvoj sasvim nedostaje kontekst i proizlazi iz propagandnog stava kako su “svi protiv Asada”, izuzev sićušne alavitske elite.

Prva stvar koju treba uočiti jeste da su Kurdi sekularan narod, možda i najsekularnija grupa na celom Bliskom istoku. Kao takvi nikako se ne uklapaju u planove pobunjenika. Kada već govorimo o propagandi bez konteksta, onda se mora nešto spomenuti i kada je reč o religioznosti i sektaštvu u Siriji.

Već dugo vremena ponavlja se kako postoje “sekularni” deo opozicije te se među njih svrstava FSA i “religiozniji” deo, u koji spada Al-Nusra Front i slični. No to i nije zapravo baš tako – FSA je itekako religijski orijentisana i njene redove čine brojni militanti “džihadisti” iz stranih država.

Da se zaista radi o sekularnoj pobuni, velika je verovatnoća da bi se pridružili i Kurdi, štaviše, pridružili bi se i Hrišćani. No stvarnost na terenu u Siriji sasvim je drugačija. Prava je istina ta da su i Hrišćani i svi drugi, uključujući i Kurde, progonjeni od strane militanata koji su često zapravo verski fanatici.

Da li to znači da u Siriji ne postoji sekularna opozicija?

Postoji, ali ona se ne nalazi u redovima naoružanih militanata, njoj niko oružje ne bi dao čak i da ga traži. Istina je ta da interna opozicija nikada ni nije planirala oružani ustanak, oružani ustanak u Siriji se desio zato što ga je neko pokrenuo spolja, a danas više nije tajna koje su to tačno snage insistirale na oružanom sukobu – iste one koje su to organizovale iu Libiji .

U slučaju da je sirijska situacija ostavljena samo Siriji, stvari bi danas izgledale zasigurno sasvim drugačije. Jer svi veliki propagatori “Arapskog proleća” ne usude se postaviti ključno pitanje – zašto mirni protesti u Egiptu, Tunisu, Jemenu, Iraku, Bahreinu, a baš ne u Libiji i Siriji?

kurdistan

Očito je kako oružani ustanak izbija tamo gde kritična masa nedostaje. Mirni protesti u Siriji početkom 2011-e nikada nisu bili toliko veliki kao u Egiptu i Tunisu. Da je vlast nastojala silom ugušiti proteste, jeste, ali nastojali su iu Tunisu i Egiptu, no zbog masovnosti tamošnjih protesta to nisu mogli dugo provoditi.

Današnji naoružani pobunjenici imaju “sekularni karakter” samo u zapadnoj štampi, jer to odgovara publici u zapadnim zemljama. Zbog toga nema nikakve šanse da bi Kurdi s ovom grupom mogli ići zajedno protiv vlasti u Damasku.

Zanimljivo je istaći kako vojni zapovednik kurdskog PKK-a (Kurdistanska Radnička Partija), Murat Karaiilan, u razgovoru za BBC ističe kako PKK ne dobija nikakvu podršku u oružju od Sirije. Ipak, očigledno je da su napadi PKK-a na tursku vojsku poslednjih meseci snažniji nego već duži niz godina. To nikako nije slučajnost.

Nadalje, veruje se kako su određene kurdske grupe u Siriji usko povezane sa PKK-om što znači da verovatno imaju i adekvatno oružje, ali i obuku, a to će im biti neophodno pošto protiv sebe sada imaju Al-Nusra Front koja je daleko bolje opremljena i trenirana organizacija u poređenju s “običnim” pobunjenicima iz redova FSA koji uveliko služe kao topovsko meso za sirijsku vojsku. Činjenica je da su sve veće uspešne operacije protiv sirijske vojske izveli upravo pripadnici Al-Nusrete, stoga će aktuelna bitka za grad Ras al-Ain biti od izuzetne važnosti.

Očito postojeći, ali tajni, sporazum između sirijske vlasti i Kurda na severu zemlje, podrazumeva da su Kurdi prepušteni sami sebi i da će svoju novostečenu autonomiju morati krvavo braniti što već i čine. Za sirijsku vojsku ovo je tek jedna u nizu bitaka i bez obzira na ishod, njihov rat odlučivati će se na ulicama Aleppo, no kada je reč o Kurdima, njihovom istorijskom opstanku na severu Sirije – tj zapadnom Kurdistanu – za njih ova bitka znači sve .

Gotovo svi se slažu da Sirija nakon ovog sukoba, koji jednom ipak mora završiti, više nikada neće biti ista. To je istina, no možda te konotacije mogu imati i potencijalno pozitivna značenja. Ukoliko Kurdi uspeju odbraniti sever zemlje, vlasti u Damasku bile bi izuzetno licemjerne kada bi im pokušali osporiti tu autonomiju, jer za nju se upravo krvavo bore. Ako Kurdi u tome uspeju, to je će za njih biti velika pobeda, u isto vreme i noćna mora za turske vlasti.

 

Advance

Share this post: