Počela sezona lova u mutnoj vodi a Srbija u zamci!

zeljko-cvijanovic

Piše: Željko Cvijanović

1.

Predugo ovo naše traje, toliko da je Srbija naučila da na površini drži utisak gotovo normalnog života svakodnevice, dok ispod zavijaju gladne ale i sve vri.

Već ove jeseni kuvaće se i na površini, i neće stati bar do predsedničkih izbora. Opasna je zabluda, za to vreme, i da Vučić može da spase mir i da Dodik ima moć da izazove rat.

O tim ivičnim situacijama odlučivaće se na drugim mestima. Ali to ne znači da je mudro pasti na leđa i u blaženom fatalizmu čekati nalet sudbine.

Između rata i mira preširoko je polje političkog delovanja, na kome se dobar deo te sudbine može uzeti u ruke, ali se može i plašljivo ispustiti iz njih.

Jedan drugačiji svet na naše oči rađa se u previranjima i krvi.

Uverenje da taj svet za nas predstavlja šansu i ništa manje od toga lakomislenost je glupaka, koji odsustvo mozga nadoknađuju nečim što bi trebalo da nas impresionira kao prisustvo srca i moralnog načela.

A, opet, stav da nam taj svet donosi isključivo opasnosti i ništa sem njih privilegija je kukavica, koje svoje zrno graška u grudima kriju u stavu da je naš značaj u svetskim poslovima beznadežno jednak veličini njihovih srca.

Samo oni koji vide i jedno i drugo moće će da grade novu Srbiju; ako ih među nama ne bude, ona će biti ne samo izgrađena bez nas već i bez odgovornosti za nas.

2.

Videti i šanse i opasnosti znači videti i to da Srbija bez velikih previranja niti može ostati ista niti se može promeniti. Ne samo zato što bi to bilo prvi put, ne postoji situacija u kojoj će Srbija kroz globalna previranja i sopstvenu transformaciju proći lako, u najboljem slučaju bez duboke političke krize.

Ali to ne znači da izbor ne postoji. Jedan od tih izbora u srpskom korpusu već je napravio Dodik, izlažući se velikoj opasnosti, koju ne zna hoće li preživeti.

Drugi izbor napravio je Đukanović, i – mada se to ne može pročitati u novinama koje nas redovno izveštavaju o težini Dodikove pozicije – Milova budućnost čuči u mraku.

Iako im je opasnost podjednaka, pozicije su im suprotstavljene. Dodiku preti od stranaca i regonalnih rivala (Sarajeva i Zagreba); Đukanoviću od neprovetrenog besa sopstvenog naroda.

3.

Tražeći svoje mesto, Đukanović je pratio logiku regionalnog političkog procesa, koji već 25 godina kanališu zapadne sile. Opadanjem njihove moći, međutim, taj proces sve teže je okončati mirnim putem, kako je to izgledalo od 2000. godine.

Iako je bio jedan od prvih koji se uključio u taj proces, svakako mnogo pre Đukanovića i Vučića, Dodik je, kao političar prakse, prepoznao kontraproces, započet rastom Rusije i Kine i dubokom krizom zapadnog sveta.

Dok su balkanske elite, čvrsto vezane za zapadne fondove i uticaje, bile i ostale pristalice procesa, narodi, bar oni kojima proces nije davao dostojno mesto u balkanskom lancu ishrane (Srbi, Crnogorci, Makedonci, jednim delom i Bošnjaci), ne samo da su postali tihi simpatizeri kontraprocesa već su, makar u naznakama, proizveli i neku vrstu kontraelite.

Ubrzavanje kontraprocesa, koje se pokazalo i u političkim vezama ovih zemalja sa Rusijom i ekonomskih sa Kinom, dovelo je do agresivne reakcije zatočnika procesa i destabilizacije Centralnog Balkana.

Otpori koje pokazuju pobornici kontraprocesa doveli su na kraju stvar do usijanja.

4.

Kupujući ulaznicu za vlast, Vučić se legitimisao kao efikasniji pristalica procesa od svojih prethodnika.

Istovremeno, za razliku od njih, pokazao je razumevanje i za kontraproces, držeći veze sa Rusijom i Kinom i produbljujući razumevanje sa Orbanom, evropskom ikonom kontraprocesa.

Na taj način Vučić je za sebe vezao delove elite i delove kontraelite, međusobno beznadežno sukobljene.

Ali izbacivanjem Merkeline Nemačke iz igre i zaoštravanjem do pucanja između SAD i Rusije u Siriji proces i kontraproces postali su na Centralnom Balkanu dve zauktale kompozicije koje na pruzi iz različitih smerova jure jedna prema drugoj.

Ne verujem da su Vučića impresionirala obećanja o investicijama iz Amerike, ali ne bih odbacio da ga je uplašila pretnja sa tog mesta.

Jer čime bi se drugo dala objasniti zabrinjavajuća ravnodušnost Srbije za pretnje Republici Srpskoj, zatim nagoveštaji da će se Albancima na Kosovu i Metohiji dati i više od Briselskog sporazuma i otezanje već postignutih dogovora sa Rusijom koji su direktno u vezi sa osnovnim osposobljavanjem vojske za odbranu Srbije.

Rečju, dve najveće obaveze Srbije i njen najveći adut u provođenju tih obaveza stavljeni su na čekanje, i to u momentu kad više niko nikog ne čeka.

5.

Naravno, odbacujući pretnje SAD, Vučić rizikuje nastavak pritiska iz regiona – koji će na Srpsku svejedno biti nastavljen – rizikuje podizanje najopskurnijih agentura i nosilaca specijalnih operacija u Srbiji, rizikuje status Dodika i rizikuje konačno i sopstveni život.

I o tome je već bilo reči, ali ne i o tome šta se rizikuje ako se u odsudnom času podrže zahtevi SAD.

Rizikuje se ozbiljan unutrašnji sukob. Pre svega, Vučićevi glasači pripadaju nacionalnom biračkom korpusu i niko ne može da predvidi kako će se ponašati ako u jednom trenutku Dodik kaže kako mu Srbija uskraćuje podršku ili ako se Vučić nađe na meti otvorenih kritika iz Moskve.

Upravo to je razlog zašto provučićevski intelektualci sa liberalnog krila sa toliko prezira poslednjih nedelja pišu o sopstvenom narodu, koji, kao, ne može da razume premijerove modernizatorske napore.

Među njima posebno se istakao ubogi Nikola Samardžić, koji – svestan poodmaklosti kontraprocesa i opasnosti po elite – govori o potrebi „prevaspitavanja“ birača, zahtevajući autoritarno političko liderstvo „sve dok odgovornost koju delegiraju na konkretnu ličnost birači odriču sebi samima“.

Drugim rečima, po liberalnoj eliti, nije Vučić obavezan da sledi volju birača koji su za njega glasali, već su oni obavezni da slede njega, i, sve dok ne počnu da ga slede od svoje volje (a to se zove odgovornost), tu rulju valja vaspitavati čvrstom rukom i knutom. Za njeno dobro, naravno. I onda se neki čude kad liberalnu elitu nazivam ološem.

6.

Udovoljavanje američkim zahtevima neće u prvi plan izbaciti nacionalne parlamentarne stranke – koje, sem Šešelja, ne razumeju ni proces ni kontraproces – nego će pokazati zašto je unutarstranački život naprednjaka i življi i ispunjeniji smislom nego svi njihovi odnosi sa opozicijom, i nacionalnom i liberalnom.

Jer, kad je bar pola Predsedništva SNS uvereno da im sve odvratne kampanje po novinama pakuje Zorana Mihajlović, to nije pasjaluk karijerističkih rivalstava, već početak sukoba onih delova stranke koji su eksponenti interesa zapadnih sila i domaćih ološ-elita (proces) i onih koji, ako mu i ne služe, bar nisu prezreli narod (kontraproces) i postali uvereni da se s njim može samo čvrstom rukom i knutom.

Narod, naravno, teško artikuliše svoje interese, sem onih da je bolje živeti dobro nego loše, ali, kad se suoči sa njihovom artikulacijom, to na svašta ume da izađe.

Otuda, jedan jak i gomila slabih – danas jeste opis naprednjaka, ali hoće li uskoro tamo biti jedan jak i još nekoliko jakih zavisiće pre svega od Vučićeve sposobnosti da balansira unutrašnji sukob, s tim što će mu to biti neuporedivo teže ako ispuni američke zahteve.

Prvi krug tog previranja završiće se na predsedničkim izborima, ali ne na njihovom kraju, već u izboru kandidata vlasti.

I, dok nas ovdašnji mediji zasmejavaju merenjem šansi Saše Jankovića i raznim bizarnim kandidaturama sa liberalnog krila, stvari se rešavaju na drugoj strani. Ako kandidat vlasti bude Nikolić, koga žele Rusi, on će naglo ojačati, a uticaj Moskve neće padati.

Ako to bude sam Vučić – koji se sada tome opire – to će značiti da je popustio i na poslednji američki pritisak, što će otvoriti čistku svih u SNS koje je Zorana ikad pomenula po zlu. Ako (skrivenu) podršku bude uživao Šešelj, značiće da su Srbi rešili da se vrate u 90-te, što će simbolički označiti gašenje svetla u Srbiji.

7.

Vučićev geopolitički izbor dakle suštinski je izbor između regionalnog i unutrašnjeg sukoba, gde ga ka prvom gura kontraproces, a ka drugom proces. Rđavo je što je većina srpskih modernih lidera – od Karađorđevića preko komunista do postoktobarskih liberala (sa izuzetkom Miloševića i Koštunice) – verovala da je lakše na leđima nositi zlovolju sopstvenog naroda nego zapadnih sila. (Uostalom, sa zapadnim silama ne možeš onako samardžićevski čvrstom rukom i knutom.)

Ne mogu da znam koliko je iznosila američka pretnja Vučiću u kilotonama, ali znam da od eksplozije građanskog rata u Srbiji 1941. godine i dan danji nad njom padaju radioaktivne kiše.

(Standard.rs)

Share this post: