POHOD ZAPADA PREKO SRBIJE NA RUSIJU I OSVAJANJE SIBIRA

„Novosti“ istražuju ko i zašto gura Srbiju u naručje Severnoatlantske alijanse: Krajnji cilj Kaspijski basen, Bliski istok, Rusija i Sibir. Korist od članstva bedna u odnosu na 4.000 poginulih i 8.000 ranjenih 1999.

Srbija bi trebalo da pristupi NATO-u i postane deo organizacije koja garantuje odbranu svojim članicama u slučaju napada treće strane. Dobili bismo bezbednije okruženje i za građane i za investitore, i imali presudan uticaj na odluke koje se tiču nas samih, jer se u NATO odlučuje konsenzusom, pa nijedna odluka u vezi sa nama ne bi mogla da bude doneta bez naše saglasnosti.

Ovo su argumenti koje navodi Vladan Živulović, predsednik UO Atlantskog saveta Srbije, u korist našeg eventualnog članstva u Severnoatlantskoj alijansi. Uz to treba dodati i manja izdvajanja za odbranu uz veći nivo bezbednosti, zbog saradnje i deljenja resursa sa partnerima. To je glavna logika NATO koncepta „Pametne odbrane“.

Živulović navodi da su Poljska, Češka i Mađarska u prvoj godini nakon pristupanja duplirale priliv stranih direktnih investicija, a za sledećih osam godina ostvarile rast 350-450 odsto. Kada je Bugarska ušla u NATO, strane investicije su porasle za 47,5 odsto, a u Rumuniji za 166.

– U slučaju nepristupanja duži bi nam bio put do sticanja članstva u EU (članstvom u NATO već bismo osigurali implementaciju bezbednosno-odbrambenih i političkih standarda). Oni koji navode da će „naša deca“ ići u ratove i ginuti po svetu treba da budu svesni da je obavezan vojni rok ukinut, i da su profesionalni pripadnici vojske i policije plaćeni da služe državi. Među njima ima i onih koji bi se dobrovoljno javili za multinacionalne operacije, s obzirom na motivišuće naknade.

Svaka država članica izdvaja za NATO iznos prema svom bruto nacionalnom dohotku. Tako je Albanija za 2013. odvojila 0,08 odsto, Belgija 2,04, Hrvatska 0,31. Srbija bi mogla da bude u rangu oko 0,5. To znači da ako bi članstvo Crne Gore godišnje koštalo oko 500.000 evra, Srbija bi morala da izdvoji nekoliko miliona.

Uz to, imali bismo, kaže Živulović, jeftin ili čak besplatan transfer novih tehnologija. Našli bismo se i na službenoj listi dobavljača specijalizovane agencije NATO-a i dobili mogućnost da naša preduzeća izađu na tržište sa više od 800 miliona stanovnika.

NATO I “Južni tok“

Vukadinović podseća da je Rusija, kao naš aktivni i tradicionalni saveznik, protiv članstva i smatrala bi ga kao vrstu izneveravanja. A ona je dokazala i da je sve važniji ekonomski partner, uključujući i „Južni tok“: – Ulazak u NATO se kosi sa srpskim nacionalnim i ruskim interesima. Rizikovali bismo da trajno izgubimo podršku Moskve.

Živulović na ovo odgovara da u projektu „Južnog toka“ učestvuju i neke NATO zemlje, poput Bugarske i Mađarske, dok se preko njihove teritorije ruski gas transportuje za države članice NATO u EU:
– Ulaganja Ruske Federacije daleko su veća u NATO članicama, Bugarskoj i Rumuniji, nego u Srbiji.

Ali, čak i da država i narod odluče da se odreknemo vojne neutralnosti, za priključenje bi trebalo najmanje šest godina, jer svaki „krug“ ispunjavanja ciljeva zacrtanih u Individualnom akcionom planu partnerstva traje dve godine.

Bivši šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović na sve ovo odgovara: „Srbiji nije mesto u NATO-u, jer smo mala i miroljubiva zemlja, a NATO imperijalni, osvajački, vojni savez.“ Na sve eventualne benefite od članstva, uzvraća brojkama: 4.000 ubijenih i 8.000 ranjenih za vreme bombardovanja 1999, od čega dve trećine civila, među kojima i 78 dece! Materijalna razaranja izazvala su štetu veću od 120 milijardi dolara.

– Od te agresije, NATO je prestao da bude odbrambeni savez i postao agresivni. Kada je formiran 1949. trebalo je da brani svoje članice u okviru njihovih teritorija. Posle agresije 1999. pogazio je statut i upotrebio oružje protiv zemlje nečlanice, koja ga nije ugrožavala. Prekršio je međunarodne konvencije i Povelju UN. Ignorisao je da oružanu akciju može da odobri samo Savet bezbednosti, i mada je regionalna organizacija, pokazao je ambiciju da bude iznad međunarodnog prava, što je na engleskom „autlou“, a na srpskom „hajdučija“.

Za vreme bombardovanja upotrebio je nedozvoljene projektile sa osiromašenim uranijumom, čiji se razorni efekti zadržavaju 4,5 milijardi godina:

– EU je već 1999. i 2000. pokrenula preko Finske inicijativu da se zaključi međunarodna konvencija o zabrani upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom. Zašto se to nije desilo, možemo samo da pretpostavimo. NATO je kriv za zločin protiv čovečnosti.

Bombardovanje Jugoslavije, po mišljenju Jovanovića, bilo je tačka preokreta i uvod u globalni intervencionizam. Ta agresija je ozvaničena na NATO samitu, u aprilu 2000, u Bratislavi, kao presedan koji će Alijansa koristiti kad zatreba. O tome, kako kaže, postoji izveštaj Vilija Vinera kancelaru Gerhardu Šrederu, od 2. maja te godine.

U dokumentu se navodi „da je rat protiv Jugoslavije vođen da bi se ispravila greška generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata (što su se saveznici iskrcali u Normandiju i Italiju, a ne na Balkan). Zato se tamo iz strategijskih razloga moraju naknadno stacionirati američki vojnici“.

Posle intervencije na SRJ, usledile su slične akcije u Avganistanu, Iraku, Libiji, Maliju, „zapaljena“ je Sirija.

– Počinje globalizacija intervencionizma, a glavni ciljevi su osvajanje najvažnijih geostrateških prostora, kontrolisanje ključnih saobraćajnica, naftovoda i gasovoda, uspostavljanje kontrole nad izvorima energije i strateških minerala. Bombardovanjem nas, počelo je širenje na istok, a Bondstil je odskočna daska za ekspanziju u region Kaspijskog mora, Bliskog istoka, na granice Rusije i priprema za osvajanje Sibira. To podseća na Hitlerovu strategiju „Pohod na istok“ i Srbija ne treba da bude u osvajačkom savezu – decidan je Jovanović.

Analitičar Đorđe Vukadinović primećuje da se ideja o članstvu Srbije u NATO lansira s vremena na vreme, ne bi li se javnost postepeno navikla prvo na samu ideju, a potom se za nju i pridobila. S obzirom na to da je dve trećine građana protiv NATO, ali većina jeste za ulazak u EU, zagovornici Alijanse propagiraju brži ulazak u EU preko članstva u NATO, kao što su uradile Bugarska, Rumunija, Češka i Hrvatska.

– To, kao i zaštita moćnog partnera kao što je SAD, jesu glavni argumenti „za“. Ali razlozi „protiv“ pretežu. Čak i kad bismo ušli u NATO, bili bismo na repu, poslednji, i teško da bismo imali neku korist osim da nas više ne bombarduju. Nemoralno je i skandalozno ulaziti u savez koji ti otima deo teritorije.

To je, smatra on, ispod ličnog i nacionalnog dostojanstva, ne bi bilo ravnopravno partnerstvo, već vrsta dobrovoljne kapitulacije. Izgubili bismo međunarodni respekt u delu sveta koji nas ceni još od doba Tita, i zbog suprotstavljanja agresiji i secesiji:

– Svet nije samo Zapad, postoji više strana sveta, kao što postoji i više okeana, a ne samo Atlantski. Elite to često zaboravljaju. I za NATO i za Srbiju bi bilo bolje da budemo korektni partneri, a ne neiskreni članovi.

Početne akcije

Prvi promoter našeg učlanjenja u NATO, Atlantski savet radi na informisanju građana i posreduje između eksperata, analitičara i profesionalaca iz međunarodnih odnosa, bezbednosti i odbrane.

– Organizujemo studijske posete sedištu NATO u Briselu, Vrhovnoj komandi savezničkih snaga za Evropu u Monsu, NATO koledžu u Rimu, Evropskoj komisiji, Vojnom štabu EU u Briselu, Komandi združenih snaga u Napulju. Organizujemo i bezbednosne konferencije, predavanja i tribine u unutrašnosti – objašnjava Boris Viculin, direktor projekata Atlantskog saveta.

CEAS, drugi promoter, se zalaže za aktivno članstvo Srbije u NATO i EU.

– Do sad nismo imali konkretan projekat promocije članstva. Naši projekti odnose se na zagovaranje reforme sistema bezbednosti i razmatranje kako pridruživanje EU i saradnja sa NATO mogu tome da pomognu – kaže Jelena Milić, i dodaje da kampanju „za“ ili „protiv“ mogu da pokrenu samo država ili široka koalicija, a ne NVO, ali ako bude kampanje „za“, CEAS će se aktivno priključiti.

(Novosti)

Share this post: