Porazili su 5 puta jačeg protivnika i spasli Srbiju, a komandovao je ovaj čovek!

Lubomir Milić

Ovo je priča o „Leskovačkom manevru“ podvigu o kojem nismo učili u školama a koji je toliko važan za opstanak Srbije.

Svi sada, manje-više, znaju za trojnu invaziju koju su oktobra 1915. na Srbiju izvršile Nemačka, Austrougarska i Bugarska. I za povlačenje naših predaka, najpre kroz centralne delove države, a onda i kroz čuvenu Albansku golgotu.

Do spasavanja ono malo ljudi što se spasilo – ne bi ni došlo da nije bilo jednog manevra, potpuno neočekivanog za neprijatelje.

Dok su Nemci i Austrougari sa severa prodirali kroz Srbiju, ali se trudili i da kroz Crnu Goru preseku odstupanje srpske vojske (što je u znatnoj meri nešto kasnije sprečila Mojkovačka bitka na Badnji dan), mnogo ranije bi naši preci upali u neprilike da je u delo sproveden plan nemačkog feldmaršala Makenzena, koji je kao glavnokomandujući invazije naredio Bugarima da sa istoka preseku sve pravce povlačenja Srba ka jugu.

I, Bugarima je isprva vrlo dobro išlo. Kako i ne bi, kada su sa preko skoro 300.000 ljudi krenuli u tu akciju, i to na dva pravca.

Jedan, za ovu priču važan, je bio da njihova Prva armija prođe od Vranja, ka Leskovcu, pa dalje na zapad, ka topličkom kraju i tako onemogući povlačenje srpske vojske koja se izmučena, sa narodom u zbegovima, kretala u pravcu Kosova i Metohije.

Na putu Bugarima je, u blizini Vlasotinca, stajala najpre samo Timočka divizija, tada sa manje od 15.000 iznemoglih vojnika, a na nju je nagrtala sila od 195.000 neprijatelja, koji su imali preko 400 topova. Kakav odnos snaga…

Timočani su junački izdržali prvi udar, no morali su da se povlače da ne bi bili pobijeni ili, opkoljeni pa zarobljeni.

A onda im je u pomoć stigla nešto starija vojska, drugopozivci, ljudi u četvrtoj deceniji života. Tačnije, Moravska divizija drugog poziva i Šumadijska drugog poziva.

Ta manevarska grupa (Timočka I, Moravska II, Šumadijska II) za komandanta je, od strane vojvode Stepe Stepanovića koji je komandovao Drugom armijom, dobila pukovnika Ljubomira Milića, koji je dotad vodio samo moravske drugopozivce.

Zadatak koji je stavljen pred Milića je bio da, kako zna i ume, bar nekoliko dana više nego četvorostuko jačeg neprijatelja zadrži u reonu Puste reke. Dok ne dođe još neko pojačanje. Ako dođe. Ako ga bude bilo.

Ne, nije nikada došlo.

Ali, pukovnik Ljubomir Milić nije bio bilo ko. Tada 54-godišnjak, svojevremeno penzionisan pa vraćen u službu 1912, nije bio među najboljima ni u Vojnoj akademiji (deseti od 20 pitomaca) ni u Višoj školi (14. od 17), ali je godinu i po dana bio na obuci u Rusiji, potom napredovao od kapetana prve klase do pukovnika.

Imao je mnogo iskustva u radu sa ljudima, bio je komandant pešadijske Podoficirske škole, bio načelnik štaba divizijske oblasti, bio komandant nekoliko pukova.

Kao pukovnik komandovao divizijom, što nije malo dostignuće, ali ga je zapravo, veći čin „zaobišao“ pre Velikog rata jer je svojevremeno dogurao do ađutanta kralja Aleksandra Obrenovića, a to se u potonjoj distaniji ipak malo gledalo sa određenom distancom.

Ipak, kada je bilo najteže, iskusni Stepa Stepanović je upravo njega odabrao da, kako zna i ume, kod Puste reke koja se u tom svom toku prostirala kao prirodna brana (pravcem jug – sever), nekako zadrži bugarsku silu koja je krenula dalje na zapad.

Dobio je zadatak da kako zna i ume zadrži Bugare, da bi, iza leđa te malobrojne manevarske grupe, što više vojske i naroda prošlo putem Kuršumlija – Prokuplje – Lebane pa na jug, ka Prištini. A zadržati tolike Bugare, toliko odmorne, naoružane, bila je nemoguća misija.

Samo… Nisu se pukovnik Ljubomir Milić i njemu povereni, iscrpljeni vojnici, „plašili jer su znali šta je jedino moguće“. Verovali su u – nemoguće. I, Milićev plan, umesto očekivanog, da se izdrže naleti neprijatelja, baš zato je bio ovakav: „Koje, bre, čekanje da nas potamane!? Ima da ih gonimo u tri lepe… Bugarske!“

Plan nije baš bio tako precizan, niti baš tim rečima sročen, ali je ovo bila naša interpetacija, njegova kratka verzija. „Tri lepe“ su zapravo bila tri pravca napada. Da, napada, a ne čekanja!

Srpska vojska, oni Timočani koji su se povlačili pred silom, te Moravci i Šumadinci koji su ih dočekali na levoj obali Puste reke, krenuli su u tri – juriša. Pravo preko Puste reke.

Uz paljbu artiljerijskih snaga Druge armije, kojima je komandovao Vojislav Milojević, a kog je vojvoda Stepa uputio kao podršku Miliću, manevarska grupa tri srpske divizije, dotad malaksalih Timočana i starijih Moravaca i Šumadinaca, tog 11. novembra 1915. totalno je zbunila Bugare.

Ma, šta zbunila, počela je da ih tera u one tri… putanje. Čak i kada bi stizala pojačanja iz druge linije bugarskih snaga, bili bi dovoljni i samo pojedini srpski pukovi, poput Trećeg pešadijskog, da ih nestvarnim jurišima vrate odakle su došli. I malo dalje od toga.

Ovaj „Leskovački manevar“ odbacio je neprijatelja taman toliko da onaj put od Kuršumlije, prkeo Prokuplja, za Lebane i Prištinu, ostane otvoren dovoljno dugo. I, u tom trenutku, taj jedini put za povlačenje srpske vojske ka Kosovu i Metohiji, upravo je i iskorišćen da se spasu preostale snage (koje je potom, svi to znamo, čekala još veća, strašna muka).

Ali, da ne beše pukovnika Ljubomira Milića, kog 1916. sa pravom postaviše za generala, ne bi ni bilo onoga što se zove Golgota i VASKRS Srbije. A nema vasrksa bez stradanja.

Da… Tog novembra 1916. naspram 195.000 Bugara ne samo da se isprečilo, već im u susret krenulo oko 45.000 naših predaka. Jurišali su, kao nikada pre.

U tom, Leskovačkom manevru, njih 6.000 je ostavilo svoje živote. Za rod svoj. I za nas, današnje.

(vidovdan.org)

Share this post: