POROŠENKA ĆE LIKVIDIRATI AMERIKANCI ILI RULJA

porosenko

Piše: Rostislav Išćenko

Za novi državni prevrat u Ukrajini su zainteresovani svi, a Rusija će uzeti sve do reke Zbruč

Sada je već jasno da su bili neuračunljivi ljudi koji su svrgli Viktora Janukoviča – godinu dana pre njegovog garantovanog odlaska sa vlasti, ne dočekavši da on pomogne ekonomiji Ukrajine da se omasti ruskim novcem i da se dogovori o smanjenju cene za gas. Kako je tačno primetio jedan od njih, oni su bili nesposobni da vide sutrašnji dan. A još nisu ni shvatali baš dobro šta im se događa pred očima.

Ali, ako krajnje skeptično procenjujemo intelektualni nivo februarskih revolucionara, šta tek reći o intelektualnom nivou čoveka koji je u maju odlučio da postane predsednik Ukrajine? Jer tada je već i golim okom bilo vidljivo da ekonomije u Ukrajini više nema, da centralna vlast ne kontroliše ne samo Donjeck i Lugansk nego ni druge oblasti, a da glavni grad (Kijev) kontroliše sasvim uslovno – samo dotle dok neonacistički bojovnici ne odluče da se prošetaju vladinim kvartom. Jer već tada je bilo shvatljivo da će kaznena operacija u Novorosiji doživeti krah, a da Zapad nema nameru da pomogne ničim osim lepim rečima.

Meni se čini da je Petar Aleksejevič veoma želeo da mu u biografiji piše: „Predsednik Ukrajine“. Moglo bi se pokazati određeno saosećanje sa njim jer Porošenko svoj san ostvaruje u momentu kada je Ukrajina faktički prestala da postoji, a njen poslednji legalni predsednik države – Janukovič – zaseo na teritoriji Rusije, nevidljiv i preziran više od prijatelja i saradnika nego od svojih neprijatelja. Ali čovek koji ne shvata da bi u takvim uslovima vlast mogao zadržati samo politički i vojni genije nivoa Bonaparte (a Porošenko nije Bonaparta) – ne zaslužuje saosećajnost.

SAD SU OTPISALE UKRAJINU

Janukoviča mrze zato što je imao priliku da spreči „klanje“, ali on nije uspeo da reši taj prilično prost zadatak zbog svoje prirodne gluposti i pohlepe, kako lične tako i onih kojima je bio okružen. Još veću mržnju zaslužuje Porošenko koji se prihvatio rešavanja mnogo težeg zadatka – spasavanja onoga što se već raspalo, nemajući za to ni potrebnu obuku, ni talenat, ni tim, a još nije našao za potrebno da uradi ništa drugo nego da klanicu, koja još nije bila prešla krajnju granicu, digne na principijelno novi nivo – maksimalno mogući u uslovima Ukrajine.

Čovek koji je – umesto traganja za kompromisom – doneo odluku „sve pobiti“, morao bi barem imati mogućnost da realizuje takav plan. U momentu dobijanja nominalne vlasti, Porošenko je bio najslabija figura ukrajinske politike. Nije imao ni svoju privatnu armiju nivoa Kolomojskog, čak ni nivoa Ahmetova. Svoju rođenu Vinicku oblast kontrolisao je slabije nego (Sergej) Taruta Donjecku. Oružane snage i specijalne službe nisu se potčinjavale Vrhovnom glavnokomandujućem već američkim vojnim savetnicima.

On nije imao ni harizmu Julije Timošenko, pa čak ni tako loš partijski aparat kakav su imali Kličko ili Jacenjuk. Čak ni krediti MMF nisu formalno davani radi Porošenka, nego radi Jacenjuka. Sve u svemu, u Petra Aleksejeviča nije bilo nikakvih realnih poluga za realizaciju predsedničkih ovlašćenja.

On je bio lišen i manevarskog prostora, pošto je već uništeno alternativno političko krilo u liku Komunističke partije Ukrajine i Partije regiona (na koje se u svoje vreme više puta oslanjao Viktor Juščenko u sudarima sa saradnicima). A u trci za pozicije najradikalnijeg Porošenko nije mogao potući ne samo Jaroša ili Tjagniboka nego ni onoga žalosnog Ljaška. A vlast koja kasni za radikalizacijom društva u trenucima revolucionarnih potresa (u Ukrajini je, u suštini, u toku nacistička revolucija) – osuđena je na brzi krah.

Porošenko je faktički postao zic-predsednik (formalni šef države), kome je namenjeno da na sebe preuzme odgovornost za sve užase građanskog rata, pa mu se može dogoditi da ode ne samo sa političke arene nego – i iz života.

SAD su verovatno već u momentu kada je bio oboren malezijski Boing (a uporno suprotstavljanje ukrajinskih vlasti istrazi – navodi na misao o njihovoj umešanosti u tu tragediju) – znale da Ukrajinu neće uspeti da zadrže. To je i tada bilo očevidno čak i neupućenim posmatračima. Utoliko pre su to bile dužne da shvataju vlasti zemlje koja ima najveću u svetu diplomatiju i najveći špijunski aparat.

U suštini, sve što Amerikanci od jula praktično rade u Ukrajini i povodom nje usmereno je na to da izvuku vlastiti rep iz Ukrajine sa najmanjom štetom, ne samo na to da ga neko ne pričepi, nego i da izvuku neke bonuse iz te već izgubljene partije.

RUSIJI UKRAJINA TREBA (SKORO) CELA

To su se u Rusiji mogli sporiti da li je „Putin pustio niz vodu“ ili nije pustio, da li je „sve propalo“ ili još nije baš sve, da li je Rusiji potreban samo Krim ili možda treba uzeti i Donjeck i Lugansk. Uprkos mišljenju, čijem širenju je doprineo poznati humorista Zadornov, u SAD uošte nisu svi idioti. Oni umeju da veoma dobro procenjuju strateške interese svojih oponenata.

Sve što Amerikanci čine tokom ukrajinske krize svedoči o tome da su SAD dobro shvatile i da razumeju da je Rusiji Ukrajina potrebna cela (moguće je – bez zapadnih oblasti, ali do reke Zbruča da je sigurno potrebna). Zato su Amerikanci gradili svoju igru na tome da će Rusija morati da uđe u Ukrajinu. Ostale mogućnosti da situacija bude vraćena na stanje „do prevrata“ – Vašington je brižljivo isključio i doslednim forsiranjem zverske surovosti kaznene mašine Kijeva – činio sve da Putin ne može da ne posegne za uvođenjem vojske (u Ukrajinu).

[adsenseyu4]

Ali, već u julu je postalo jasno da Kijev ustanike ne može razbiti. Samo kijevski „stratezi“ nisu znali da će vladine šanse da uguši pobunu – ako pobunjeni regioni opstanu pred njenim snagama makar dva meseca – početi da padaju na nulu. A Novorosija je do jula već prošla kriznu tačku. Posle toga su usledila neka povlačenja i gubici značajnih teritorija, ali je odnos snaga već tada prestao da bude neuporediv.

Ukrajinska avijacija je izgubila dominaciju u vazduhu i sačuvala samo sposobnost nanošenja udara po gradskim četvrtima sa velike visine (što je bilo nedovoljno da se obezbedi podrška trupama). Ustanici su već tada pokušavali da izvode kontraudare sa korišćenjem oklopne tehnike i da formiraju svoje prve artiljerijske formacije.

Već u julu je protiv konglomerata sastavljenog od bivših oružanih snaga bivše Ukrajine, bataljona neonacista, privatnih armija tajkuna i naprosto banditskih grupa popust „korpusa Desnog sektora“ – već delovala nevelika, ali dobro obučena, naoružana i stalno rastuća armija. Ta armija je već imala mogućnost da veći deo dobrovoljaca uputi u pozadinu kao rezervu i radi obuke. Na frontu se ta rezerva pojavila krajem avgusta, a smešno je pomisliti da Amerikanci o njoj nisu ništa znali, oni koji praktično znaju sve.

Dakle, Amerikanci su odlično shvatali da će kijevska vlast biti svrgnuta, ali ruska vojska na teritoriju Ukrajine formalno neće ući ili će ući tek kada rumunske trupe uđu u Moldaviju, mađarske u Zakarpatje, a poljske u Galiciju. Kijevsku vlast će svrgnuti ukrajinski narod u liku ustanika Novorosije.

Putin je Amerikancima još jednom pokazao da je spreman da igra na njihovom terenu i po njihovim pravilima i da lepo pobeđuje.

PROPUŠTENE ŠANSE

Da su Amerikanci hteli da spasavaju Porošenka, oni bi mu posavetovali da povuče vojsku, da zauzme odbrambenu poziciju i da započne pregovore, a istovremeno bi mu organizovali zaštitu od ukrajinskih radikalnih elemenata. Ofanziva ustanika razvijala se prilično sporo, pa bi ukrajinske jedinice – da su dobile takvu naredbu – uspele da odstupe. Ali one sve do danas takvu naredbu nisu dobile, čak obrnuto – prisiljavaju ih na besmislene i samoubilačke napade.

Uz sve ovo, Porošenko je uspeo i da raspusti parlament upravo na početku ofanzive Novorosije, a Amerikanci ga u tome nisu zaustavili. Petar Aleksejevič može biti da nije ni bio svestan da raspuštanje parlamenta naglo povećava broj njegovih ličnih neprijatelja unutar dotad lojalnog dela ukrajinske političke elite, da dodatno destabilizuje i onako nestabilnu situaciju u zemlji, a što je najvažnije – pretvara Porošenka u jedini izvor formalne vlasti, svaljujući na njega realnu odgovornost za sve što se događa u zemlji. Ali Amerikanci su i to znali. A nisu se umešali.

Rezultat je došao već 29. i 30. avgusta. Tada je gomila nimalo mirnih ljudi (među njima je bilo i naoružanih boraca ko zna kojih vojnih formacija) jurišala u Kijevu na Ministarstvo odbrane i tražila ne samo ostavku ministra nego i impičment Porošenka. U proceduri impičmenta mora da bude aktivno uključen parlament, a to je – s obzirom na situaciju – podrazumevalo da rulja traži da predsednika Ukrajine od vlasti odstrani već raspuštena Vrhovna Rada.

Najgore tek dolazi. Glavni porazi ukrajinskih snaga tek će se dogoditi. Te snage su opkoljene, ali nisu uništene, još nije došlo do predaje Mariupolja, armija Novorosije još se ne sprema za ofanzivu na Zaporožje. Ali kroz nedelju-dve – krenuće „reke“ mrtvačkih sanduka iz „džepova“ u kojima su opkoljene ukrajinske jedinice, a počeće i bekstvo, uz bacanje oružja i tehnike, preplašenih „heroja antiterorističke operacije“. Bekstvo onih koji uspeju da se izvuku iz obruča.

U krajnje radikalizovanom Kijevu tada će početi da se postavlja pitanje: ko je kriv za poraze. Spreman sam da iz jednog pokušaja pogodim da će za krivca biti proglašen Porošenko i da će ga nacisti okriviti za nedovoljnu surovost pri uništavanju stanovništva Novorosije i u borbi sa protivnicima režima u Kijevu i u drugim gradovima koji se još potčinjavaju Kijevu (posebno, ako dotle dođe do uspešnog antikijevskog ustanka bar u jednom od gradova sa milion stanovnika na teritoriji istorijske Novorosije).

PODELA UKRAJINE

Istovremeno će u Dnjepropetrovsku, u timu Kolomojskog, koji je tokom svoje burne aktivnosti u Ukrajini navikao da prvo zabrlja a potom se otkupi za počinjeno, početi da se razmišlja čiju glavu ponuditi Moskvi. Ja bih predložio Korbanu i Filatovu najbliži saradnici Kolomojskog) da razmisle da ponude glavu Kolomojskog, ali sam uveren da će se oni odlučiti za Porošenkovu glavu.

Neću ni da pominjem Juliju Vladimirovnu (Timošenko) koja nikada nikome ništa ne oprašta, a uverena je da se može i sa Putinom dogovoriti, i od Merkelove novac dobiti, i Obaminu armiju navesti da brani Ukrajinu. Petru Aleksejeviču je bolje da ne dopadne u njene ruke.

Sve u svemu, zvezde su se tako složile da su za novi državni prevrat u Ukrajini zainteresovani svi. Neko će upitati: u čemu je tu američki interes?

On je jednostavan kao istina. Kao što sam već naveo, Amerikanci gledaju da izvuku rep iz Ukrajine dok ga tamo neko nije konačno prignječio. Kako da odu, neprilično odbacivši Porošenka kome su se kleli da će se s njim rame uz rame boriti protiv „ruske agresije“. Ali, ako Porošenka svrgnu potpuno otkačeni nacisti, pa još zavedu svoj teror, SAD će dobiti priliku da naglo progledaju i da saopšte: „Da, demokratija u Ukrajini nije uspela. Naravno, Rusija je kriva što su velikog demokratu Porošenka svrgli nacisti. Uprkos tome mi, Amerikanci, ne možemo dalje da podržavamo kijevsku vladu jer je ona apsolutno nelegitimna i sastavljena od potpunih morona.

Istina je takođe da će oni Petra Aleksejeviča morati da likvidiraju – da nikada nikome ne bi ispričao šta su mu i kada obećavali Amerikanci, kako su mu, na primer, savetovali da bombardovanjima Donbas otera u kameno doba ili kako su pripremali uništenje malezijskog „boinga“. Međutim, malo ko će se začuditi ako Porošenka – posle niza novih poraza kijevskih snaga, koji će biti praćeni ogromnim gubicima – rulja rastrgne direktno u njegovoj rezidenciji.

Ima u svemu jedan plus. Posle dolaska na vlast kompletnih nacista, Poljska, Rumunija i Mađarska mogu se pobrinuti za sudbinu svojih nacionalnih manjina na teritoriji Zapadne Ukrajine. Međutim, ulazak njihovih trupa u Ukrajinu biće moguć samo uz dogovor sa Rusijom i samo na one teritorije na koje im Rusija dozvoli. Inače, ustanici Novorosije mogu i do Varšave doći.

Što je najvažnije, zauzimanje bivših ukrajinskih teritorija od strane istočnoevropskih „demokratija“ – otvoriće mogućnosti za kompletno međunarodno-pravno regulisanje posledica ukrajinske krize – uz respektovanje interesa Rusije.

A radi cele tog blaženstva potrebno je da iščezne Porošenko, iz koga su Amerikanci već iscedili sve što su mogli. Samo pravi nacistički režim može dalje voditi rat i obezbeđivati u potrebnoj količini smrti, izbeglice i razaranja. Zbog svega ovoga, Porošenko nema nikakve šanse – za njegov pad su zainteresovani svi, za njegovo fizičko uklanjanje – bezmalo svi.

A da je uzeo za primer pametnog Tjagniboka (lider ultradesne partije Svoboda) – stajao bi dobro. Tjagnibok se ne gura u prve redove, nigde ne ratuje, učvrstio je svoje pozicije u Galiciji. Možda će malo kasnije biti u prilici da poljskom okupacionom režimu daje dobrovoljce za pomoćnu policiju.

A građani Kanade ukrajinskog porekla učiće istoriju kratkotrajne ukrajinske državnosti sa kraja 20. i početka 21. veka po Tjagnibokovim, a ne po Porošenkovim memoarima.

(Fakti)

 [adsenseyu1]

Share this post: