POSLEDNJA STVAR KOJU JE KRALJ ALEKSANDAR URADIO PRED SMRT SLEDIĆE SVAKOG SRBINA! Obrisao je suzu, a sinu je rekao OVO!

Kralj ujedinitelj, kralj mučenik ili kralj diktator? Ko je u stvari bio kralj Aleksandar?

Knjiga „100 događaja koji su promenili Srbiju”, luksuzno izdanje na stotinu strana, delo je u kom srpski istoričari i profesori prate sve najznačajnije istorijske tačke koje su oblikovale našu političku istoriju, ali i događaje koji su predstavljali prekretnice u kulturi, umetnosti, sportu i društvu u celini.

Među jedan od 100 takvih događaja spada i ubistvo jugoslovenskog kralja Aleksandra.

Predstavljamo vam odlomak u vezi sa ovim istorijski značajnim događajem:

“Jesen je 1934. godine. Najstariji sin kralja Aleksandra Karađorđevića, budući kralj Petar Drugi, bio je na školovanju u Engleskoj.

Najmlađi kraljević Andrej bio je bolestan. Srednji kraljev sin Tomislav igrao se sam ispred dvora.

Stajao je kod jednog žbuna, kada je njegov otac izašao iz dvora i zaputio se prema automobilu koji ga je čekao.

Kralj je ušao u automobil, video je sina i rekao šoferu da sačeka. Došao je do šestogodišnjeg Tomislava i rekao mu da ide na put u Francusku i Englesku.

Pitao ga je da li želi da mu donese neki poklon. Dečak je odgovorio: „Hvala, ne. Želim samo da mi se vratiš.” 

Kralj je skinuo naočare, obrisao suzu i pomilovao sina po glavi. I zaputio se u Marselj. 

Nekoliko dana kasnije, malom Tomislavu je saopšteno da mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći, a jugoslovenskoj javnosti da im je kralj ubijen.

Jedan nemački istoričar za Hitlera je rekao: da je imao „sreće” da umre 1939. godine, ostao bi upamćen kao najveći Nemac u istoriji. Istorija je kralja Aleksandra bacila na drugi kraj apsurda – da je preživeo, možda bi ostao upamćen kao najveći Jugosloven.

Ili možda kao najveći Srbin u istoriji. Ili možda kao jedan od najvećih evropskih političara svog vremena.

I više od osamdeset godina posle atentata u Marseju 9. oktobra 1934. godine, i dalje je previše istorijskih „možda” i previše istorijskih nepoznanica koje se vezuju za lik i delo jednog od najvećih i najvažnijih državnika moderne Srbije.

Malo je naroda kojima je istorijski usud namerio da smer točka istorije toliko često određuje jedan metak. A jedan takav ispaljen je oktobarskog dana u marseljskoj luci.

Turbulentni dvadeseti vek, rat koji je ubrzo došao, te komunističko-ideološko sagledavanje istorije koje je dominiralo, bacili su ličnost Aleksandra u zapećak istorije, ne ostavljajući dovoljno vremena da se ocu jugoslovenske države – kao što je to bio slučaj sa velikim sinom jugoslovenskih naroda – razvije kult ličnosti, niti da se istorijski temeljno sagleda njegova zaostavština.

Kralj ujedinitelj, kralj mučenik ili kralj diktator? 

Da bi se odgovorilo na pitanje koliko je zaista ubistvo kralja Aleksandra bilo prelomno za dalji tok događaja na ovim prostorima u dvadesetom veku, prvo bi trebalo razjasniti prirodu njegove vladavine, što je tema koja nikada nije došla u ravan nepristrasne istorijske ocene.

I danas se pod uticajem komunističke istoriografije na prvo mesto njegove zaostavštine stavlja Šestojanuarska diktatura.

Često će se to kasnije tumačiti kao odraz velikosrpskog hegemonizma, da je kralj za zavođenje diktature iskoristio pucnjavu u Narodnoj skupštini u kojoj je Srbin Puniša Račić ubio hrvatske političare braću Radić i Đuru Basaričeka.

Jedan od istorijskih apsurda je i taj što je kralj Aleksandar lično bio veći Jugosloven od onih Jugoslovena koji su kasnije tu ideju branili od njega.

Tezu o srpsko-hegemonističkoj diktaturi obarao je Aleksandrov sin Tomislav koji je neposredno pred smrt izneo drugo viđenje Šestojanuarske diktature, po kojem ona nije posledica pucnjave u Skupštini, već kongresa Kominterne u Moskvi, na kom je rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije donelo odluku da digne ustanak.

Postoje „istorijske priče” da su tada upravo hrvatski prvaci tražili od kralja da preduzme mere i da zaštiti poredak.”

(Mediji)

Share this post: