POVRATAK DRŽAVNOJ PRIVREDI

Rusiji je neophodan povratak na državno rukovođenje privredom, zaključak je radne grupe Ruske akademije nauka (RAN) koja se bavila evroazijskim ekonomskim integracijama i održivim privrednim razvojem najveće države na svetu.

U trenucima globalne depresije i finansijskih kolebanja, tržišni mehanizmi postaju kočnica normalnom funkcionisanju privrede, pa država u takvim okolnostima mora na sebe da preuzme ulogu osnovnog subjekta razvoja, smatraju u RAN-u.

Akademici kao glavne krivce za trenutni usporeni rast ruske privrede označavaju vladu premijera Dmitrija Medvedeva koja, kako se navodi u zaključku, funkcioniše na osnovu „dogmatske predstave o bezuslovnim preimućstvima privatne svojine nad državnom”.

Dilema državna ili privatna svojina razmatrana je decenijama, uz mnogo dokaza u korist jedne ili druge. Obe su, u određenom periodu, pokazale svoje prednosti i mane.

Kompletan evropski socijalistički blok, zajedno sa mnogim zemljama sa drugih meridijana, decenijama se razvijao u ubeđenju da jedino država kao vlasnik može i ima dovoljno moći da unapređuje proizvodnju, da obezbeđuje atmosferu za inovacije, stvara naučne kadrove i, što je najvažnije, obrazovanu, a time i bogatiju radničku klasu.

Praksa je, međutim, pokazala da je ta ista država najčešće bila i te kako loš gospodar. Birokratizacija, koja je kao kuga pritiskala socijalističke zemlje, učinila je da mnoge od njih postanu potpuno neefikasne, kvalitet njihovih proizvoda zaostajao je za zapadnim uzorima, troškovi proizvodnje prevazilazili su granice izdržljivosti.

Pad socijalističkih režima, koji se kao logična posledica ovakvog stanja desio u decenijama pred kraj prošlog veka, širom je otvorio vrata povratku privatne svojine.

U Rusiji su privatizovani mnogi veliki privredni sistemi, stvoren je sloj oligarha koji je, u jednom trenutku, u svoje ruke pokušao da preuzme i poluge upravljanja državom.

Dolaskom na vlast sadašnjeg predsednika Vladimira Putina 2000. stvari su skrenute u mirnije tokove, ali privatno vlasništvo do sada nije dovođeno u pitanje.

Zašto se onda oglasila Akademija? Da li je reč o nameri da se stvori utisak kako sadašnja vlada nema adekvatan plan za poletniji privredni razvoj zemlje, i da je, u skladu sa time, treba menjati?

U današnjoj Rusiji ovakvu mogućnost, svakako, ne treba prenebregnuti. Na čelu pomenute grupe akademika je Sergej Glazjev, lični savetnik predsednika Putina koji je proteklih meseci u više navrata iznosio dosta oštre opaske upravo na rad vlade.

Sa druge strane, ubrzani razvoj traži velika ulaganja, posebno u najsavremeniju tehnologiju. A aktuelni vlasnici velikih proizvodnih sistema, za sada, nisu iskazali preteranu ambiciju da se prihvate tog odgovornog posla.

 

Takođe, u RAN-u podsećaju da su mnoge države kada je to bilo neophodno pribegavale direktnom upravljanju privrednim subjektima, ključnim nosiocima modernizacije. Nacionalizovali su ih, uvodili svoje mehanizme planiranja. To se dešavalo u svim kapitalističkim državama u teškim vremenima ekonomskih kriza ili posleratnih obnova – i davalo je rezultate.

Povratak državnom upravljanju privredom značio bi premeštanje „komandnog štaba” za vođenje ekonomije iz Belog doma (sedišta vlade) u Kremlj (sedište šefa države). Drugim rečima, u rukama predsednika i njegovih savetnika našle bi se i one poluge vlasti koje trenutno drži vlada.

Nema sumnje da bi ovakav razvoj situacije predstavljao „prst u oko” zagovornicima privatne svojine, posebno onima sa Zapada odakle već duže vreme stižu primedbe na vladarsku moć kojom raspolaže Putin.

Takođe, bio bi to signal državama poput Kine, Severne Koreje i još nekim, da je zemlju moguće voditi onako kako one to čine danas, i kako su to činili nekadašnji zagovornici socijalističkog upravljanja.

Pred ruskom vladom, kako navodi list „Rosijska gazeta”, stoji pet ambicioznih zadataka: jačanje konkurentnosti privrede na domaćem i na globalnom tržištu, podizanje kvaliteta usluga u socijalnoj sferi, rešavanje stambenih problema, poboljšanje efikasnosti rada državnih službi i, konačno, podsticanje regionalnog razvoja i stvaranje novih centara ekonomskog razvoja, posebno na jugu i istoku zemlje.

Da li je navedeno moguće ostvariti samo uz direktno mešanje države, ili je privatna inicijativa dovoljno fleksibilna da taj posao izvuče na svojim plećima? Akademici iz RAN-a oko toga nemaju dileme.

 

Politika

Share this post: