POVRATAK VUKOVA U DIVLJINE AMERIKE

 

Vukovi su u Severnoj Americi bili glavni predatori, hiljadama godina, od Arktika do Meksika.

Evropski doseljenici u S.A.D. su istrebili vukove iz skoro svakog dela, tokom 19. I početkom 20.veka.

Kada je tim stručnjaka za divlji život i divljinu, krenuo da snimi povratak vukova na severozapad Amerike, prvo su morali da nađu čopor. Kako su ušli u trag ovih nedokučivih bića?

„Nema greške kada vidite vučji trag. Kada uđete u trag, samo ga treba slediti kaže biolog i istraživač vukova, Isaac Babcocn.

Radio je u krugu planina Cascade  za BBC i Discovery kanal. Sa njim su u ekipi istraživača Jasmine i Gordon.

„Nadgledani čopor se rekonolizovao posle preseljenja, južno od staništa sivog vuka, koji je nastanjen u Kanadi. To je  prvi čopor nastanjen tu u poslednjih 70 godina.

Jasmine, Isaacova partnerka je radila u grupi za očuvanje divljih životinja. „Dugo sam se nadala da će se vukovi vratiti u Cascade planine, i sada je to  sasvim dovoljno“, kaže ona.

Planine su bile dugogodišnji dom mnogim vrstama dok ih nisu istrebili lovci i doseljenici.

Snimanje njihovog povratka na nova staništa nije bilo lako. Morali su da im uđu u trag.

„Vi govorite o igli u plastu sena, a seno je ogromno, a da bude još gore, igla se stalno kreće u tom senu“, kaže Buchanan slikovito.

Ljudske naseobine u Severnoj Americi, oterali su vukove daleko, a neke čopore su ulovili i doveli vrstu do ivice istrebljenja.

„Mi smo detektivi. Pokušavamo da im uđemo u trag, slušamo zavijanja, gledamo zemlju, prikupljamo informacije od građana, i to može da bude od pomoći u lociranju vukova i njihovih čopora.

Zaštitni znak vukova je zavijanje“, kaže Jasmine.

Osim ljudi, vukovi su nekada imali najveću prirodnu raspodelu prostora od svih sisara . Oni koriste svoje zavijanje da bi okupili čopor, i da bi komunicirali preko svojih ogromnih teritorija.

Ali oni takođe znaju odgovoriti zavijanjem, vuku koji nije iz njihovog čopora.

„Kada prvi put dobijete odgovor od vukova, to je kao magija. Pomislite, ovde su, hoću da nastavim da razgovaram sa njima, hoću da nastavim da zavijam“, ali to je tehnika koja se koristi štedljivo.

„Kada zavijate, govorite im nešto, ali ne znamo tačno šta“, rekao je.

Vukovi komuniciraju na sofisticiran način.  Koriste kombinaciju režanja, lajanja, cvilenja i zavijanja, i to im omogućava da prenose informacije, naročito u lovu.

Ponašanje ove vrste čopora je ključ za uspeh u lovu jer omogućava vukovima da ulove životinje mnogo veće i jače, nego što bi uspeo samo jedan vuk.

Kopitari, poput jelena su omiljeni plen sivih vukova na planinama Cascades. Ali tamo gde ne mogu da im priđu, njihova specifična dijeta dolazi do uzražaja. Vukovi su veoma prilagodljivi, i hraniće se sa manjim sisarima, pticama i ribama.

Iste karakteristike koje čine vukove tako dobrim lovcima, takođe je ono što čini čopor  teškim za praćenje.

Najveći problem je u tome što pokrivaju veliku teritoriju. Mogu da trče 25km za jednu noć.

Čopor vukova je familijarna grupa sa uparenim parom u centru. Alfa mužjak i ženka su obično najstariji članovi čopora, i prave ključne odluke oko toga kada se lovi i gde se ide.

Novi čopori se najčešće formiraju kada se mladi mužjaci premeste na napuštenu teritoriju i nađu srodnu dušu za sebe.

Prelazak na novu teritoriju nije vođen zovom prirode, već su vukovi napravili svoj put sami na jug.  Istraživači su shvatili da je to zato što je oko 10 vukova ubijeno od strane lovaca.

Gubitak čopora ostavio je istraživače da traže njegove predake na severu, dok su Isaac i Jasmine pratili tragove  na jugu po urađenim testovima DNK, na jednoj ženki.

Test je pokazao da je ona potomak posmatranog čopora. Vučica je bio opremljena radio kragnom, i puštena, u nadi da će voditi istražitelje do njenog čopora.

Da bi povećali šanse za dobijanje slike o populaciji vukova, Gordon je upotrebio kameru osetljivu na pokrete, da uhvati tragove tokom putovanja. On je takođe poprskao vučju mokraću po drveću da bi ih namamio.

„Njihovo čulo mirisa je veoma razvijeno, i to je ono kako se kreću  na njihovoj teritoriji, kroz miris.

Ako osete miris drugog psa, ili drugog vuka, oni radoznalo priđu da provere sve to, tako da to poboljšava vašu šansu da snimite sve to na kameri“, kaže Jasmine.

Da biste videli vuka u divljini, najbolja šansa bi možda bila da nađete lokaciju kuda se vraćaju, i učestvovati u tome. Brlog i randevu za parenje su najintimnije lokacije  u životu vuka u čoporu.

Ženka vuka gradi njihov brlog, tokom leta. Koriste se mali otvori u stenama ili praznina iza guste vegetacije. Vukovi se nekada prilagode brlogu neke životinje. Ukoliko se brlog pokaže pogodan, vukovi će nastaviti da koriste taj brlog mnogo godina, čak će ga preneti na sledeću generaciju.

Mesta za parenje se mogu naći blizu brloga, i koriste se u letnjim mesecima, sve dok štenci ne prerastu brlog i budu dovoljno veliki, da drže korak sa odraslima, i njihovim tempom u lovu.
„Te lokacije su više kao obdanište za štence“, kaže Jasmine.

„Obdanište je blizu brloga, negde gde su štenci sigurni, i mogu biti čuvani, možda čak i od drugog člana čopora, dok su majka i drugi članovi čopora u lovu“.

U jesen, kada su štenci dovoljno veliki, brlozi se napuštaju. Teško je tačno znati gde će se održati randevu.

Oni imaju tendenciju ka otvorenim travnatim površinama sa već spremnim snabdevanjem vode, koja je u blizini, i mnogo drveća gde mogu da se kriju. Tragači kao Isaac, znaju da je to lokacija, čim je vide.

To se desilo na jednoj od tih lokacija, gde je Isaac napravio uzbudljivo otkriće. Tražio je ženku sa radio trakom, dalje prema jugu, u Cascades, gde su vukovi nastanjeni više od veka. I tu je baš došao do mladih potomaka nadgledanog čopora.

Isaac  veruje da posmatranje vukova na takvim lokacijama, ima moć da promeni totalnu sliku i način na koji se gledalo na vrstu.

„Nisam se tako osećao, sve dok nisam počeo da ih pratim. Pogotovo oko brloga sa mladima, gde sam u trenutku shvatio, da mogu da sednem, sakrijem se i gledam ih, i vidim ovaj deo života vukova, sa kojim nisam bio upoznat ranije“.

„Ja sam, u neku ruku, otkrio da su oni ekstremno socijalne i porodične životinje“.

Zavijanje vuka može da se čuje i preko 6 milja. Nizak teren i dugo trajanje zavijanja je pogodno za komunikaciju na daljinu, u šumi, i preko tundri. Vuk koji je sam, zavija da bi privukao pažnju svog čopora, dok uobičajeno zavijanje može da deluje kao upozorenje rivalskom čoporu da se drži podalje.

Vukovi mogu jednostavno da zavijaju zbog toga da bi se pridružio drugim vukovima. Vukovi su u stanju da se prepoznaju međusobno, kroz jedinstvene karakteristike u njihovom zavijanju.

Vestinet

 

Share this post: