PRIČA I RUSIJA I EVROPA JE POTROŠENA: DA LI JE POČELO RUSKO „UVRTANJE RUKE“ SRBIJI!?

Vučić i Lavrov

Vučić i Lavrov

Ono što Srbija radi poslednjih godina više neće prolaziti. Priče `i Rusija i Evropa, i zapad i istok`, su potrošene.

Za Rusiju više nije dovoljna verbalna podrška Srbije oko pojedinih pitanja.

Rusija traži da Srbija poštuje potpisano i ispunjava preuzete obaveze, kako oko Južnog toka, tako i oko svega ostalog što proističe iz sporazuma o strateškom partnerstvu.

Da li će Novorusija biti federalna ili konfederalna jedinica, ili će se na kraju ići na formiranje nove države, to je u ovom trenutku manje jasno i zavisi od više faktora.

Arhiviranje odluke o upotrebi vojske nije odraz nikakve „slabosti” niti pokazatelj „povlačenja” Rusije, već čak naprotiv. To je pokazatelj da Rusija postepeno konsoliduje svoju poziciju i usklađuje je sa razvojem situacije.

A o tom razvoju situacije je potrebno podvući još tri stvari.

Prvo, da se uporedo sa donetim odlukama, najpre o povlačenju ruskih snaga sa rusko-ukrajinske granice, a zatim i o suspenziji odluke o njihovoj upotrebi u Ukrajini, na teritoriji Rusije organizuju najobimnije vojne vežbe u njenoj istoriji.

Nikada za sve vreme postojanja SSSR nešto ovako nije viđeno. Čak ni u periodu Kubanske krize.

Zašto se ovo dešava odgovor se delimično može pronaći u članku Sergeja Glazjeva, koji piše kako će biti teško izbeći svetski rat. Reči Glazjeva, koji je cenjeni ekonomista, akademik Ruske akademije nauka i jedan od važnih Putinovih saradnika – treba uzeti u obzir. On ih do sada nije previše trošio.

Očigledno u Rusiji postoji strah od toga da deo američkog establišmenta ne posmatra Ukrajinu kao na jednu u nizu „regionalnih kriza”, već kao sredstvo za izazivanje Trećeg svetskog rata. Konačni cilj stratega u Vašingtonu je Kina, čija će pozicija biti oslabljena izbacivanjem Rusije iz koloseka.

A da bi Rusija bila izbačena iz koloseka, neophodno je uvući je u otvoreni konflikt, koji će je iscrpljivati i otvoriti prostor za unutrašnju revoluciju kao što je to bilo 1914. godine.

Marina Raguš upozorava na „zastrašujući predlog” Republikanaca u američkom Kongresu koji se odnosi na svaku vrstu podrške izazivanju moskovskog „Evromajdana” tokom narednih godina.

Za sada, ruska ekonomija nije trpela veće posledice „zapadnih sankcija”. Istraživanja u maju mesecu pokazala su da je nezaposlenost u Rusiji najmanja u istoriji, a posle pada rublje zabeleženog u januaru, cene roba široke potrošnje uglavnom nisu rasle, pa nije ni bilo očekivanih socijalnih protesta.

Ruska ekonomija, bez obzira na izazove koji joj prete, nastavlja kretanje po postavljenim šinama i iz njih može ispasti samo u slučaju nekih većih, dramatičnijih dešavanja. A to bi upravo bio ulazak u iscrpljujući rat koji bi se vodio na teritoriji Ukrajine.

Zbog ovoga se, kao jedan od mogućih scenarija u Moskvi očekuje i američko „dodavanje gasa” u Ukrajini. To bi značilo pojačavanje napada na rusko stanovništvo pod pretnjom fizičkog istrebljenja, stalne provokacije ruskih oružanih snaga i pokušaj otvaranja „mekog trbuha” Rusije na Kavkazu.

Važno je istaći i da u slučaju izbijanja velikog svetskog rata ukrajinski front postaje tek jedno od nekoliko važnih bojišta koja će se otvoriti. U tom slučaju se položaj Rusije i njen odnos prema ostalim učesnicima u sukobu neće meriti samo preko Ukrajine.

Biće tu puno taktičkih poteza i manerisanja. Otuda i vojne vežbe ovakvog obima na celoj teritoriji Rusije.

Drugo, Rusija na sve načine pokušava da uvede ukrajinsku krizu u fazu deeskalacije i da za ostvarivanje svojih ciljeva koristi nevojna sredstva.

Ključna stvar je pitanje realizacije projekta Južni tok, čime Rusija ne samo da popravlja svoju ukupnu poziciju u jugoistočnoj i srednjoj Evropi, već i relativizuje značaj zapadne Ukrajine koja više nije tranzitna zemlja, pa bi samim tim i njen geoekonomski značaj bio manji.

Kako se bude gradio Južni tok – tako će opadati zainteresovanost finansijskih centara za Ukrajinom. To usložnjava pokušaj održavanja zapadnih delova Ukrajine u trajnoj geostrategijskoj orbiti SAD, mada u potpunosti ne isključuje ovakav scenario.

Rusija se fokusira na korišćenje energetskih koridora za deeskalaciju ukrajinske krize, što je uvod u ostvarivanje i zacrtanih geopolitičkih ciljeva, a novog saveznika je našla u Austriji.

Iako je Bugarska „obustavila radove” na izgradnji Južnog toka 08. 06, OMV je sa Gaspromom potpisao sporazum 24. 06. o izgradnji dela gasovoda kroz Austriju!?

Interesi Austrije da se ne ulazi u konflikt sa Rusijom ne tiču se samo energetske bezbednosti, već sveobuhvatne ekonomske saradnje i činjenica da ruski državaljani i privredni subjekti čine čak „devedeset posto novih klijenata” austrijskih banaka.

Verovati kako Austrija ovo čini bez neke vrste dogovora sa Nemačkom je naivno. U krajnjoj liniji, nemački kapital je većinski u velikom broju austrijskih finansijskih institucija. Takođe, verovati da su Bugari veštiji u strateškom planiranju od Austrijanaca je takođe naivno.

Sklapanje rusko-austrijskog dogovora je jedan od ključnih događaja u dosadašnjem toku ukrajinske krize i on ide u smeru pokušaja Moskve da se Nemačka postepeno „izvlači” iz američkog zagrljaja. Barem kada je reč o srednjoistočnoj Evropi.

U odnosu na to kako se anglosaksonski blok privrženika evroatlantskog koncepta postavi prema Austriji u narednom periodu, možemo i naslutiti u kom smeru će ići ukrajinska kriza, pa se verovatno može potražiti i odgovor na pitanje Sergeja Glazjeva: da li je moguće izbeći svetski rat?

Austrija nije ni Bugarska, ni Srbija, nju je teško pritisnuti na način kako se to radi sa balkanskim zemljama, a još je teže izolavati. Pre svega zbog njene uloge u evropskoj ekonomiji i „dobrim uslugama” koje je mnogo puta u istoriji pružala SAD i Velikoj Britaniji u istočnoj Evropi. Jednostavno, politički napad na Austriju je krupan zalogaj čak i za SAD i on bi ostavio velike posledice u kontinentalnim razmerama.

Ukoliko se SAD odluče za frontalni napad na Austriju, to je znak da će na globalnom planu uslediti brza destabilizacija prilika, te da se može očekivati eskalacija konflikata na mnogo strana. Pre svega u Ukrajini.

Ukoliko se sa realizacijom Južnog toka brzo počne, onda smo blizu početku trajne deeskalacije u Ukrajini i rešavanja krize političkim sredstvima.

Šta će uraditi SAD, zavisi od toga koja struja će pobediti u Vašingtonu. Za sada, indikativno deluje izjava predstavnika Stejt dipartmenta Meri Harf od 24. 06. kako SAD podržavaju „federativnu Ukrajinu”.

Ovde opet treba i podvući da se Rusija više otvoreno ne protivi potpisivanju trgovinskog dela sporazuma EU-Ukrajina, opet zbog namere da uticaj u Ukrajini jača nevojnim sredstvima. Sporazum sa EU će doneti nove probleme ionako devastiranoj ukrajinskoj ekonomiji, što uz povećanje cene gasa nagoveštava potpuni slom ukrajinske ekonomije već tokom sledeće godine.

Naime, u već usaglašenim odredbama trgovinskog sporazuma, Ukrajina se obavezuje da otvori svoje tržište za „neometano kretanje evropske robe i preuzima na sebe obaveze da dovede svoju proizvodnju u sklad sa evropskim standardima”.

Nedavno gostujući u Beogradu, na jednom naučnom skupu, direktor RISI-ja Leonid Rešetnjikov je istakao da su nezvanične procene da će Ukrajini kratkoročno trebati više od 100 milijardi dolara za pokrivanje debalansa koji će nastati usled primene sporazuma sa EU. Ukrajinski proizvođači će izgubiti i rusko i domaće tržište. Taj film je već viđen u svim istočnoevropskim zemljama koje su ulazile u ovakve aranžmane sa Briselom.

Ekonomski krah će samo olakšati Moskvi posao u Novorusiji, a otvoriće i mnoga vrata u Kijevu, koja su danas zatvorena za ruske uticaje.

Treće, važan indikator budućih postavljanja Rusije je i poseta Sergeja Lavrova Beogradu 16-17. juna. Ovo je prva poseta nekog ruskog zvaničnika u poslednje dve i po decenije posle koje je ostao utisak u srpskoj političkoj čaršiji da na relaciji Moskva-Beograd nešto ne štima.

Foto: Aleksandar Jovanović

Foto: Aleksandar Jovanović

Po odlasku ruskog šefa diplomatije se o njegovom boravku u Beogradu u srpskoj štampi malo pisalo, a hitno je najavljen ranije neugovoreni odlazak premijera Aleksandra Vučića u Moskvu.

Istina, u istoj toj štampi se nije puno pisalo ni o problematizovanju rusko-srpskih odnosa.

Sergej Lavrov je jedan od doajena diplomatije na globalnom nivou, njegov nastup je bio umeren i odmeren, pa je saopštio sagovornicima sve što je trebalo pristojnim jezikom. Tako nije privukao pažnju šire javnosti.

A dve ključne poruke njegove posete su: prvo, od Srbije se očekuje da brani Južni tok i aktivno se založi za realizaciju ovog projekta; i drugo, da je cilj Rusije stvaranje jedinstvenog ekonomskog prostora u celoj Evropi.

Ovo drugo je ponavljanje stavova koje od 2007. godine zastupaju najpre Vladimir Putin, a zatim i Dmitrij Medvedev.

Rusija pokušava da reafirmiše degolistički koncept kontinentalne Evrope i u tom pravcu i usmerava svoj nastup. U tom kontekstu, za Rusiju nisu sporni ugovori koje Srbija potpisuje sa EU, ali zato jeste sporan niz drugih stvari u odnosu Beograda i Brisela. Pre svega odnos prema pokušaju definisanja jedinstvenog antiruskog postavljanja EU članica i njenog odnosa sa NATO. Ali, između ostalog, i pitanje energetske bezbednosti. I tu se vraćamo do prve poruke Sergeja Lavrova: Srbija mora biti aktivna oko Južnog toka. Najmanje u onoj meri, u kojoj su to Austrija i Mađarska.

Dosadašnje stajanje po strani i ponavljanje opravdanja kako prvo Bugari treba da reše šta će i kako će sa strateškim cevovodom, više ne pije vodu.

Jedno je to što se Rusija dugoročno usmerava ka kreiranju jedinstvenog kontinentalnog ekonomskog prostora, što ima veze i sa pokušajem sprečavanja usaglašavanja Transatlantskog trovinskog sporazuma između SAD i EU, a nešto sasvim drugo aktuelni srpski put ka evro(atlantskim) integracijama.

Ono što Srbija radi poslednjih godina više neće prolaziti. Priče i Rusija i Evropa, i zapad i istok, su potrošene. Za Rusiju više nije dovoljna verbalna podrška Srbije oko pojedinih pitanja. Rusija traži da Srbija poštuje potpisano i ispunjava preuzete obaveze, kako oko Južnog toka, tako i oko svega ostalog što proističe iz sporazuma o strateškom partnerstvu.

Iz tog ugla posmatrano, može se reći da je Lavrov počeo sa ruskim „uvrtanjem ruke” Srbiji, na isti način, na koji su to radili zapadni centri moći svih ovih godina.

Izgleda da je procena Rusije da je to jedini jezik koji srpske vlasti razumeju.

Inače, posle ulaska Austrije u projekat Južni tok, Rusiji se proširio manevarski prostor, pa joj se otvaraju mogućnosti i za novi pristup u Srbiji. Takođe, posle Srbije, moguće je da će Rusija slično nastupiti i u Bugarskoj. Ovo opet ukazuje na konsolidaciju ukupne pozicije Rusije i njene procene da može hrabrije i odlučnije da nastupi na Balkanu.

SAD teraju vlasti balkanskih zemalja da zauzmu što ekstremnije antiruske pozicije, ali, niti postoji ikakva podrška u javnom mnjenju za tako nešto, niti se balkanskim državama nudi bilo kakva pomoć ili podrška, bilo ekonomska, bilo vojna.

Amerikanci se pretrano oslanjaju na silu i pritiske i način da im Rusi pariraju jeste da uz sve što su do sada nudili, još i pokušaju istom tehnikom da nešto urade.

Meseci pred nama će nam pokazati u kom smeru će se stvari kretati. Tek, postojeće stanje je daleko složenije nego što se na prvi pogled čini.

Vladimir Putin igra svoju političku partiju života. Prema tome kako je završi, tako će i otići u istoriju.

Više je nego očigledno da je on toga svestan. A treba podsetiti da je tek na početku prvog predsedničkog mandata. On ima vremena i za taktičke poteze i za manevre, bez obzira na to šta odluče u Vašingtonu.

Između ostaloga, i zbog toga ga ne treba otpisivati. Zbog toga ne bi trebalo žuriti sa ocenama. Posebno ne bi trebalo žuriti sa ocenom da se Putin „povlači”.

Dušan Proroković

(Fondsk)

 

Share this post: