PRIVATIZACIJA ZDRAVSTVA – DEMONTAŽA SOCIJALNE DRŽAVE – PLJAČKA NARODA

Ilustracija

Šta znači biti bolestan u SAD-u govori nam priča o Seanu Recciu koju je preneo Time Health & Family.

Seanu Recciu, 42 godine, iz Lankestera, Ohajo, prošle je godine saznao da ima Non-Hodgkinove limfomia (NHL) i odlazi u specijalizovanu onkološku kliniku “MD Anderson” u Hjustonu. Otac njegove supruge, Stefani, je deset godina ranije lečen u njoj i život mu se produžio za 8 godina, iako su prognoze bile vrlo loše. Šon i Stefani su tek počeli da rade i nisu sebi mogli priuštiti široku polisu zdravstvenog osiguranja. Njihova polica od $ 469 mesečno (20% njihovog dohotka), pokrivala je tek 2000 $ dnevnog bolničkog lečenja.

“Mi ne primamo police s popustom,” rekla im je gospođa koja radi u “MD Anderson”, kada je Stefani nazvala kako bi dogovorila pregled za supruga.

Tada je Stefani rečeno kako cena početnog pregleda, te šestodnevni boravak u bolnici radi osnovnih pretraga za utvrđivanje plana lečenja, stoji 48.900 $, koji se moraju uplatiti unapred. U cenu nisu uračunati lekovi i terapije koje slede. Stefani tada moli svoju majku da ispiše ček i Ričijevi lete u Hjuston.

Samo nedelju dana kasnije, nakon početnih pretraga, Stefani ponovo zove majku i traži da ispiše još jedan ček, ovaj puta na $ 35.000, koliko je potrebno za početak lečenja. Šonovo zdravstveno stanje se rapidno pogoršalo i nije se moglo čekati s terapijom.

Po dolasku u bolnicu, Šon je 90 minuta čekao na recepciji dok je službenica tražila potvrdu od banke da je ček validan, a potom je morao kreditnom karticom platiti još 7500 $ predujma. Direktor za odnose sa javnošću bolnice “MD Anderson”, Džuli Penne, kaže kako je “traženje predujma za usluge posve uobičajeno u svim bolnicama širom SAD-a.”

Dijagnoza: Non Hodgkinov limfom – Ukupna cena predujma za početnu dozu hemoterapije: $ 83,900.

Prvi od 344 redova koji se protežu na 8 isprintanih stranica bolničkog računa, koji sadrži nerazumljive numeričke kodove i skraćenice. Preveden na jezik razumljiv običnom građaninu on znači: “1 Acetaminofe tableta 325 MG.” Cena tih tableta, a koje su generička verzija Tilenola, na Amazonu je $ 1,50 (100komada), a mogu se kupiti bez lekarskog recepta.

Deseci daljih tačaka na tom računu navode na primer, “CHEST, PA and LAT 71020 – 283 $”, a što je zapravo obično rendgensko snimanje srca, za koje bi Šon inače platio 20/5 $.

Svaki put kada sestra uzme uzorak krvi, na računu se pojavljuje šifra: “Rutinsko vađenje krvi” sa cenom od 23 $, to $ 78 za svaku od rutinskih laboratorijskih analiza krvi. Rečija je samo to stajalo 15.000 $. Da je kojim slučajem Riči imao dovoljno godina i mogao koristiti zdravstveno osiguranje za starije osobe, bolnici bi za te iste laboratorijske pretrage bilo isplaćeno tek par stotina dolara. Prema zakonu, tada se bolnici plaća približan trošak usluga.

Na drugoj strani Ričijevog računa, svote se “podebljavaju”, pa mu je naplaćeno 13 USD za “1 Rituximab inj 660 mg.”. Obična injekcija od 660 mg Rixutana, čudesnog leka za rak. Uobičajena prosečna cena ovog “leka”, a koju plaćaju bolnice poput “MD Andersona” je 4 $, ali oni verovatno dobijaju i popust na količinu, pa je prava cena između 3 i 3,5 $. Što znači da “MD Anderson” na pacijentu zarađuje 400% po injekciji.

Ukoliko upitate “MD Anderson” za komentar u vezi cena usluga, dobićete pismenu izjavu u kojoj stoji: “Pitanje finansiranja zdravstvenih usluga je vrlo kompleksno i za pacijente i za pružaoce zdravstvenih usluga i za vladina tela …. MD Anderson naplaćuje usluge jednako kao i druge velike bolnice ili akademski medicinski centri. “

Tvrdokorni stav bolnice spram cena usluga je itekako isplativ. Iako je “MD Anderson” formalno neprofitna jedinica u sklopu Univerziteta u Teksasu, njen profit, kojeg ostvaruje pružanjem medicinskih usluga, jedan je od najvećih u svetskim razmerama. Njegova operativna dobit za fiskalnu godinu 2010., a prema izveštaju ministarstva zdravstva, bila je 2,05 milijarde dolara. Poprilično iznenađujuća svota za ustanovu te vrste.

Direktor “MD Andersona”, Ronald De Pinho, prima platu od 1.845.000 $ godišnje. Ta svota ne uključuje i druga primanja, kao na primer ona koja prima, prema Hjuston Hronikl, od nekoliko farmaceutskih firmi (razlog zbog kojega više ne predaje na univerzitetu).

De Pinho, plaća je dvostruko veća od plate Franciska Čigarroa, direktora teksaškog univerziteta, a kojeg je deo i “MD Anderson”. Ovakva struktura plaćanja je simbolom američke medicinske ekonomije i jednaka je na svim univerzitetima širom SAD-a, gde su direktori univerzitetskih i drugih bolnica daleko bolje plaćeni nego oni koji vode univerziteta.

U poslovnoj četvrti Hjustona nalazi se i Tekas Medikal Centar. Kompleks koji se sastoji od 280 objekata, bolnica, zdravstvenih ustanova među kojima je “MD Anderson” kao najbolji brend kompanije. Medicina je postala veliki biznis. Pomenimo da su u Hjustonu od 10 najboljih poslodavaca, čak 5 bolnice, uključujući i “MD Anderson”, sa 19.000 zaposlenih.

Kako se to dogodilo? Odakle dolazi sav taj novac? I kuda to sve vodi?

Kada pogledate bolničke račune koje je Šom Ričiju i svi drugi pacijenti, ne vidite racionalnog objašnjenja, niti razloga za tako visoke cene zdravstvenih usluga.

Svakog pacijenta obolelog od karcinoma pluća slijeduje 4 kutije sterilnih gaza po toj ceni. Koji su razlozi, dobri ili loši za to da karcinom podrazumeva trošak od pola ili 1.000.000$? Šta to čini jednu dozu “čudesnog” leka tako skupom? Zašto jednostavna laboratorijska pretraga, kroz nekoliko dana u bolnici dostigne cenu veću od prosečnog automobila i zašto razvoj tehnologije povećava cenu usluga, umesto da ih snižava?

U SAD-u ljudi troše skoro 20°% BDP-a na zdravstvenu zaštitu. Upola više nego stanovnici drugih razvijenih zemalja. Ipak, rezultati takvog zdravstvenog sistema nisu nimalo bolji nego drugde, štaviše, često su mnogo lošiji.

Prema poslednjim opsežnim istraživanjima, sprovedenim od konsultantske kompanije MekKinsi & Ko., Amerikanci troše više na zdravstvenu zaštitu nego deset zemalja sa najskupljim zdravstvenim uslugama (Japan, Kina, Nemačka, Španija, Kanada, Italija i Australija). Ilustracije radi, čišćenje nakon uragana Sandi je državu koštalo 60 milijardi, a samo prošle nedelje se isto toliko u SAD-u potrošilo na zdravstvenu zaštitu.

Zavod za statistiku rada  kaže da su projekti koji će najbrže rasti do 2020., većinom vezani uz zdravstvenu brigu. Američki najveći grad, Njujork, obično se smatra svetskom prestonicom finansijskih usluga, no od 18 po veličini najvećih privatnih poslodavaca u Njujorku, čak 8 su bolnice, a tek 4 banke. Naravno, za svaku pohvalu je činjenica da je se toliko ljudi bavi lečenjem bolesnih. No, kada celokupno privredu koje nose poreski obveznici, poslodavci i potrošači, troši mnogo više nego u bilo kojoj drugoj zemlji za isti proizvod, onda je to neodrživo.

Međutim, zdravstvena industrija ima i volju i sredstva da nastavi na isti način. Prema Center for Responsive Politics, farmaceutska industrija i komercijalizovana zdravstvo u sprezi s organizacijama koje predstavljaju lekare, bolnice, domove za negu i ostale zdravstvene servise, na lobiranje u Vašingtonu su od 1998 potrošile 5,36 milijardi dolara. Poređenja radi, na lobiranje za odbranu i vazduhoplovnu industriju potrošeno je 1,53 milijarde, a za energetski sektor 1,3 milijarde $.

SAD su jedina razvijena zemlja koja nema obavezno zdravstveno osiguranje za sve građane. Imaju najskuplji sistem medicinske nege u svetu, a čak 17% stanovnika Amerike je potpuno nezbrinuto.

“Ako vam se sviđa vaš zdravstveni plan, zadržite ga!” Tako je predsednik Obama biračima obećavao promene u američkom zdravstvenom sistemu. Koliko su ta obećanja bila prazna, vreme će pokazati.

Do tada, farmaceutska industrija i lečenje kao izvor zarade, kao i kompletan sistem sa privatnim bolnicama i drugim ustanovama i dalje će gomilati dobitke, dok će većina građana i dalje gutati gorku pilulu prenaduvanih bolničkih računa u zamenu za rutinsku lekarsku negu.

Sistem medicinske nege u Americi je primer za kojim se niko ne bi volio povesti. Međutim, našao se način kako da privatizuje zdravstvo i u Evropi. Spasonosni model se zove “javno-privatno partnerstvo”. Model privatizacije je jednostavan. Prvo se nađe “gubitaš”, a potom se nađe onaj ko će ga spasiti.

Podsetimo kako se pod izgovorom o “nužnosti rezova u javnoj potrošnji” u celoj Evropi pokušava usvojiti model koji bi privatnim ulagačima dozvolio da preuzmu jedan deo zdravstvenog sektora. U Španiji se na samu naznaku takve mogućnosti početkom januara odgovorilo masovnim protestima. Od tada je “bela plima”, kako su zbog belih uglova nazvali demonstrante, još dva puta u protekla dva meseca preplavila ulice svih većih gradova u Španiji.

Španci su svesni da su zdravstvo i školstvo poslednja linija odbrane ostatka ostataka socijalne države.

(micunsestovic)

Share this post: