PROPAST AMERIČKOG KAPITALIZMA JE NEIZBEŽNA

Jadni su privredni sistemi koji se samo oslanjaju na ratove. Takvi sistemi i društva su osuđeni na samouništenje i propast, pre ili kasnije. Tamo, gde moć novca vodi sistem  jedne države i gde je profit sam po sebi cilj, takav sistem ili država se obavezno urušava

Šta se to dešava u zemlji američkog sna? Prva decenija 21. veka, bio je period ponavljanih, dubokih ekonomskih i socijalnih kriza, serija dugih ratova i pada životnog standarda za većinu Amerikanaca.

Koji su to tako veliki razlozi da na Zapadu nema više novaca za socijalnu zaštitu, medicinsku zaštitu i medicinsku pomoć, markica za hranu za 47 miliona potpuno gladnih ljudi, novaca za očuvanje životne sredine i sistema socijalne zaštite? Zasigurno je da uzroka ima mnogo više, nego mogućnosti da se na njih  da odgovor.

Zašto je propast američkog liberalnog imperijalizma neminovna? Da li je to zato, što snaga novca u privatnim rukama i zapadna “demokratija” ne idu zajedno?Ili je to zato, što je sve dublji jaz između super bogatih i ekstremno siromašnih, gde je ovih drugih sve više i više, iz dana u dan? Možda i zato,  što su zapadne banke postale krvopije i grabljivci bogatstva ucenama, pljačkom i nametnutim dugom, reformama i ostalim glupostima, kako na samom Zapadu, tako i u zemljama u koje izvoze svoju liberalnu demokratiju?

Ili je i to zato, što domaći korumpirani političari pomažu tim istim bankama u njihovoj grabeži – dobijajući proviziju na kašičicu; zato što se zapadni finansijski sistem oslanja prevashodno na osvajačke ratove; ili,zato što se sva zapadna politika svodi na politiku svetske hegemonije, te je to dovodi u sukob sa ostatkom sveta, na prvom mestu – Rusijom i Kinom; zato što se ti ratovi vode beskonačno i što stvaraju ogroman američki javni dug; zato što Vašington postaje sve više izolovan i prezren; zato što je Vašington nametnuo Evropi omču oko vrata, koja sve više steže i steže i tone u recesiju; zato što su zapadne ekonomije potpuno nemoralne – pljačkaške?…

Jadni su privredni sistemi koji se samo oslanjaju na ratove. Takvi sistemi i društva su osuđeni na samouništenje i propast, pre ili kasnije. Tamo, gde moć novca vodi sistem  jedne države i gde je profit sam po sebi cilj, takav sistem ili država se obavezno urušava. Posle svega, zbog čega bi bio iznimka američki i zapadni kapitalizam? Kakva je budućnost sistema i države, gde komercijalna preduzeća i banke čine zločine i pljačku, a da istovremeno od njih zavisi rast privrede te države – BDP? Nije li to postojanje države, ne radi države, nego i samo, radi interesa pojedinaca – kapitalista?

Te i takve privrede, radi pojedinaca, odvojene su od naroda i sve što rade, rade protiv naroda i njegove dobrobiti. Novac stvoren krađom, pljačkom ili uništavanjem već stvorenih i postojećih vrednosti, uistinu, gomila se brže;  mnogo brže, nego novac koji se stiče na pošten način – način, u okviru zakona i legalno. Profiterstvo je politika i postalo je način ponašanja u ekonomiji. Iskorišćavanje običnog sveta zbog profita, postaje prioritet takve politike. Evropa nema alternativu ili, najnovije, prioritet naše vanjske politike je EU.

Pa i mi, ovde u našoj državi, valjda imamo neku vrstu kapitalizma? Kakav je takav je, ali je i dalje neki kapitalizam. Tako, da sve opisano lako možemo prepoznati da se dešava i kod nas. Treba imati u vidu da se sve ovo odnosi i na „državice“ takozvane tranzicije ili zemlje takozvane „mlade demokratije“; odnosi se i na nas, verovatno i u mnogo grubljem obliku, jer u tim „tranzicijama“ postoji i lokalni nivo vlasti i ekonomije, koji primenjuje iste, ali manje suptilne metode pljačke i bogaćenja od onih u “kolevci” demokratije – Zapadu. Teško siromašnom narodu, ili narodu na putu ka većem siromaštvu, s ova dva nivoa “razvoja” ekonomije!

Međutim, da se mi vratimo glavnom razlogu propadanja američkog imperijalizma – politici hegemonije i neprekidnog i, na svim meridijanima, vođenja ratova, a čiji rezultat je, u pravilu, proizvodnja visokog javnog duga, sigurnog načina za sigurnu propast ekonomije. Pa, opet u krug, rat je najbolje i najprofitabilnije ulaganje i investicija; jednostavno, prodaje se naoružanje, a dovoze opljačkane sirovine.

Ratovi stvaraju dug

Ostatak priče ćemo početi tek od 2001. godine – sa američkim ratovima, u vreme kada se tadašnji američki predsednik nije ni udostojio da smisli dobar izgovor za napad na Afganistan. Smislio čovek neki „jeftin“ izgovor, u oktobru mesecu te godine i dao nalog za napad na tu siromašnu zemlju; zemlju, sa već prethodno zavađenim plemenima. Nemalo zatim, 2003. godine, dok su još glavni zapadni mediji tražili izgovor i opravdanje za rat u Afganistanu, isti predsednik se setio da treba “spašavati” i Irak – zemlju sa velikim energentskim rezervama. Valja izvoziti naoružanje, a usput, i nešta doneti kući. Prokleta nafta!

Rekoh, setio se genijalni amarički predsednik i dobro osmislio plan napada na Irak. Ubio iračkog predsednika, pobio stotine iračkih generala, ubio sve one koji su imalo držali do suvereniteta i dostojanstva svoje zemlje, „otkrio i pokrenuo“, navodni, skriveni i tinjajući sukob Šiita i Sunita, porušio sve, i stare i nove gradove, „pobrinuo“ se za centralnu banku – da se sačuva novac za irački narod, opelješio muzeje i ostala materijalna i kulturna dobra, „prikačio“ nove naftovode… Pobrinuo se, čovek, da ne „propadne“ iračka privreda, ne daj Bože.

Ukratko, haos napravio u toj nekad bogatoj arapskoj zemlji; arapskoj zemlji koja se najbrže razvijala, prva iza Libije.  Naravno, priliku da nastavi ove ratove, nije propustio ni budući predsednik – Obama. Obama je učinio sve da poveća broj žrtava i velike troškove, da predsednik ostane zapamćen kao jedini američki lider – Afroamerikanac; predsednik, koji je, i pored velikih očekivanja od istih onih koje je odlučio da dodatno agonizuje, nastavio u maniru velikih američkih predsednika – da se što više smanji broj ljudskih članova na našoj planeti.

Šta su obični Amerikanci dobili od svih ovih ratova? Ništa, samo dug, nezaposlenost, glad i dodatni kriminal. Takav dug, samo iznos – po osnovu kamata u vrednosti oko 6.000 milijardi dolara – nikad, ni taj narod, ni njihova pokolenja neće moći vratiti.

Naravno, ne bi bilo pošteno prema predsedniku Bušu, koji je uspešno pokrenuo ova dva rata, ako ne bi dodali da je i njegov naslednik, nastavio na istom kursu, šaljući veliko pojačanje u ljudstvu i opremi u Afganistan, time pogoršavajući i onako očajno stanje u toj razorenoj zemlji, stvarajući nove i visoke budžetske deficite u svojoj. Vatra se ne gasi benzinom.

Nezadovoljni ovim ratovima, dva predsednika su još dodatno učinili stotine povreda međunarodnog prava i zločina, pokrećući konflikte u Pakistanu, Jemenu, a u Libiji, pokrećući kampanju neselektivnog bombardovanja ciljeva, ubijanje civila, rušenja gradova, linčujući lidera Gadafija i, ukratko, rušeći do temelja celu zemlju.

Dobili su naftovode, doduše! No, ni sa tim nije zadovoljan trenutni američki predsednik, te je sve učinio da pokrene građanski rat u Siriji, s krajnjom namerom da sruši sirijsku vladu, „prikači“ naftovode kroz Tursku i dovede na vlast poslušnike Zapada. Da bi učinio još veći pakao na Bliskom i Srednjem istoku, Obama nastavlja sa pripremanjem izgovora za napad naIran. Inače taj deo sveta, od 1946., pa do danas, nije imao ni trenutka odmora, zavađan i uništavan u neprekidnim sukobima.

Tražeći stalno neprijatelje u muslimanskom svetu, Vašingtonu sve više nedostaje sredstava i energenata. Kad je već potpuno okružio Rusiju vojnim bazama, Vašington je počeo operacije premeštanja snaga u Pacifik, nagoveštavajući namere da opkoli i Kinu, obnavlja pomorsku bazu na Filipinima, planira da uspostavi novu u Južnoj Koreji, pregovara o otvaranju jedne u Vijetnamu, kao i plan otvaranja novih vojnih aerodroma širom Azije.

Tajland se stalno “opire” nameri Zapada, da ne bi došao u sukob sa Kinom, ali pritisak moćnih, na male i slabe, je uvek na pola puta do cilja. Izgovor je poznat – baza je potrebna za „humanitarne intervencije“. Marinci su već poslani i u Australiju, valjda baš u tu zemlju, samo zato što se tamo koristi isti jezik.

Ograđivanje u tor Rusije, Kine, Irana i Sirije i držanje pod kontrolom desetine drugih manjih država, preko svojih takozvanih Visokih predstavnika, je ogroman finansijski teret za zemlju sa udvostručenim dugom – zbog ratova i takozvanog bankarskog „spašavanja – bailout“ i zemlji, koja ekonomski stalno propada, sa svakodnevnim otpuštanjem radne snage, kao i stalnim smanjenjem dnevnica. Nagomilanom  dugu od oko 1,5 biliona dolara, dodaje se svake godine novi i veći budžetski deficit.

Petnaest ili dvadeset pet, svejedno – svakako lažu – miliona nezaposlenih, je podatak koji je služben. I, pored toga, vlada i njene medijske finansijske dodvorice kažu da se zemlja oporavlja.

Da ne zaboravimo, tema nam je „propast američkog kapitalizma“! Bez obzira šta kažu medijske dodvorice i službena statistika, po Džon Vilijamsu, trenutna stopa nezaposlenosti u SAD je daleko iznad 22% i mnogo je bliža procentu Velike recesije iz tridesetih godina prošlog veka, nego i jednoj drugoj, koju je prouzrokovala bilo koja kriza posle Drugog svetskog rata do danas.

Stopa inflacije je 5%, merena padom stvarnih troškova života, iako, prema statistici takozvanog Indeksa potrošačkih cena, ta inflacija je 2%. Sve je, dakle, „nameštaljka“ i to izgleda uspešno prolazi kod običnih ljudi, jer u očajnoj borbi za hranu i u borbi za otplatu skupih kredita za stambeno zbrinjavanje – da banke ne oduzme kuće, nema narod vremena da pravi analize mogućih laži i prevara svojih službenih medija.

Evo, samo pogledajte primer mog poznanika, kojeg je ratna nesreća ovih prostora naterala da ode „tamo“: „Hvala! Znaš da ja nemam vremena za te tvoje članke, cijelo vrijeme provodim na poslu – čuvam ga, a ono što mi preostane vremena, sređujem kuću, a zatim, u krevet. Ovde ti je potrebna samo pidžama i radno odijelo„. Ovo svedočenje potvrđuje lakoću kojom vlasti te zemlje Amerike „drže“ narod pritisnut pod čizmom.

Ljudi nemaju vremena ni da bilo šta pročitaju, čak i ono što objavljuju „službeni“ mediji, a kamoli da „kopaju“ po knjižurinama, tražeći prave i istinite informacije. Jadničci, isprepadani su od mogućeg gubitka posla, a onda… Onda ode i kuća i auto i… sve na bubanj.

Dakle, sve se čini da se sve veća i veća beda prikrije i to, nažalost, delimično uspeva – obični ljudi nemaju prave informacije. Takozvani Indeks Bede pokazuje da i nije tako bedno stanje kako se vidi na ulicama. Političari i Federalna rezerva su izgleda otišli još dalje?

U vreme velike nezaposlenosti i visokog povećanja dugova domaćinstava, političari na lokalnom, državnom i saveznom nivou, štede na pružanju zdravstvene zaštite, penzijama, markicama za hranu, subvencijama za stanovanje i na svakom drugom elementu socijalne sigurnosti. Ovo, takođe, lako možemo prepoznati – isti princip se primenjuje i na našim prostorima. Dobro su „edukovali“ naše političare.

U SAD, od 2002 do 2011. godine, privredna proizvodnja je izgubila, navodno samo, 3,5 miliona radnih mesta. Ovi poslovi su zamenjeni niže plaćenim, kao što su prosti i jednostavni poslovi u restoranima i kafe barovima  – 1.189.000, na poslovima u ambulantnim i zdravstvenim uslugama i poslovima zaštite – 1,512,000 i na poslovima socijalne pomoći – 578,000. Zbog svega ovog i još mnogo toga, druge zemlje se zabavljaju glupostima Vašingtona. Rusija, Kina, Indija, Brazil i Južna Afrika su formiranje savez kojim napuštaju dolar, kao valutu za međunarodna poravnanja među sobom.

Čajna Dejli piše 4. jula: „Japanski političari i istaknuti akademici iz Kine i Japana pozvali su u utorak Tokio da napusti svoju zastarelu spoljnu politiku oslanjanja na Zapad i da Kinu prihvate kao ključnog partnera, podjednako važnog kao i SAD-e„. Ovo sugeriše da je Japan u velikoj igri. Japan trenutno više trguje sa Kinom, nego sa SAD-a, a to otvara put Kini da sebi privuče proverenog prijatelja SAD-a i tako dodatno neutrališe stalnu pretnju u Pacifiku.

Vašington i dalje kontroliše svoje „uzmi i plati“ NATO marionete, ali i ove marionetske države su preplavljene nastalim dužničkim problemima, koje im donosi Volstrit i svojim vlastitim dužničkim obavezama. Možda nismo pomenuli, da je EU-ji finansijska omča oko vrata, tako da ne može više da subvencioniše svoga gazdu u njegovim ratovima hegemonije – pokušava se izvući kad god može.

Vašington postaje izolovan i prezren element svetske zajednice. Vašington je kupio Evropu, Kanadu, Australiju, bivšu sovjetsku državu Gruziju, pokušava da kupi i Ukrajinu, Kolumbiju  i još mnogo zemalja takozvane tranzicije, pa i prostor bivše Jugoslavije je kupio i nastavlja sa velikim naporima da kupuje ceo svet, ali, ipak, počinje da prevladava osećanje, kod tih kupljenih zemalja, da se nužno oseća potreba bežanja od te policijski-gestapo-jačajuće države, koja je pokazala svo bezakonje, nemilosrdanost, i ravnodušanost prema nesreći drugih, čak i neprijateljstvo za ljudski rod i ljudska prava, uopšte.

Na čitaocu je da zaključi, koje i kakve su šanse ove i ovakvih država da opstanu, posle toliko učinjenog zla, zla koje neprekidno čine drugima, istovrmeno uništavajući svoj vlastiti narod? Teško je poverovati da taj sistem može još dugo trajati, jer, očito je, rok trajanja ističe, makar se on zvao i američki liberalizam.

 

Milenko Višnjić

Share this post: