PROPAST TURSKE POLITIKE NEOOSMANIZMA

erdogan2

Krizni razvoj situacije na Bliskom Istoku i  destabilizacija praktično svih režima koji su došli na vlast kroz  „arapsko  proleće“ negiraju strateške proračune  u vezi sa regionalizacijom  ne samo SAD, već i onih koji su se iz sopstvenih interesa priključili realizaciji američkih planova. Ispostavilo se da je Turska najveći „luzer“.

Tursko rukovodstvo na čelu sa R.Erdoganom je još pre kratkog vremena pretendovalo da u okviru strategije neoosmanizma  povrati nekadašnji uticaj  na skoro čitavom prostoru koji je nekada zauzimala Osmanlijska imperija.

Turski ministar inostranih poslova A.Davutoglu je tome dodao i doktrinu „strateške dubine“ po kojoj je trebalo da se učvrsti dominacija Ankare  u onim delovima osmanlijskog sveta koji nikada nije potpadao pod vlast Osmanlija, a pripadao je Centralnoj Aziji i unutrašnjoj Rusiji…

Šef MIT-a, turske obaveštajne službe, Hakan Fidan,   svoju tajnu službu je pozicionirao kao najupućeniju  i najuticajniju u regionu, koja je osim što je najupućenija i najuticajnija, u stanju da izvodi krupne samostalne akcije, između ostalog i one koje treba da potkopaju ovaj ili onaj režim. Međutim sada svi oni  žanju plodove svojih preteranih ambicija.

Za ostvarenje zamišljenih grandioznih planova „nove osmanlije“ elementarno nisu imale ekonomske, vojno-političke i ostale potencijale. Na primer, redovni susreti šefova zemalja osmanlijskog sveta su se pretvorili u pompezne, skupe i nedovoljno efikasne događaje, koji su za većinu njih postali umarajući.

Ekonomske veze u toj zajednici , mada su dostigle određeni nivo, počele su da stagniraju, a nade u tursku finansijsku pomoć, kako se ispostavilo, bile su očigledno preterane.

Lideri postsovjetskih centralnoazijskih država su se uverili da Turska neće pomoći da se reši praktično ni jedan problem  koji je imao veze sa održavanjem njihove nacionalne bezbednosti. Šta više, počeli su da se plaše turskih pokušaja koji se odnose na širenje njenog političkog modela i naturanje agenture uticaja na njihovim teritorijama.

Čak je i Baku, civilizaciono i geografski najbliži Ankari, počeo da iskazuje određeni oprez. Anketa koju je Univerzitet Fatih sproveo ove godine u maju i junu među ekspertima sedam bliskoistočnih zemalja takođe je pokazala da većina njih smatra da spoljnopolitički ciljevi Turske nisu u skladu sa njenim stvarnim mogućnostima.

Turski rukovodioci su napravili ceo niz krupnih, čak  fatalnih grešaka. Najveća je bilo uplitanje u sirijski konflikt kako bi se u Siriji na vlast  postavio režim, koji bi baš njoj odgovarao. Asad je izdržao, a od nekadašnjih saveznika su došli samo problemi. Turska se direktno sudarila sa efektom bumeranga koji je sama bacila.

Pošto su prvo podržali opozicionu,  relativno umerenu Sirijsku slobodnu armiju, Turci su se vrlo brzo uverili da je ona nesposobna te su se korak po korak okrenuli    borbenijim  pobornicima  džihada. Svoj  protivprirodni savez sa otvorenim al-kaidovcima smatrali su za privremen i zvanično su ga na svaki način negirali. Međutim, dokaza o njihovoj vrlo tesnoj vezi  je previše.

Lider sirijskih Kurda Salih Muslim koji se orijentisao na Radničku partiju Kurdistana (RPK)  iz Turske  daje mnogo dokaza o tome kako je zvanična Ankara sakupljala i obučavala, a zatim i snabdevala oružjem islamske radikale iz čitavog sveta, između ostalog i iz „Islamske države Irak i Sirija) (IGIS), koja je izmakla turskoj kontroli.  Jer džihadisti  nikada nisu preterano verovali  Ankari, i reklo bi se da su je koristili u mnogo većoj meri za svoje interese, nago što je ona uspevala da koristi njih.

Predsednik Narodno-republikanske partije Turske Kamal Kiličdaroglu  je potvrdio da postoje činjenice koje potvrđuju da je partija Pravde i razvoja  snabdevala oružjem IGIS. U intervjuu turskim novinama „Džumhurijat“ lider turske opozicije je izjavio da će Erdoganova vlada  skupo platiti zbog politike koju je vodila na bliskom Istoku.

Jedna od poslednjih zajedničkih avantura turskih vlasti i antisirijskih radikalnih plaćenika bila je njihov neuspeli upad u pograničnu sirijsku provinciju Latakija – branu dinastije Asada, uz zaštitu vojnih snaga turske armije.

Taj upad je počeo osvajanjem i uništavanjem grada Kasab koji je   naseljen jermenskim stanovništvom,  i koji je još od vremena genocida Jermena u Turskoj imperiji  spadao u mali broj gradova koji su ostali celi; tamo je, očigledno, upad i završen.

Pre nekoliko dana sirijska vladina armija je oslobodila Kasab tako što je opkolila grupu džihadista u Latakiji koja je brojala oko 4000 ljudi, koju sada metodično uništavaju. Pošto je razmislila o svim rizicima, Ankara je zaključila da je najbolje da se uzdrži od masovne vojne intervencije. Plaćenicima, ostavljenim na milost i nemilost sudbine, se ne dozvoljava da se vrate u Tursku.

Pošto su se uverili koliko su pozicije Asada u centralnoj Siriji čvrste, džihadisti su odlučili da   pravac svojih glavnih napora promene i usmere prema istoku. Pri tom je upad IGIS-a u Irak počeo od velike strateške obmane u koju je poverovao, kao prvi, šef turskih obaveštajaca Fidan, što se može smatrati za njegov  veliki  lični  neuspeh.

Prema sirijskim izvorima, Turci su doprineli da se jedinice IGIS-a snabdeju novim oružjem i da im se jedinice prebaziraju  na istok, sa pretpostavkom da će tamo ući u borbe sa jedinicama, vernim Asadu, kao i sa protivnicima iz „Džebhat an-Nusra“ u provincijama Dejr-ez Zor i Raka, a u Iraku da neće uspeti da prodru dalje od provincije Anbar.

Turci nisu mogli ni da zamisle da će ta organizacija, koja se u borbama sa prekaljenom Asadovom armijom ničim nije istakla, i uvučena uglavnom u borbu (u kojoj je poginulo blizu 1400 ljudi)  sa konkurentima iz „Džebhat an-Nusra“, u Iraku postići tako neverovatne uspehe.

Jer su  njene osnovne snage umesto u Dejr ez-Zora i Raku u stvari otišle tamo. Tako da činjenica da je IGIS u Mosulu uzeo u taoce oko sto turskih stanovnika, uključujući i generalnog konzula zemlje sa kompletnim aparatom, u Turskoj mnogima liči na propisnu sprdnju.

Vođa  IGIS-a al-Bagdadi je bacio rukavicu u lice svim „otpadnicima od vere“ u Jordanu, Saudijskoj Arabiji, pa i Turskoj.  Tako je IGIS   praktično, a to je i trebalo da se očekuje, pristupio sledećoj etapi džihada – protiv sopstvenih skorašnjih pokrovitelja.

Gubici Turske u imidžu, ekonomiji i ostalom  zbog ovih događaja su ogromni, a saniranje posledica je nezgrapno. Tako je sud u Ankari, na primer, zabranio turskim novinarima da pišu o zemljacima koji su uhvaćeni na severu Iraka. Svoju odluku   je obrazložio potrebom da se zaštiti bezbednost taoca.

Pre toga je premijer Erdogan optužio opoziciju i kritički raspoložene turske medije zbog želje da temu iskoriste u političke  ciljeve zbog  „ pretnje ljudskim životima“. Novinari koji su lojalni režimu pokušavaju da dokažu da IGIS predstavlja „čedo“  isključivo američke agencije CIA, na isti način kako je svojevremeno „Al-Kaida“  negirala očigledno učestvovanje u tom procesu i drugog roditelja – Erdoganove vlade.

Irak je bio jedan od glavnih uvoznika turskih proizvoda. Prodaja je iznosila skoro 12 milijardi dolara godišnje. Računajući na iračku naftu sagrađena je gigantska luka Džejhan za pretovar nafte, ali  isporuke iz Bakua u Džejhan pokrivaju samo deseti  deo njenog kapaciteta. Ukupni gubici Turske od potresa u Iraku eksperti procenjuju za srednjoročni period na 8,5 milijardi dolara.

 (Fondsk)

Share this post: