PRVI PUT SVI DETALJI: Kako je Jugoslavija pravila atomsku bombu, dva puta!

Predsednik Jugoslavije

piše: Ana Mitić

Jugoslavija je radila na razvoju atomskog oružja praktično od završetka Drugog svetskog rata, sve do završetka Hladnog rata i raspada zemlje.

Bilo je i zabluda, naivnosti, čak i preteranog samopouzdanja, ali ideja nikada u potpunosti nije napuštena, otkriva za Nedeljnik Marko Miljković, prvi istoričar na jugoslovenskim prostorima koji se ozbiljno bavio temom jugoslovenskog nuklearnog programa i procesom nastanka atomske bombe u Jugoslaviji.

Jugoslavija je mogla da proizvede atomsku bombu da Tito nije stopirao celu operaciju. I to u trenutku kada smo imali dovoljno urana da napravimo dve-tri manje bombe i da započnemo proces proizvodnje nuklearnog oružja, što je samo 11 zemalja u svetu u tom trenutku moglo.

To su samo neka od otkrića do kojih je došao, istražujući činjenice, Marko Miljković, prvi istoričar na ex-YU prostorima koji se bavi temom jugoslovenskog nuklearnog programa i procesom nastanka atomske bombe u Jugoslaviji.

Na prostorima bivše države o Titovoj atomskoj bombi pisalo se najviše u novinama, uglavnom sa dosta senzacionalizma i malo pravih informacija.

A pisali su mnogi: novinari, naučnici, aktivni i penzionisani oficiri Jugoslovenske narodne armije još od šezdesetih godina prošlog veka, ali ne i istoričari, objašnjava Miljković zašto ga je zainteresovala ova tema, ujedno i tema njegovog doktorata pod radnim naslovom „Tito’s Proliferation Puzzle: The Yugoslav Nuclear Program, 1948–1970“ koji upravo sprema na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti.

„Jugoslavija je radila na razvoju atomskog oružja praktično od završetka Drugog svetskog rata, sve do završetka Hladnog rata i raspada zemlje.

Bilo je tu i velikih uspeha i velikih grešaka, perioda intenzivnog rada i zalaganja naučnika i političkog vrha, ali i perioda privremenog odustajanja.

Bilo je i zabluda, naivnosti, čak i preteranog samopouzdanja, ali ideja nikada u potpunosti nije napuštena.

Tako je Jovo Kapičić početkom pedesetih godina slao agente po Americi sa koferom punim dolara kako bi krišom nabavio Gajger–Milerove brojače, ne znajući da su ti instrumenti čak i tada bili dostupni na tržištu i da njihovo posedovanje nije bilo kakav bezbednosni rizik.

A kada su prvi brojači nabavljeni, veliki broj je po nalogu Aleksandra Rankovića bio dodeljen raznim lovačkim društvima čiji su članovi tokom lova usput istraživali pojave prirodne radioaktivnosti na nepristupačnim terenima po čitavoj zemlji.

Sve te anegdote neodoljivo podsećaju na neke od scena iz „Balkanskog špijuna“, ali neosporno govore u kojoj meri je postojala želja da se dođe do atomske bombe, u ovom slučaju neophodnih sirovina, u najkraćem mogućem roku. Jugoslavija je u kratkom roku ovladala gotovo svim neophodnim tehnologijama, izgradila infrastrukturu i obrazovala na hiljade mladih naučnika od kojih su mnogi bili stručnjaci na svetskom nivou.

Zapravo je jedno od najvećih otkrića do kojeg sam došao tokom istraživanja činjenica da smo mogli da proizvedemo atomsku bombu“, otkriva Miljković.

Osim arhiva u Srbiji, istraživao je dokumenta Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču, Nacionalnog arhiva Indije u Nju Delhiju i u raznim američkim arhivima, a za Nedeljnik ekskluzivno priča do kakvih je otkrića, manje poznatih ili potpuno nepoznatih našoj javnosti, došao.

Sama bomba bila je Titova ideja. Iz senke je pratio ceo proces njenog nastanka. Navodno je Kardelj jednom rekao: „Moramo imati atomsku bombu: makar nas to koštalo polovine našeg godišnjeg nacionalnog dohotka“, što govori o snažnoj želji tadašnje vlasti da se ideja sprovede u delo.

„Pomenuta izjava Edvarda Kardelja zabeležena je samo u autobiografiji Stevana Dedijera, nekadašnjeg direktora Instituta ‘Vinča’.

Takva vrsta straha i panike među jugoslovenskim funkcionerima neposredno posle raskida sa Staljinom 1948. godine kada se svakog trenutka očekivao napad Crvene armije, ali i sovjetskog uspešnog testiranja atomske bombe 1949, svakako je razumljiva.

Teško bi bilo zamisliti da je konačnu odluku o razvoju atomskog oružja u Jugoslaviji mogao da donese bilo ko drugi osim Tita. Drugo je pitanje koliko je takva odluka bila racionalna.

U zemlji koja se u tom trenutku hranila na tačkice i bonove, u kojoj je suša u dva navrata početkom pedesetih godina dovela do velike gladi, odluka da se započne razvoj atomskog oružja u najmanju ruku nije bila utemeljena na realnim mogućnostima i potrebama.

I dok je glad prebrođena zahvaljujući pomoći američke administracije, skromna sredstva koja su bila na raspolaganju ulagana su, između ostalog, i u izgradnju i razvoj nuklearnih instituta.

Ilustracija

Tako su „Trumanova jaja“ prehranila i spasla od gladi milione građana Jugoslavije, dok su Trumanovi dolari ulagani u razvoj atomske bombe“, priča Miljković.

U celu priču bili su upleteni najviši državni funkcioneri, a Aleksandar Ranković, tadašnji šef tajne policije, bio je „mozak operacije“ kao neko ko je uživao Titovo najveće poverenje.

Jedan od začetnika ideje bio je i čuveni srpski naučnik, Pavle Savić, na čije je zalaganje i doneta odluka o izgradnji prvog jugoslovenskog nuklearnog instituta u Vinči još krajem 1947. godine.

„Ranković je od 1955. godine postao i direktor tada osnovane Savezne komisije za nuklearnu energiju (SKNE), koja je koordinisala sve aktivnosti razvoja nuklearnog programa u zemlji.

Zanimljivo je da je na sličan način na čelu sovjetskog programa razvoja atomske bombe bio zloglasni šef NKVD-a Lavrentij Berija.

Čini se i na tom primeru da su i posle raskida sa Sovjetskim Savezom 1948. godine, jugoslovenski komunisti nastavili da rade po sovjetskom modelu u mnogim sferama života.

Najviši funkcioneri koji su bili uključeni direktno u jugoslovenski nuklearni program, ili su makar bili informisani o tome, jesu Svetozar Vukmanović Tempo, Boris Kidrič, Mijalko Todorović Plavi, Milentije Popović, Avdo Huma, Koča Popović… Među generalima su najaktivniji bili Ivan Kukoč i Rade Bulat, a tokom sedamdesetih godina njihovu ulogu preuzeo je admiral Branko Mamula“, navodi Miljković i ističe da ova imena govore o značaju koji je pridavan tom projektu.

Kao drugi čovek države i jedno vreme predodređeni Titov naslednik, sa višegodišnjim iskustvom na najsloženijim zadacima stečenim tokom rata i na čelu Udbe, Ranković je verovatno bio i najsposobnija osoba da vodi jedan izuzetno složen i tajni projekat.

Međutim, pitanje je koliko su on i mnogi najviši funkcioneri zaista razumeli kompleksnost rada na razvoju nuklearne energije.

„Jedna anegdota u velikoj meri osvetljava ovaj problem. Kada se u prostorijama SKNE sredinom pedesetih godina odlučivalo o tipu nuklearnog reaktora koji je trebalo nabaviti za institut u Vinči, vodeći naučnici su imali oštru raspravu na visokom naučnom nivou, diskutujući o tehničkim karakteristikama pojedinih tipova reaktora i mogućnostima za buduća istraživanja.

Uznemiren diskusijom koju nije mogao da prati, u raspravu se uključio Svetozar Vukmanović Tempo rečima: ‘Koliko sam ja razumeo, i jedan i drugi reaktor zrače… Dajte da uzmemo jeftiniji.’ Srećom, njegova odluka u tom slučaju nije bila presudna, mada je, u skladu sa njegovim položajem i ugledom, lako mogla da bude. Koliko je takvih intervencija ‘po kratkom postupku’ bilo od strane Rankovića, teško je proceniti“, otkriva Miljković.

Na pitanje zašto je Jugoslavija pravila bombu i razvijala nuklearni program, on kaže da se kroz istoriju Hladnog rata pokazalo da je dovoljna i samo jedna uspešna proba atomske bombe da se određena zemlja svrsta u grupu nuklearnih sila.

To se najskorije pokazalo u slučaju Severne Koreje. Nuklearno oružje predstavlja snažan argument za odvraćanje potencijalnih agresora.

(Nedeljnik/Ana Mitić)

Share this post: