PUTIN MORA DA SE SKLONI JER JE PRETNJA ZA GLOBALNU HEGEMONIJU

vn

I  zvanično je proglašena nova etapa ekonomskih sankcija protiv Rusije. Mada je prekid Rusije sa Zapadom posle Krima bio potpuno predvidiv,  ipak je ostalo nejasno da li će politička i ekonomska  bitka da se vodi samo sa SAD ili sa kompletnim zapadnim blokom zemalja, koliko će brzo da se sprovodi pooštravanje sankcija, kao i kakve će biti ostale pojedinosti, podjednako važne, mada ne i odlučujuće.

Zbog toga je kod jednog dela ruske političke i biznis-elite  i dalje postojala nada da okretanje Rusije prema samostalnom razvoju, čak ako i ne bude moglo da se spreči, bar će moći da bude opreznije, što bi značilo i –   sa mogućnošću povratka na dosadašnje.

Ta elita je sama izmislila da Putin verovatno želi da „fiksira dobit od Krima“, da „pojača status Rusije“, a to znači i da postoji šansa da će Zapad malo da divlja, malo da preti, pa će se na kraju ipak pomiriti sa činjenicom da povratka na staro – nema.

Ali, po njenom, ne mari, Putin će da se odrekne Novorusije i da pređe na ekonomske metode borbe za Ukrajinu. I sve će se, pre ili posle, smiriti, i kao i do sada – „ruska elita“ će ostati deo „svetske elite“,   njena biznis- ili politička komponenta. Međutim, od te nade (od samog početka prazne) više nema čak ni traga.

Baš kao što nema nikakve sumnje da je jedan od glavnih ciljeva SAD smena vlasti u Rusiji. Zato su neophodne i sankcije, i izolacija i blokada.  Amerikance uopšte ne zanima na koji će način doći do te smene – da li će Putin otići posle zavere vrhuške ili će zbog pada standarda doći do pobune naroda koju će inspirisati liberalistički deo elite.

Jednostavno: Putin mora da se skloni zato što njegova politika predstavlja pretnju po američku hegemoniju. Takav odnos prema Putinu za samog Putina odavno nije novost – on svoju politiku gradi ne obazirući se na američko mišljenje o njemu, već jednostavno – uz punu svesnost da ono postoji.

Na isti način on shvata i sve unutrašnje probleme svoje zemlje na koju anglosaksonci hoće da udare. A njen najveći problem  je slaba, korumpirana, potrošačka i ideološki različito obojena elita  čiju pobunu će, pojačavajući pritisak i sankcije protiv Rusije, isprovocirati lično Amerikanci.

Sjedinjene Države zaista veruju da će, obzirom da su i deca, i pare većeg dela naših „elitista“ na Zapadu, njih lako biti pritegnuti. Pa 2011. – 2012. godine oni su se jednom već prevarili kada su razmišljali na isti  način.

Pokušaj da se Putin zaustavi nije uspeo i on je počeo sa čišćenjem kosmopolitske elite koja se bunila protiv njega, jer je tačno zaključio da ta „elita“  izvršava naređenje, dobijeno sa  druge strane. Putinov  cilj je bio da   zemlju u predstojećem sudaru sa SAD obezbedi od „pete kolone“, od onih koji će da biju s leđa. Mnogo je učinio, ali ni izbliza onoliko,  koliko je potrebno.

Nacionalizacija elite je na samom početku – zabrana posedovanja računa u inostranstvu ipak nije isto, što i zabrana boravka naših mozgova daleko od otadžbine! Putin je tek uspeo da izgovori da je i u ideologiji, i u kulturi  i   obrazovanju  neophodan povratak patriotizmu, odnosno da je neophodna nova kadrovska politika.

Čak i kada bi uspeo da se u potpunosti  otarasi što od otvorene pete kolone, što od korupcionaša, to ne bi moglo da reši najveći problem: u našoj eliti postoji izuzetno visok procenat ideoloških robova Zapada, mentalnih kosmopolita koji na samu pomisao da može da dođe do prekida sa Zapadom padaju u nesvest. Nemoguće je – pa i mi smo deo  „velike evropske porodice“!

U stvarnosti – zapadnjaštvo dobrog dela ruske elite predstavlja samo ispoljavanje njenog fantastičnog nepoznavanja sopstvene zemlje i naroda, naših tradicija, kulture i istorije.

[adsenseyu4]

To je zapadnjaštvo kolonijalne elite – njeni su mozgovi  obuzeti  „modernim“ zapadnim teorijama o „pravilnom uređenju sveta“   kao što se to, uostalom, već više puta dešavalo u ruskoj istoriji: ta „elita“ se prema narodu ponaša kao prema stoci, a prema svojoj zemlji – kao prema lovnom zabranu.

Pošto su dobili vlast 90-h godina ti „privremeni ljubimci“ su odmah sebi počeli da pripremaju čist put prema Zapadu zato što – „tamo gde vam je blago, tamo su vam i srca“. Elita se priklonila i poklonila zlatnom teletu i potrošnji, a mesto gde živi zlatno tele se zove „Zapad“, pa su „reformatori“ koji su tada vladali našom zemljom  krenuli baš na tu stranu.

Prvo su pokušali da za sobom povuku čitavu zemlju, kako bi je naučili „evropskim vrednostima“, ali kada je kalendar  došao do tri nule postalo je jasno da Rusija ne želi da bude deo njihovog zapadnog sveta. Zato je elita odlučila da „zaradi u Rusiji, a da troši u Evropi“, što je i radila čitavih  deset godina. Istina, paralelno se među elitom formirao i novi uslužni sloj – Putinov.

Njegovu  okosnicu su činili ljudi   koji kontrolišu i same poluge  upravljanja zemljom,  ali su oni, po pravilu, pre toga radili u tajnim službama, i u većini su patriotski orijentisani i sa  istinskom željom da služe Otadžbini. Ipak se i među njima našlo  dosta onih koji nisu uspeli da se odupru iskušenju globalnog potrošačkog kapitalizma i koji su zaboravili da je nemoguće istovremeno služiti dva gospodara.

Drugi deo kruga koji je blizak Putinu je uporno, ali ne i javno, predlagao da se za Rusiju traži nov ekonomski i socijalni model, jer je shvatao da je tadašnji,  izmešani državno-oligarhijski, kapitalistički  sloj vezan za zapadni finansijski svet  i, što je najvažnije, za zapadnu etiku slobodnog tržišta i potrošačkog društva, da nema snage dugo da živi i da je, jednostavno rečeno, za Rusiju – poguban!

Na žalost, ideološke rasprave o izboru novog puta za Rusiju  ostale su  poverljive i nedostupne širokoj masi. U mnogom zato što se liberalistički deo elite koji je zauzimao i ekspertski i propagandno-ideološki vrh, trudio da na svaki način diskredituje  svaki spor o tome da li ekonomsko uređenje odgovara nacionalnim vrednostima, i unapred  je objavljivao da je nemoguć i utopijski svaki socijalno-ekonomski model koji ne bi on predložio. Na kraju – Rusija je išla prema globalizaciji bez preteranog ekonomskog protivljenja, ideološki potpuno razoružana i   svom snage se oslanjajući na politiku.

Kako bi ojačao suverenitet Rusije i učvrstio njenu snagu Vladimiru Putinu je bila neophodna ne samo unutarpolitička samostalnost, već i geopolitička. Svih ovih godina on se nalazio pritisnut spoljnim silama koje su težile ne samo da ne dozvole obnovu ruskog uticaja, već i da omoguće drugu seriju rasturanja Rusije, sa jedne strane,  i unutrašnjih snaga koje nisu imale nameru da se odreknu komadića vlasti i svojine koje su uspeli da zahvate devedesetih godina 20.veka, i kojima nikako nije bio potreban jak i samostalan predsednik države, sa druge. Na granici dve decenije taj pritisak je došao do vrhunca. Putin je odlučio da prihvati  izazov i to tako, što se vratio u predsedničku fotelju.

Sve što je on učinio počev od 2011. je predstavljalo pripremu za otvoreni konflikt  kako sa spoljnim, tako i sa unutrašnjim protivnicima. A činjenica da je uspeo da prilično lako pobedi u prvoj rundi 2011. – 2012. godine uopšte nije značila da će on da se odmara na lovorikama,  jer je sve što se događa ukazivalo na približavanje odlučujućoj bici. Ona je počela u leto 2013.godine  Snoudenovim pojavljivanjem, a sada, početkom avgusta 2014. došlo je do vrhunca.

Za sada se Putin bori sa spoljnim neprijateljem, ali uopšte nema sumnji da će odlučujuća bitka da se vodi sa unutrašnjim protivnikom. Borba sa SAD ne uklanja potrebu da se reši glavno pitanje ruskog opstanka – od Putina koji sada ima neverovatnu podršku naroda  očekuju se pobede ne samo na spoljnom frontu, već i prelom na unutrašnjem.

Čak i kada ne bi postojao konflikt sa Zapadom, od životne potrebe bi ostala neophodnost   da se kardinalne promene izvrše na unutrašnjem planu.

Sada, posle početka direktne konfrontacije, zalog za očuvanje Rusije je u čišćenju i ideologizaciji  elite. I to ne zato što će elita da bije s leđa –  u doglednoj, najbližoj budućnosti to, hvala Bogu, nije aktuelno – već zato što ta elita jednostavno nije u stanju da reši one zadatke koji su se našli pred našom zemljom. Samo je ekipa ljudi – istomišljenika u stanju da formuliše i ostvari program nacionalnog razvoja – ekonomskog, kulturnog, socijalnog – da vodi globalnu igru na svim kontinentima i u svim sferama.

I to ne ljudi koji misle isto, već patriota koji odlično poznaju i rusko iskustvo i istoriju, i tehnologiju i suštinu drugih država i civilizacija, koji razumeju njihove ciljeve i filosofiju ratovanja.

A najvažnije: onih koji  ne kobajagi, već iskreno smatraju  da  tradicionalne ruske vrednosti (ne samo duhovne i porodične, već i geopolitičke)  predstavljaju i njihove  sopstvene, a da su interesi Rusije bez imalo sumnje jači od ličnih. Ne zato što „tako kaže Putin“ već zato, što je to za njih potpuno prirodno.

Zar stvarno takvih ljudi nema? Pa ima ih i u sadašnjoj eliti, i to dovoljno, samo što je sada najvažnije koliko da se narod ujedini oko Putina, toliko i da radi ne iz straha, već posedujući  savest najvišeg upravnog tela.

Nemoguće je odupreti se pritisku Zapada  i neizbežnim unutrašnjim iskušenjima samo zato što se bojiš Putina i imaš strah da ćeš izgubiti svoj posao. Tim pre je nemoguće usvojiti novi model upravljanja  zemljom  i socijalnog uređenja ako ti sam u to ne veruješ.

Nemoguće je raditi na nov način (ne u uslovima tvrđave, opkoljene sa svih strana, već otvaranjem novih poslova i vraćanjem smisla ruskom načinu života) i  ukoliko si se privikao na mito i  sada se nadaš   da ćeš ono što si oteo  sada moći da trošiš ne samo u inostranstvu, već i u Rusiji.

Da li Putin ima alternativu? Da li on može da se preterano ne udubljuje u čišćenje elite pravdanjem da još nije vreme za to, zato što je „Otadžbina u opasnosti“, i zato što pretnja od „udarca s leđa“ i nije tako velika? Nema alternative, zato što njegov glavni cilj uopšte nije da se opstane pred pritiskom svetskih globalizatora, već da se Rusija vrati na njen istorijski put.

Da se vrati vera  u sopstvene snage i da se stvore maksimalne mogućnosti za samostalan, samoodrživ rast i razvoj, da se postave osnove za socijalno uređenje koje će se zasnivati na nacionalnim vrednostima,koje će biti prihvatljive za naš narod.

Za velike ciljeve potrebni su veliki ljudi,  jer ćemo u suprotnom  biti ugušeni. Ako ne pokušajima spolj a – onda    unutrašnjim protivurečnostima.

 (Fondsk)

[adsenseyu1]

Share this post: