PUTIN ZNA, AKO ZAPAD PROGUTA UKRAJINU, RUSIJA ĆE DOBITI UDARAC POSLE KOJEG NEĆE USTATI

Plan

Putin i politička elita Rusije odlično su razumeli da će, ako Zapad potpuno proguta Ukrajinu, upravo to biti „batina“ pomoću koje će Amerika, kako je pošteno priznao bivši šef Pentagona, ranije ili kasnije, obavezno pokušati da nas snažno odalami i da će to – za razliku od 1991. – učiniti tako da ne bude nade na reanimaciju.

Piše: Boris Mežujev, politikolog i novinar

Članovi Aspenske strateške grupe okupljaju se jednom godišnje, u leto, u najživopisnijoj državi Amerike – Koloradu i razmatraju najaktuelnija međunarodna pitanja.

Ovog avgusta su članovi te globalne mreže penzionisanih političara i eksperata diskutovali o ruskoj opasnosti i mogućoj reakciji na tu opasnost od strane SAD i čitavog Zapada.

Skupu su prisustvovale uticajne ličnosti iz obe partije, veterani iz poslednjih administracija SAD, koji su već imali posla sa postsovjetskom Rusijom, posebno sa Putinom.

Novinari koji su prisustvovali zasedanjima grupe poštovali su takozvana „pravila kuće“, odnosno, nisu navodili imena govornika, iako, otvoreno govoreći, nije jasno zašto su to činili, budući da su glavne diskusije snimljene kamerom i postavljene na internet.

Na jednom od zasedanja na sceni su bila prisutna dva bivša državna sekretara – Madlen Olbrajt i Kondoliza Rajs i njen zamenik na toj funkciji, Nikolas Berns, kao i eks-ministar odbrane Robert Gejts.

Opšti smisao diskusija ovih značajnih državnika svodio se na to da Amerika na neki način treba da obuzdava Putina, ali da druguje s Rusijom. Kako je to moguće učiniti, ako se uzme u obzir neosporna činjenica da Rusijom rukovodi upravo Putin, učesnici savetovanja nisu otkrili.

Samo je Robert Gejts, pošto je svoj govor počeo omiljenom definicijom diplomatije prema kojoj se ona sastoji u tome da „psa“  treba nazivati „milim kučencetom“ sve dok ne nađeš čime ćeš ga tresnuti, posavetovao prisutne da se spreme za dugu igru sa Rusijom. Drugim rečima, za sada Rusija nema čime da se tresne, a od saradnje sa našom zemljom zavisi pored ostalog i situacija na Bliskom Istoku.

Sve te diplomate, učtive i oprezne do momenta dok se u njihovim rukama ne bi pojavila batina (ili nešto drugo čime bi mogao da se istuče nesrećni pas, ranije obasut njihovim milovanjem), konstanto su na zanimljiv način optuživale konkretno Putina zbog toga što u međunarodnim odnosima, posebno u ukrajinskom pitanju, daje prednost „igri na sve ili ništa“.

Zbog nekog posebno zagonetnog razloga Putin ne smatra da je udaljavanje Ukrajine u pravcu Zapada takođe korisno i za Rusiju, makar samo zato što približavanje našim granicama najviše i u svim aspektima najbolje civilizacije jeste samo po sebi dobro, u poređenju sa kojim svi ekonomski i strateški gubici izgledaju samo kao male neprijatnosti.

Očigledno da su Putin i čitava odgovorna politička elita naše zemlje odlično razumeli da će, ako Zapad potpuno proguta Ukrajinu, to i biti ona ista „batina“ pomoću koje će Amerika, kako je pošteno priznao bivši šef Pentagona, ranije ili kasnije obavezno pokušati da nas snažno odalami i za razliku od 1991. da to učini konačno i bez nade na reanimaciju.

Na susretu grupe u Aspenu održao je predavanje zamenik Madlen Olbrajt u vreme predsednika Bila Klintona, poznati sovjetolog, predsednik Instituta Brukingsa, Strob Talbot. Napravio je istorijsku analizu – kada je i u kakvim okolnostima Rusija oslobođena od komunizma počela da se ponaša tako „loše“ da je iznedrila „putinizam“. Predavanje je naslovljeno: „Putinizam. Predistorija“, a posle izvesnog vremena pojavilo se kao članak u časopisu pod nazivom „Stvaranje Vladimira Putina“.

Nekoliko reči o Talbotu. Studirao je na Oksfordu zajedno sa budućim predsednikom Bilom Klintonom i za razliku od kolege kojega su zanimale uglavnom druge stvari, Talbot se, čini se, dobro pripremao i dobro snašao u ruskom jeziku. Toliko dobro da je u studentskim danima već mogao da prevede na engleski jezik memoare Nikite Hruščova, čime je odmah postao poznat u odgovarajućim naučno – ekspertskim krugovima.

Kasnije je Talbot krenuo u politiku zajedno sa svojim univerzitetskim prijateljem i njegovom budućom suprugom i uvek ih intelektualno nadzirao i konsultovao o stanju stvari u SSSR-u. Kada je Klinton došao u Belu kuću, Talbot je počeo praktično da usmerava čitav spektar odnosa SAD sa Rusijom u vreme Jeljcina.

On je to toliko efikasno činio da je stvarno uspeo mnogo toga – tokom 1990.-ih SAD su za većinu ruskih građana postale skoro ovaploćenje glavnog zla na zemlji, pa i sinonim za narcisoidnu glupost, ako procenjujemo prema uspehu koji je u to isto vreme stekao satiričar Mihail Zadornov.

Otvoreno govoreći, sva ta razmišljanja u odnosu na Ameriku u celini nisu bila pravedna. Međutim, da bi razumeli otkud je nastao očigledno površan antiamerikanizamtih godina vredi pročitati nova sećanja g-na Talbota. Odavno nisam imao prilike da u američkoj štampi vidim tekst toliko lišen onoga što filozofi nazivaju refleksijom, odnosno, bilo kakvih pokušaja da se realno shvate motivi ljudi o kojima piše.

On počinje ozbiljnim pripovedanjem o perestrojki, o suprotstavljanju Gorbačovu  od strane konzervativnih snaga KPSS i KGB i zatim logično prelazi u vreme Jeljcina koga veoma ceni kao istinskog borca za rusku demokratiju, iako ne uvek dosledno.

Nažalost, priznaje Talbot, relativno uravnotežene i prijateljske odnose SAD sa Rusijom pomutila je kriza na Kosovu. Moskva nije razumela plemenite namere NATO-a da otpočne rat prvi u sopstvenoj istoriji usmeren faktički na svrgavanje Miloševića i komadanje Jugoslavije.

A Milošević je želeo strašno – da se bori sa separatistima bez mandata Zapada. Sasvim prirodno, Amerika i NATO nisu mogli to da mu dopuste, a Rusija se, ipak, protivila. I na čast Jeljcina, ističe Talbot, on se ipak, posle kolebanja odlučio za stranu Zapada i poslao bivšeg premijera Černomirdina da ubeđuje Miloševića da prihvati uslove kapitulacije. I jugoslovenski predsednik je izašao u susret (kako se kasnije pokazalo u susret sopstvenom stradanju). A prema uslovima sporazuma NATO zajedno sa ruskim trupama trebalo je da zauzmu autonomnu pokrajinu.

Ali, eto nevolje – u ruskom rukovodstvu našli su se ljudi koji se nisu slagali sa Jeljcinom i Černomirdinom – to su bili general Anatolij Kvašnin i general Leonid Ivašov. I umesto da deluju ruku pod ruku sa NATO, poslali su odred padobranaca u Prištinu, a oni su pod svoju kontrolu stavili lokalni aerodrom.

Tada je Strob Talbot uplašen neočekivanim obrtom čitave situacije dotrčao u Kremlj da razgovara sa Jeljcinom. Međutim, veliki reformator bio je mrtav pijan i, nažalost, nije mogao da dâ iscrpno objašnjenje za ono što se desilo.

Tada se desio značajan događaj – u kremaljskim hodnicima Talbot je sreo Putina. Budućeg predsednika Rusije autor članka zbog nečeg naziva savetnikom za nacionalnu bezbednost, mada je Putin tada bio direktor FSB.

Dakle, Putin je iznenadio i uplašio velikog diplomatu sa dve stvari – time što je pomenuo imena dvojice ruskih pesnika, upravo onih o kojima je diplomata svojevremeno pisao diplomski rad i time što je predstavniku velike sile rekao neistinu da sporazum Černomirdina ostaje na snazi, a da o desantu ruskih padobranaca njemu ništa nije poznato.

Putin je, kaže Talbot, često govorio da Rusiju smatra delom Zapada, ali sve te reči već tada nisu mogle da obmanu veoma pronicljivog sovjetologa, poznavaoca duše Rusije, koji je posle tog sudbinskog susreta sasvim jasno shvatio da je u svojim dubokim simpatijama Putin zajedno sa Ivašovim i Kvašnjinom, a ne sa Jeljcinom i Černomirdinom.

Otvoreno govoreći, Talbotu nije bilo potrebno da napreže svu svoju psihološku intuiciju. On je mogao da se sretne isto tada ne sa Putinom, nego, na primer, sa mnom. Srećom, ja sam baš tada stažirao na jednom od univerziteta u Teksasu. On je mogao da se sretne sa ogromnom većinom ruskih građana i da i u njihovim očima otkrije ista ta osećanja.

Osećanje stida zbog sopstvenog rukovodstva koje je dovelo zemlju do takvog sramnog stanja da su njeni lideri primorani da podnose izveštaj o svom delovanju čoveku takvog intelektualnog i moralnog nivoa kakav je gospodin Talbot.

Čoveku koji, očigledno, ozbiljno smatra (sudeći po tekstu njegovog predavanja) Ruse za ljude koji su došli do takvog poluživotinjskog stanja da bi smatrali „zlatnim dobom“ epohu vladavine pijanog predsednika države koja se ruši, i obrnuto, žalili zbog nastupanja vremena, ako ne preporoda istinske snage (da se ne zagrcnemo od oduševljenja – teška su vremena), onda, bar buđenja osećanja sopstvenog dostojanstva.

Uopšte, zasedanje Aspenskih stratega pokazalo je da oni za sada nisu spremni da uzmu u obzir legitimno odsustvo želje Rusije da podlegne licemernim „nežnostima“ i dodvoravanjima i da poštuju njeno još legalnije nastojanje da sebe unapred osigura od obećanog udarca batinom.

Mi takođe imamo svoju diplomatsku filozofiju, a ona se sastoji u nepoverenju u sve „nežne“ reči i u shvatanju da je u ruci za leđima obično sakriven kamen. Ko želi neka to nazove „igrom na sve ili ništa“.

 (Fakti)

 

Share this post: