ROBOVI PROGRAMA „MONARH“ 1. deo

Ovih dana svedoci smo senzacionalističkih tekstova u svim dnevnim novinama o tome kako je Državna bezbednost manipulisala javnom scenom „u višem interesu“. Iako penzionisani udbaš, koji tvrdi da se bavio manipulacijom poznatih muzičara i pop i rok grupa, kasni dvadeset godina s otkrićem ovih „istina“, kao i da ne uliva poverenje svojim opštim intelektualnim kapacitetom i načinom prezentacije ove priče, ostaje neprijatan utisak „već viđenog“.

Naime iz brojnih objavljenih dokumenata po osnovu Zakona o slobodi informisanja u SAD, poznato je da je MK-ULTRA program kontrole uma stvarnost i da su psihijatri koji su radili za CIA i mornaričku obaveštajnu službu, koristeći morbidne tehnike, čiji je tvorac bio zloglasni Jozef Mengele u nacističkoj Nemačkoj, protiv volje uključenih u ove eksperimente, stvorili  ljudske robote čije su ponašanje kontrolisali i usmeravali u razne svrhe. Iako su ovi programi, započeti u vreme hladnog rata, tobože okončani sedamdesetih godina prošlog veka, ovaj mračni deo američke istorije nije završen. On traje danas, pod drugim kodiranim imenima i na moderniji način. Matrica je ostala ista pa je zato moguće prepoznati aktere ovih “modela” ponašanja.

Koincidencija ili nešto jače?

Činjenica je da je omiljeno polje delovanja muzička i filmska industrija, a vrhunski umetnici, njihovi menadžeri i producenti, često su umešani u organizovani kriminal, trgovinu drogom, ubistva, prostituciju, dečiju pornografiju, crnu magiju… Interesantno je da su mnogi poticali iz vojnih porodica i imali veze sa vojnom obaveštajnom službom. Upravo od sedamdesetih godina dvadesetog veka ovih primera je bilo više nego što bi se smatralo koincidencijom.

Džim Morison, kultni pevač grupe „Doors“, bio je sin admirala američke mornarice Džordža Stivena Morisona. Džim je uglavnom odrastao po američkim bazama i u detinjstvu ga je otac konstantno maltretirao.

Frenk Zapa, sin Frensisa Zape, matematičara i hemičara koji je radio u vojnim fabrikama, iako je bio slavan muzičar, ikona hipi pokreta, zapravo je bio konzervativan čovek, simpatizer američke politike u Vijetnamskom ratu. Frenk se oženio Adelejdom Gejl Slotman, iz familije u kojoj je tradicionalno bilo dosta pomorskih oficira, uključujući njenog oca koji je čitav radni vek proveo na tajnim istraživačkim projektima nuklearnog oružja.

Džon Filips, osnivač grupe „Mamas and Papas“ bio je sin pezionisanog oficira marinaca, kapetana Klofa Endrju Filipsa. Kao dete bio je učenik elitnih vojnih škola u Vašingtonu, a kasnije se upisao u prestižnu Pomorsku akademiju u Anapolisu. Interesantno je da je u srednjoj školi za decu vojnih lica u gradu Aleksandriji, Virdžiniji, upoznao buduću članicu svoje grupe, Kes Eliot, „Mamu Kes“. U tu istu školu samo kasnije, išao je i Džim Morison, što je samo koincidencija. Ako mislite da se ovde koincidencije iscrpljuju, čitajte dalje…

Robovi programa “Monarh”

Jedna od najvećih tajni Iluminata jeste način i moć da istraže i iskoriste genealošle linije robova na programima kontrole uma. Obimna dokumentacija o svakoj osobi u programu brižljivo se čuva i pristup ovim dosijeima je privilegija samo malog broja vrhunskih „upravljača“. Razlozi su višestruki. Prvi i najočigledniji jeste da se traumom i programiranjem robovi kontrole uma odvajaju od svog pravog porekla, stvarnog života, pravih sadržaja, i programiraju za zadatke i poslove koje su im namenili njihovi programeri. Svaki rob iz programa Monarh postoji u novostvorenoj realnosti, a kako se kroz nju kreće zavisi od programera.

Ono čemu svaki  (normalan) čovek teži, robu iz programa je uskraćeno. Ako je programirana osoba ocenjena kao neko ko želi moć, ona joj je prvo oduzeta do tačke raspada, a onda joj je data nad drugim osobama, robovima kojima će upravljati. Rob se izmešta iz svoje prave porodice još kao beba ili malo dete, i daju mu se lažni roditelji, obično višegeneracijske okultne loze i porodice koje će ih formirati u ono što im je namenjeno.

Da bi rob ispunjavao zadatke za koje je programiran, potpuno mu se ograničava sloboda kretanja ( otuda su deca vojnih lica koja žive u bazama idealna za programiranje), uskraćuje im se obavljanje najprostijih aktivnosti kako bi u potpunosti bili zavisni od svojih kontrolora.

Poznati su slučajevi da mnogi robovi iz programa nikada nisu napisali nijedan ček, što je u Americi skoro nezamislivo. Mnogi nisu vozili kola, nisu gledali televiziju, ukoliko nije na programu neki film Volta Diznija koji je inače korišćen za programiranje. Nekim robovima je dozvoljeno da voze kola, ali samo u ograničenim uslovima jer im je osećanje za pravac i prostor skinuto iz uma tokom programiranja. Robovi programa Monarh, kao što su bile Merilin Monro i Loreta Lin, vodile su strogo kontrolisan život i nije im bilo dozvoljeno da voze automobile. Loreti je to bilo dozvoljeno samo ponekad, i to na ranču na kome je živela.

U senci glamura

Lena Pepitone objavila je 1979. svoja sećanja na rad u kući Merilin Monro, gde je angažovana oktobra meseca 1957. i upravo zato što nije bila jedan od kontrolora robova, njen iskaz je koliko potresan, toliko i verodostojan. Iz ove knjige donosimo nekoliko odlomaka kako biste shvatili kakav je život programiranog roba iz programa Monarh.

Merilin Monro bila je siroče i tokom detinjstva postala je žrtva programa koji su sprovodili Iluminati/CIA i njihovi partneri iz vrhova vlasti, koji su isto vreme bili i korisnici robova. Pre nego što je postala glumica, Merilin je bila striptizeta, a jedan od njenih poznatih programera – kontrolora bio je Anton Lavej, osnivač crkve Satane u Americi. Kada su programeri i sistem stvoren u Holivudu od nje napravili zvezdu, pomislili biste da je Merilin Monro živela glamurozno, kako se pretpostavlja da zvezde žive.

To nije tačno. Živela je u Njujorku, na 13. spratu u zgradi 13E Saton Plejs. To jeste bogataški kraj, ali rob živi drugačije. Evo nekoliko odlomaka iz knjige Lene Pepitone koji će vam sve pojasniti: „Ogledala od poda do plafona bila su posvuda. Čak i sto za ručavanje u trpezariji, u produžetku dnevne sobe, imao je ploču koja je bila ogledalo“. (str. 16)

U programiranju robova programa Monarh, ogledala se veoma mnogo koriste. U mozgu programirane osobe stvorene su nebrojene slike i rob ih u svom umu vidi kao hiljade ogledala. Pošto Merilin kao rob nije imala lični identitet, dekorisala je stan onako kako je njen um izgledao iznutra – kao hiljade ogledala.

„Merlinkina spavaća soba definitivno nije bila kraljičina odaja… Bila je to mala, kvadratna soba, prepuna nameštaja. Na zidovima nije bilo slika, samo ogledala. Njeni kontrolori bili su nemilosrdni. Iako je bila slavna, živela je kao rob. Nije joj bio dozvoljen ni minimum samopouzdanja van onoga za šta je bila programirana.“ (str.25) „ Mej je konačno uspela da pozove vozača kako bi odvezao Merilin… Bila je zatočenik, nije nigde išla po svojoj volji, uvek je neko morao da je odveze.“ (str. 29)

„Pre svega, njen život bio je neverovatno monoton. Sastanci sa doktorom ( kasnije sam saznala da su to bili psihijatri) i lekcije glume bile su sve aktivnosti o kojima je trebalo da vodi računa. Većinu vremena provodila je u svojoj maloj spavaćoj sobi… Merilin je izlazila iz kuće samo da bi se program obnavljao. Za ostale stvari, bila je zakopana u stanu kao stvar.“ (str. 32)

„Nije imala čak ni televizor, nikada nije slušala radio. Bilo joj je uskraćeno sve što bi predstavljalo kontakt sa spoljnim svetom kako program kontrole ne bi bio narušen. Bila je prvi „predsednički model“ kome je stvoren javni život i nije smelo biti propusta.“ (str. 33) „Pošto Merilin nije imala prave prijatelje, skoncentrisala se na sebe. Nije imala prave prijatelje, oko nje su uglavnom bili programeri i oni koji su je koristili kroz program. Iz toga nije mogla sama da se otrgne.“ (str.43)

„Smeju mi se. Šta sam ja?…Ništa…prostitutka. Negde u trenucima lucidnosti shvatala je da nikome nije stalo do nje, da je njen život nevažan, da je samo stvar koju koriste.“ (str.71) “Ne uzimajte mi bebu! Tako su mi oduzeli bebu…nikada je više nisam videla.“ (str.77)

Pošto je rodila zdravu bebu, ona joj je oduzeta i nikada je više nije videla. Moguće je da je žrtvovana u nekom ritualu, koji su se dešavali po Merilininom saznanju ali je bila previše uplašena da pita. Merilin je ostala bez bebe upravo u bolnici gde je deo njenog programiranja obavljen. Vidi se iz pitanja da je njen bol bio upravo samo gubitak deteta a ne neki drugi. Žrtve programiranja proživljavaju strašne fizičke torture kako bi se kroz programiranje izazvao sindrom višestruke ličnosti i svaka će biti programirana za drugačiju aktivnost.

Otpornost i neosetljivost na fizički bol je takođe deo programiranja. „ Našla sam Merilin u maloj sobi bez lepog pogleda na okolinu. Delovalo je vrlo depresivno, posebno što nije bilo nijednog cveta ili nekog znaka u sobi da su je posetili prijatelji koji su mislili na nju.“ ( str 135)

Komentar nije potreban, rob nema pravo na radost ili bilo koji znak topline. „Merilin skoro svakodnevno posećuje psihijatre…Bila je pod strogom kontrolom iz nekog razloga.“ (str. 137) „Frenk… je stavio dve predivne smaragdne minđuše na njene uši.“ (str. 202). Frenk Sinatra je bio jedan od mnogih kontrolora korisnih robova iz programa Monarh. Smaragdno zelena boja, i svi predmeti te boje, često se koriste u programiranju preko „Čarobnjaka iz Oza“, koja je jedna od osnovnih knjiga za programiranje dece.

Iz ovog ugla, sudbina Merilin Monro zaista je bila tragična. Da li je pripadala krugu Crnih udovica, smrtonosnih, neodoljivih zavodnica na programu Monarh? Verovatno. Njena volja nije postojala, nije mogla da se odupre onima koji su je programirali, ni onima koji su je koristili. A o metodama ucena, ugrožavanja života kako bi se prihvatilo sve što se od roba traži… saznaćete više u sledećem nastavku.

 

Milan Vidojević

Srpskaanalitika

Share this post: