ROPAC SVETSKOG BANKARSKOG SISTEMA

kipar banka

Poslednjih dana su događaji u bankarskom sistemu Kipra postali svetski medijski hit. Međutim, zbog nečega za mnoge novinare najvažnije  pitanje predstavlja šta će da urade ruski oligarsi, koji su  svoja „ofšor“  gnezda u zadnje dve decenije  svijali baš na Kipru. Da za svoj „ofšor“ traže nove „mirne luke“?

Da ga vrate u Rusiju? Da ostanu na Kipru i da se potrude da se prilagode novim uslovima ostrvskog života? A u stvari – sudbine ruskih oligarha i njihovog kapitala u čitavoj toj priči nisu ni na desetom mestu. Postoje mnogo ozbiljnija pitanja – ona, koja su povezana sa budućnošću svetskog bankarskog sistema, koji je već jako dugo  bolestan. A događaji na Kipru upućuju na to da je on sada u ropcu…

Pa – da krenemo od znakova smrtne bolesti.

Znak prvi.  Bankarski sistem je konačno izgubio  osobine tržišne institucije. To je jasno pokazala poslednja finansijska kriza. Banke su pokazale svoju potpunu nesposobnost za život. Da nema podrške od  strane države, danas verovatno u zemljama Zapada  ne bi u životu ostala skoro ni jedna banka, jer bi se sve one potpuno izgubile zbog toga, što bi se našle u bankrotu.

U jeku finansijske krize u SAD i Zapadnoj Evropi počelo je pumpanje državnog novca u banke tako što su otupljivane sumnjive aktive i aktive – „đubre“, a sticano je i učešće u osnivačkim kapitalima, davani su najrazličitiji stabilizacioni krediti.

Samo u SAD u okviru niza spasilačkih državnih programa u bankarski sektor je upumpano skoro 2 biliona dolara koji su uzeti od poreskih obveznika. Faktički – to je bila nacionalizacija  najkrupnijih  depozitno-kreditnih organizacija SAD, u najvećoj meri – banaka sa Volstrita. Ništa manje nije upečatljiva bila ni nacionalizacija banaka u Velikoj Britaniji.

Istina, nacionalizacija koja je izvršena na Zapadu nije bila strateška. To su, tako reći, taktičke nacionalizacije. Država je posle 2010.godine  tiho počela da se povlači iz bankarskog sektora, a danas se privatni kapital vratio uglavnom na polazne pozicije iz 2007. – 2008.godine. Taktičke nacionalizacije ove vrste na Zapadu se još nazivaju „bankarski socijalizam“.

Poreskog obveznika navikavaju na misao da je on jednostavno obavezan da spasava najkrupnije banke. Svima je poznata krilatica «TooBigToDie» – „Previše je velika da bi nestala!“ A radi se o bankarskim gigantima sa Volstrita i londonskog Sitija. Istovremenouz postojanje ekonomskog liberalizma „bankarski socijalizam“ izgleda previše izazovno i izaziva proteste 99% ljudi koji sačinjavaju društvo.

Znak drugi.  Više vekova su lihvari u različitim zemljama  lobirali  za zakone o bankarskoj tajni. Ta tajna je uvek smatrana za kamen-temeljac zapadne demokratije i novčano-kreditnih sistema kapitalizma. Danas institucija bankarske tajne nestaje.

Novčani regulatori SAD (u prvom redu Komisija za papire od vrednosti i berze) zajedno sa nadleštvima kao što su ministarstvo pravde i poreska služba SAD pre nekoliko godina su počeli  „opsadu“ Švajcarske, a tačnije njenih banaka koje su uvek važile za „neprobojnu“ bankarsku barijeru.

Anti-bailout protesters smiled and cheered as news of the vote came through.

Opsada se svodila na zahtev da se da informacija  o američkim fizičkim i pravnim licima koji su se sklanjali od plaćanja poreza blagajni SAD, i trajala je oko tri godine. Švajcarci su se predali. Institucija bankarske tajne u toj evropskoj ofšor-republici se rasturila. 

Taj uspeh je vlastima SAD dao krila. Od 1.januara 2013.godine je stupio na snagu kompletan američki zakon o oporezivanju stranih računa  (Foreign Account Tax Compliance Act – FATCA). Tim zakonom Amerika faktički zahteva da banke čitavog sveta postanu agenti poreske službe SAD-a. On predstavlja pokušaj da SAD organizuju direktan administrativni diktat nad bankama i finansijskim institucijama čitavog sveta.Prirodno je da, ukoliko taj pokušaj uspe, bankarska tajna potpuno  prestaje da postoji.

Znak treći Banke kao kreditne institucije su prestale da budu dohodovne. Radi se čak ne o krizama, već o periodima takozvanog normalnog ekonomskog razvoja. Uzrok je jednostavan. Posle završetka poslednje finansijske krize najveće centralne banke – Federalni sistem rezervi SAD, Evropska centralna banka, Engleska banka, Banka Japana – svi su svoje kovnice uključili na punu snagu.

Nekada je to smatrano za kriminal, a sada se to naziva lepim i dobro smišljenim terminom „količinsko ublažavanje“. Novac je dostupniji i jeftiniji. Kako i da ne bude jeftin, kada se obračunske stavke Banke Japana  i FRS približavaju nuli (na nivou 0,25% kamate)? Uz takvo obilje robe koja se naziva „novac“  kamate na kredite komercijalnih banaka su niske.

Dobit od kreditnih operacija banaka je efemerna. Banke se od običnih depozitno-kreditnih institucija pretvaraju u organizacije kojima se čak i naziv teško može dati. One počinju da igraju ulogu nekih tranzitno-deonih punktova preko kojih  se „proizvodi“ kovnica usmeravaju u različite delove sveta radi sakupljanja pravih aktiva. Radi se, pre svega, o tajnim operacijama FRS iz 2007-2010.godine.  FRS je tada najvećim američkim i stranim bankama odobrio kredite u ukupnom iznosu od 16 biliona dolara.

To su podaci revizijske provere koji su objavljeni u leto 2011.godine. Pri tom se te kreditne operacije nisu našle u bilansu FRS. Osim toga,  krediti stranim bankama su odobravani bez dogovora sa Kongresom SAD, kako to zahteva američko zakonodavstvo.

Anti-bailout protesters raise their open palms showing the word "No" after Cyprus' parliament

Najzad, ni jedan cent duga po tim kreditima u trenutku kada je vršena revizija  nije bio vraćen. Najverovatnije je da ti dugovi do današnjeg dana postoje samo kao dugovi. Sudeći po svemu astronomski iznosi  novca su slati u različite delove sveta radi kupovine aktiva koje su naglo jako pojeftinile, a u interesu glavnih akcionara FRS – Rokfelera i Rotšilda. Te operacije FRS i najvećih svetskih banaka podsećaju na „pir u vreme kuge“. I tako – te banke nisu uspele da se vrate u normalno korito depozitno-kreditnih operacija.

Znak četvrti. Najnoviji događaji u bankarskom sistemu Kipra završavaju sliku smrtne bolesti. Svetski banksteri (tako su počeli da nazivaju bankare koji sve više podsećaju na gangstere)  su postali bahati do najveće mere. Ne ograničavajući sebe „predrasudama“ u koje spadaju  nacionalni zakoni i međunarodno pravo oni su svoje šape utrpali u džepove svojih klijenata. 

Sa pravne tačke – uvođenje „poreza“ na depozite u banci predstavlja posezanje  na privatnu svojinu klijenata. Na onu istu privatnu svojinu u čiju„svetost“ se oduvek zaklinju.Ne radi se o porezu na prihod od depozita (takvi porezi se ubiraju u mnogim zemljama) već baš o konfiskovanju dela novca koji u 100% iznosu  pripada klijentima – prema depozitnim ugovorima. 

Komanda o toj konfiskaciji je stigla iz nekakvih nerazumljivih struktura Evropske unije, ali takvo naređenje su mogli da daju samo najveći banksteri.

Naređenje o konfiskovanju depozita na Kipru nas podseća na nešto. Na primer, na „prodrazvjorstku“ koju su boljševici sprovodili u vreme građanskog rata u Rusiji. Ili na ukaz F.Ruzvelta iz 1933.godine o predaji zlata državi koje poseduju sva fizička i pravna lica,  u roku od mesec dana. Tako da se faktički ovde radi o bankarskom boljševizmu.  Jednu stranu takvog bankarskog boljševizma predstavlja bogata finansijska dokapitalizacija bankarskih  struktura pomoću državnog novca , a drugu stranu – konfiskovanje depozita. Za sada na Kipru. Ali – Kipar predstavlja  samo probni balon.

Poverenje u bankarske institucije u svetu strmoglavo opada. Niko dobrovoljno ne želi da ima posla sa banksterima. Da li to znači kraj bankarskog sistema uopšte? Nisam siguran. Jer ljudi mogu da stupaju u odnose sa bankama ne samo dobrovoljno, već i prinudom.

Previše je znakova varvarskog boljševizma u ponašanju sadašnjih bankstera. To me podseća na rad poznatog nemačkog ekonomiste i socijalisteRudolfa Gilferdinga „Finansijski kapital“ koji je napisan pre više od jednog veka. Gilferding je veličao organizatorsku ulogu bankara i pisao je da će doći vreme kada će u svetu, zahvaljujući bankama, da nastane „organizovani kapitalizam“, koji će se, kako je to shvatao Gilferding, po malo čemu razlikovati od socijalizma.

Gilferdingov socijalizam je podsećao na onaj socijalizam o kome je sanjao Lav Trocki- Bronštajn. Logorski socijalizam. Postoje jake osnove da se smatra da su banksteri na brzinu  preduzeli kardinalno prestrojavanje svetskog bankarskog sistema jer to zahteva novi svetski poredak. Novi svetski poredak koji će se moći nazvati „organizovani kapitalizam“. Ili „logorski kapitalizam“. Sasvim je sve jedno.

P.S. Kasno uveče 19. marta objavljeno je da je parlament Kipra odbacio nacrt zakona o „oporezivanju“ bankarskih deficita. Međutim, sam problem neizbežnih kardinalnih promena u svetskom bankarskom sistemu ostaje. Najverovatnije je da će se pokušaji uvođenja nekog drugog sličnog „poreza“ ponoviti. Možda ne na Kipru, već u nekoj drugoj zemlji. Ono što je činjenica – to je da je probni balon u vazduhu…

Uostalom, par reči o samim depozitima. Zahvaljujući njima, bankari vekovima formiraju „energetsku“ bazu svojih banaka. Novac se dovlači zahvaljujući postojanju kamata koje dobijaju oni, koji ulažu novac. Danas toj  praksi,  sudeći po svemu, dolazi kraj. Na primer, najveće švajcarske banke su od prošle godine prešle na naplatu provizije klijentima koji drže sredstva na depozitnim računima. Njih nemaju razloga da ne slede i bankari drugih zemalja. Takva provizija takođe predstavlja svojevrstan porez, sa tom razlikom, što on ne ide državi, već privatnoj strukturi (depozitno-kreditnoj organizaciji)  koja poseduje odgovarajuća ovlašćenja (licencu) od države.

Tako da, bez obzira na to kako će se stvari dalje odvijati na Kipru – svetski bankarski sistem svakako očekuju ozbiljni potresi i neminovna transformacija.

Share this post: